Oblak nad Varadinom

iju ispod njega.“)
Sve te osobine, znanja i veštine poseduje Antonić, a onda ih udružuje s urođenom raskošnom duhovitošću, što njegove aforizme čini posebnim. („Danas pesme čitaju samo pesnici. Svako svoje.“) Antonić je, kada je reč o duhovitosti misli, među svega nekoliko naših istaknutih aforističara koji poseduju ovo božansko nadahnuće. Zbog svega navedenog, pravo je zadovoljstvo čitati Antonićeve aforizme, jer su pitki, razumljivi, logični… Čak i kada su prividno opori, humor ih čini prijemčivim. („Bili bismo mi srećan narod, da se oslobodimo usrećitelja.“) U ovakvim aforizmima čitalac nalazi potvrdu da se moćnicima može i sme reći da nisu nikakve nepogrešive i neprikosnovene veličine, zaštićene funkcijama, već da su, kako koji od njih, diktatori, demagozi, licemeri, lažljivci, nesposobni, korumpirani…
Antonićev aforizam ima i važnu moralnu dimenziju i socijalno i psihološki bitnu terapijsku funkciju. Njegove misli su reči ohrabrenja, slogani koji pokreću, krilatice koje objašnjavaju. Njegov kratak iskaz prosvetljuje i motiviše, pruža ljudima tako neophodnu energiju i podstiče očekivanje da je moguće pobediti primitivizam, osionost, glupost i bahatost.

Antonić ne robuje zadatim aforističkim formama i klišeima, već u našu aforistiku unosi nove životne sokove, osebujna rešenja, drugačiju leksiku i sasvim neočekivane paradokse. Njegova knjiga „Oblak nad Varadinom“ donosi vedrinu i čitavu paletu toplih boja…
Neki od najboljih aforizama iz ove knjige su oni o najkraćem književnom žanru. To su umetnički i filozofski napisane misli koje na sofisticiran, lapidaran i lakonski način otkrivaju suštinu aforizma i predstavljaju njegovu estetiku. „Aforizam je ples na vrhu igle“, kaže naš aforističar i dodaje: „Aforizam je siromah sa rečima, a bogataš duhom“ i „Do pojave aforizma, mnoge gluposti su bile neopisane“.
Antonić je majstor crnog humora, što je posebno zahtevan požanr, jer se od autora očekuje da u najneveselijim situacijama pronađe iskru smeha i da to učini dostojanstveno i primereno, što on i demonstrira: „Mi i u smrti nađemo lepotu. Doživeo je lepe godine, bila je velika i lepa sahrana, rodbina se lepo obukla“; „Na kraju nema razlike. I predsednika i beskućnika sahrane o državnom trošku“; „Iznenada je umro čuveni astrolog. Nije stigao da predvidi tako važan događaj.“

Na kraju, istaknimo da se u ovoj knjizi nalaze i izuzetni, pa i antologijski aforizmi, koji, nesumnjivo, bogate i oplemenjuju srpsku aforistiku, poput: „Ako prepustite da drugi misle umesto vas, o vama neće imati ko da misli“; „Na nas nemaju uticaj globalni problemi. Mi smo mimo sveta“; „Na vrh je teško stići. Zato smo mi izabrali dno“; „Oni bi da ratuju, a mi da ginemo“; „Posle izbora svako ide na svoje mesto. Vladar na presto, ministri u fotelje, poslanici u klupe, narod na ulicu“…

Posle ove knjige, Antonić ide u vrh srpske aforistike!