Ono što oduvek želiš

11.02.11

Gordana Ćirjanić potpisivaće danas u podne svoj novi roman, ovenčan Ninovom nagradom, u beogradskoj knjižari Bookstore Evrogiunti u Bulevaru kralja Aleksandra 44.


Sredovečni intelektualac, Slobodan, lik nagrađenog romana Ono što oduvek želiš Gordane Ćirjanić, beži od knjige i osećaj besmisla zataškava gledajući TV serije. Između redova u knjizi, on uvek nekako naleti na sebe, ne uspeva da zaboravi.

- Lik mog romana je tipični antijunak, on je odustao od života, od sebe i od knjige. Književnost navodi na razmišljanje. Kad počne da podilazi lenjom duhu, to više i nije književnost. Čista zabava je poziv na zaborav, a čovek koji neguje zaborav umesto pamćenja, po definiciji je lišen inteligencije, i što je gore, ljubavi prema samom sebi. Književnost navodi na razmišljanje, a život sa knjigom je malo manje banalan - reči su Ćirjanićeve.

Gordana Ćirjanić još napominje da odnos između knjige i čitaoca, kod nas, reguliše jedino trgovina, a to bi trebalo da se menja. Štampani mediji, na svojim stranicama predviđenim za kulturu, književnost tretiraju krajnje površno i rutinski. Nema književnih listova i časopisa, a kritika je anemična.

- Danas u Srbiji ima više knjižara nego ikad pre, ali se čitaocu nudi, na istoj gomili, dobra, osrednja i petparačka književnost. Zatim, knjiga je, u ovim ekonomskim prilikama, preskupa. Književnost na takozvanim „malim jezicima“ mora da ima pomoć države, pogotovo poezija i esej. Ipak, bibliotečki podaci, pogotovo u manjim mestima po Srbiji, govore da ljudi i te kako čitaju. Ali, čitalački ukus ne može se steći u jednoj rečenici, on se gradi godinama. Kad bi postojali kritičari od autoriteta, sigurno bi u tome pomogli. Svi jezici su ugroženi, a preko jezika ljudsko biće i njegova stvarnost. Naši mladi kažu „super“, Englezi i Amerikanci „cool“, a Španci „guay“ za sve što je pozitivno, ne praveći pri tom razliku između mnoštva različitih utisaka i osećanja: lepog, dobrog, uzbudljivog, podsticajnog, zavodljivog, nežnog, ljupkog i kakvog sve ne. Reči su pristupi određenim stvarnostima, a izgubljene reči su zatvoreni pristupi - napominje Ćirjanićeva.

Budući da je duže vreme živela u Španiji, imala je prilike da vidi kako se jezik i knjiga čuvaju u toj zemlji, kako se sprovodi kulturna politika, najzad, kako se „običnom“ građaninu predočava važnost knjige i čitanja.

- Na godišnjicu Servantesa, pre neku godinu, svakodnevno su javne ličnosti čitale na televiziji Don Kihota. U dnevnoj štampi se neguje pismenost, jezik u nacionalnim novinama je književni jezik. U frankističkoj Španiji, kao i u socijalističkoj Jugoslaviji, kultura je bila obilato dotirana. U periodu tranzicije kultura se našla na brisanom prostoru, prepuštena tržištu. Danas su stvari drugačije, mnogo se čita. Biblioteke su pune ljudi i dece. Odnedavno se mnogo čita i poezija. Poreska politika, ulaganja države, raznorazne „akcije“, popularizacije, Institut Servantes, učinili su svoje - napominje sagovornica Danasa.

U svom beogradskom stanu, kaže, nema dovoljno mesta za sve knjige koje bi volela da ima te u biblioteci čuva rečnike i enciklopedije, klasike književnosti koje izuzetno voli, ali i knjige prijatelja.

- Sve druge knjige koje pročitam, prosleđujem dalje, da se čitaju, iz ruke u ruku, i ne tražim da mi se vraćaju - kaže Gordana Ćirjanić.

Šetnja sa Crnjanskim

Dobivši Ninovu nagradu, Gordana Ćirjanić izjavila je da se, govoreći o njenom novom romanu, mnogo govori o Crnjanskom kome je književna kritika nanela nepravdu koju je kasnije tek delimično ispravila.

- Crnjanski mi je oduvek bio važan nemi sagovornik, kao i mnogi drugi pisci koje volim. Književnost je, između ostalog, neprekidni, polifoni dijalog sa prethodnicima. Katkad to deklarativno iznosimo u svojim knjigama, katkad načinimo mig koji će razumeti samo upućeni, a katkad u tekstu i nema traga o ovim odnosima. U svom novom romanu prvi put sam ostavila traga o svojim razgovorima sa Crnjanskim - kaže Ćirjanić.

Knjige cvetaju u maju

- Katalonci imaju lep običaj, koji je odnedavno prihvatila cela Španija, da jednog dana u maju svako svakome pokloni knjigu i cvet. Mislim da je knjiga oduvek privlačila malobrojne, i da će to tako ostati. A tih „malobrojnih“ danas ima, rekla bih, više nego pre - odgovara Gordana Ćirjanić na pitanje kako lepotu i vrednost čitanja knjiga predočiti u Srbiji.
Aleksandra V. Malušev

21.01.11

Iz intervjua Gordane Ćirjanić NIN-u


U svom najnovijem delu „Ono što oduvek želiš“, za koje joj je dodeljena NIN-ova nagrada za roman godine, Gordana Ćirjanić je stvorila živopisnog junaka, višeslojnu, psihološki iznijansiranu, intrigantnu i angažovanu priču. Delo započinje imaginarnim razgovorom naratora sa Milošem Crnjanskim i vrlo lako bi se čitav roman mogao čitati kao produženi dijalog između romana Gordane Ćirjanić i „Romana o Londonu“.
Intelektualci kao siročad besmislenog sistema vrednosti: Gordana Ćirjanić

- „Roman o Londonu“ i roman „Ono što oduvek želiš“ govore o sudaru svetova, starog i novog - kaže Gordana Ćirjanić na početku razgovora za NIN. - To bi bila, na opštem planu, glavna kopča između dva teksta. Na ravni priče, moj junak Slobodan u jednom životnom trenutku se poistovećuje sa Rjepinom, junakom „Romana o Londonu“. I zaista, povezuje ih osećanje gubitništva. I jedan i drugi, kao siročad jednog sistema vrednosti koji postaje besmislen u svetu koji im neprestano pokazuje svoje pornografsko lice, prebiraju po prošlosti, uzaludno.



U centralnom delu knjige, identičnog naslova kao i roman, junak kaže za televizijski program naslovljen „Ono što oduvek želiš“ za koji je radio, da je to „đubre umotano u zlatnu foliju“. Da li se tu čita autoironija i da li ste hteli da sugerišete da pisac mora da bude samokritičan?



- O sadržaju TV emisije „Ono što oduvek želiš“ moj junak, a i ja s njim, misli sve najgore. Međutim, kad naziv emisije postane naslov romana, značenje iskaza prestaje da bude bukvalno, usložnjava se. Vir oko koga sam pokušala da zavrtim ceo roman, jeste želja kao takva. Smatram da naslov sadrži ironiju, ali i tugu, i dramatičnost, i dijagnozu vremena u kome živimo. Ako ste vi uočili samoironiju, ipak je to vaše učitavanje, sasvim legitimno.



Citirali ste esej koji ste sami preveli - „Propast laganja“ Oskara Vajlda o životu koji oponaša umetnost više nego umetnost život. Da li smatrate da je to slučaj sa našim životima? Koliko umetnost i kultura uopšte zauzimaju mesta u stvarnosti koju živimo?



- Oskar Vajld je autor koji je umeo da brani svaku ideju, ma kako uvrnutu, jer ga je više interesovala lepota dokazivanja nego predmet dokazivanja. Bio je provokator. Ideja o tome da život oponaša umetnost, a ne obratno, jeste stavljanje naglavačke teorije mimezisa. Pa ipak, njegova ideja nije ni potpuno luda. Oponašanje je uzajamno. Stvar je u tome što su grčki kanon lepote, renesansni ili prerafaelovski, uspostavljali umetnici, a danas ga nameće i uspostavlja televizija - ljudi kojima je do kulture kao do lanjskog snega.



Ako su televizijski konzumenti „oguglali od čudesa i lica zla“, kako kažete u jednom delu vašeg romana, da li to znači da se čovek nalazi u predvorju pakla koji je sam stvorio?



- Evolucija čoveka sastojala se u obuzdavanju želja, a upravo u onom prostoru između želje i njenog ispunjenja pojavio se moral. Kočnica i inhibicija omogućile su civilizaciju, to dobro znaju filozofi i psiholozi. Međutim, ima se utisak da već neko vreme koračamo unazad. Želja za otimanjem i za ubijanjem kontroliše se kako-tako, barem u zapadnom svetu, ali se zato sve druge bazične želje instantno ispunjavaju, zadovoljenje je postalo opšti bensedin. Oprobani model za vladanje masama „hleba i igara“, koji bi danas mogao glasiti „brze hrane, mobilnog i televizije“, doveden je do savršenstva.

T. Nježić

18.11.11 Danas

Reč je o romanu koji je autorki početkom godine doneo Ninovu nagradu. Ono što oduvek želiš ima formu ispovesti koju glavni junak Slobodan upućuje bratu. U žanrovskom smislu, Ćirjanićkina knjiga sadrži i tragove bildungs-romana, ali i jedne nesvakidašnje forme koju bismo mogli označiti pseudopikarskim ili pseudoavanturističkim romanom.
Na početku knjige, tj. ispovesti, Slobodana zatičemo na odmoru u Vrnjačkoj Banji kao emotivno i intelektualno otupelog čoveka, koji „krcka šestu deceniju“ kao potpuni zavisnik od televizije, pre svega od forenzičarskih TV-serija. Svoj životni put on sažeto opisuje rečima „ubio čoveka, izdao brata, spravljao otrov za mozak“. U saobraćajnoj nesreći je, bez svoje krivice, usmrtio pijanog biciklistu, imao je dugogodišnju tajnu ljubavnu vezu s bratovom ženom, i dvadesetak godina je proveo u Engleskoj i Španiji radeći kao producent televizijskih rijaliti-programa. Lik glavnog junaka, međutim, ostao je na literarno neizrazitoj polovini puta između tragične i komične figure, između „slabog“, autsajderskog antijunaka i harizmatičnog, „pozitivnog“ negativca.
Kompozicija romana ostvarena je tako da se u naizmeničnom redosledu smenjuju segmenti junakove ispovesti sa opisom TV-serija koje on u međuvremenu gleda. Tu je takođe uočljiva nepotpuna, „polovična“ književna ostvarenost Ćirjanićkinog romana.
Prepričavanje sadržaja popularnih holivudskih serija ostalo je na pola puta između njihovog parodiranja i polemičkih, (pseudo)esejističkih komentara o televiziji i njenoj (anti)estetici. Taj drugi, uslovno rečeno sekundarni narativni tok romana, nema (ili barem ne dovoljno) istinske esejističke dubine i pronicljivosti, i svodi se na uprošćeno ismevanje banalnosti i ispraznosti televizijskog programa. S druge strane, on ne donosi ni izrazitija (pa što da ne i radikalnija) formalno-narativna istraživanja ili eksperimente, koje takva književno-televizijska „intermedijalnost“ već sama sobom priziva. Ukoliko bi se, međutim, ta „polovičnost“ čitala prevashodno kao element psihološko-intelektualne karakterizacije junaka/naratora, opet bi efekat bio nedovoljno uverljiv, jer nije verovatno da postoji zavisnik koji je u toj meri svestan različitih aspekata svoje „navučenosti“. Drugim rečima, Ćirjanićkin narator često ispada previše samosvestan i „prepametan“, ali to je, čini se, nerazrešivi problem ispovednog tipa naracije u prvom licu: naratorova saznajna i doživljajna kompetencija nikada ne mogu biti u potpunosti verodostojne i međusobno kompatibilne.
Kroz roman je uspostavljena u vrednosnom smislu jasno markirana dihotomija književnost-televizija, kao razvijena metafora za opoziciju život-smrt („Književnost zavodi, poput života; sa ekranom su čista posla, kao sa smrću“). Ma koliko da se tu radi o pojednostavljivanju i značenjskoj redukciji, na tom mestu se može nazreti naročita „skrivena figura“ Ćirjanićkinog romana. Naime, u jednom slobodnijem ali u tekstu romana prilično dobro utemeljivom čitanju, životni put glavnog junaka i način na koji je ispovest narativno uobličena mogu se „dešifrovati“ kao priča o sudbini književnosti u savremenom dobu, i to iz jedne konzervativno-pesimističke perspektive. Jer, šta je drugo putanja koju opisuje junakovo postepeno „udaljavanje od knjiga“ nakon studija književnosti, potom dugogodišnji rad u televizijskoj produkciji, sve do potpune „zombiranosti“ televizijom kao verzije „smrti u životu“ - nego alegorija o nepovratno-tragičnoj trivijalizaciji, rastakanju i „konačnoj propasti“ visoke književnosti, čiji su simptomi razbijanje velikih naracija i osporavanje mogućnosti mimetičkog predstavljanja stvarnosti uopšte, kontaminiranje književnosti pop-kulturom i posthumani nedostatak „klasičnih“ emocija (moto romana su reči Dostojevskovog starca Zosime da je pakao patnja jer je ljubav nemoguća). Drugim rečima, Slobodanov životni put može se čitati kao svojevrsni eshatološki inspirisani postliterarni „plač“ nad sudbinom književnosti za koju se ispostavilo da je bila samo „adolescentski“ zanos civilizacije i samo privremeni utešiteljski eskapizam („Izmučen takvim mislima, bežao sam od svoje budućnosti, bežao zapravo od sebe, u spasonosni zagrljaj debelih knjiga“). Na takvo čitanje upućuje i imaginarni dijalog koji narator vodi s Milošem Crnjanskim, nakon čega ima utisak da je „mahnuo, zapravo, usamljenom kralju i celokupnoj književnosti“.
Postoji nekoliko formalno-tematskih sličnosti između novog i prethodnog Ćirjanićkinog romana, kojem je tri godine ranije Ninova nagrada izmakla za jedan glas. Oba imaju formu ispovedne naracije i „hendikepiranog“ muškog ja-pripovedača koji zajedno sa „jakim“ bratom i njegovom ženom čini ljubavni trougao kao fabulativno središte romana. U završetku Poljupca nije teško prepoznati „rjepninovski“ odjek, što korespondira sa, ipak ne do kraja funkcionalnim, omažem Crnjanskom, tačnije Romanu o Londonu, iz početnog poglavlja romana Ono što oduvek želiš. Rjepninov uvid da je „seks koren svega“, što je kod Crnjanskog lozinka za sudar junakovog aristokratskog „idealizma“ s banalno-surovom posleratnom zbiljom - kod Ćirjanićke lajtmotivski odjekuje kao izraz gotovo metafizičkog straha pred posthumanim svetom gde „seks više nije koren svega“ („draškajući nas misterijom ljudskog tela, Holivud je težište već odavno prebacio sa seksa na leševe u raznim stupnjevima raspadanja: pikanterije su se preselile iz francuskog kreveta na sto za obdukciju“).
Gordana Ćirjanić je u „zanatskom“ smislu vešt romansijer i u novom romanu je dobro prepoznala neke od bitnih epohalnih problema savremenog društva, ali, ukupno uzevši, Ono što oduvek želiš je, nažalost, ostao na nivou onoga što se u kritičarskom žargonu naziva propuštenom šansom. Pokrećući pitanja iz domena postliterarnog i posthumanog, to je mogao biti zaista provokativan roman-esej, ali u krajnjem „rezultatu“ on to ipak nije. Na jezičko-stilskom nivou roman je anahron i „usporen“, dijalozi su često prestilizovani i neuverljivi. U ljubavnim scenama i uopšte u načinu kako je izveden porodični ljubavni trougao, pripovedanje „pada“ do nivoa trivijalne književnosti, prelazeći s one strane granice melodramskog kiča. Pomenuta ambivalentnost koja postoji na više različitih nivoa romana nije knjizi donela višeznačnost i intrigantnost, već nedorečenost i „poluznačnost“. Ako je autorkina namera bila da semantičko težište postavi na hipotetički neposredno „delovanje formom“, bez bitnijeg autorskog uplitanja - „evo, izvolite, pogledajte, pa ćete se sami uveriti dokle su čovek i civilizacija dogurali, na šta su spali...“ - romanu za to nedostaje preciznija selekcija detalja i bolja izoštrenost „predstavljenog“ sveta, kao i lucidniji i hrabriji ironijski okvir. Zato mislim da ne stoji ocena Ninovog žirija da je reč o knjizi koja je „vanredan doprinos srpskom romanu na početku 21. veka“.

Goran Lazičić

22.01.11 Politika

Nikada tako kritički kao pred ovogodišnju njenu dodelu nisu problematizovane društvena funkcija i kulturni značaj Ninove nagrade za roman godine, i nikada pre njen žiri, svojim sastavom i postupanjem, nije tako eklatantno potvrdio razložnost te kritike.

Najpre je Saša Ilić objavio zahtev da njegov roman bude izuzet iz razmatranja za Ninovu nagradu, pozivajući pri tom ostale pisce da učine isto. Od sto četrdeset autora prošlogodišnjih romana, samo je Sreten Ugričić učinio ono što i Ilić, uz slično obrazloženje: U poslednje dve decenije Ninova nagrada predstavlja simbol urušavanja srpske kulture, započetog usponom miloševićevske klike – ništa drugo, dakle, do revitalizaciju nacionalizma sredstvima književnosti. Drugi kritičari ukazivali su na nekompetentnost, kompromisnost i nekritički karakter pojedinih članova žirija.

Sam žiri, pak, napravio je ozbiljan gaf već na početku svog de lovanja kad u konkurenciju za roman godine, pored prihvaćenih dela iz Crne Gore i Republike Srpske, nije uvrstio knjige Muharema Bazdulja i Miljenka Jergovića, uprkos tome što su njihova prva izdanja srpska. Na kraju, predsednik žirija Vasa Pavković saopštio je da Ninova nagrada za roman godine pripada delu Gordane Ćirjanić „Ono što oduvek želiš“ (Narodna knjiga), objavljenom u ediciji čiji urednik nije niko drugi do predsednik žirija Vasa Pavković. Istina, u poslednjem krugu glasanja predsednik žirija nije glasao za roman čiji je urednik, ali, njegov glas tu više nije ni bio potreban.

Na zadnjoj korici Ninovom nagradom ovenčanog romana, urednik izdanja to jest predsednik Ninovog žirija napisao je sledeću preporuku: „Gordana Ćirjanić piše nadahnuto i provokativno, ispitujući granice i smisao književnosti. Pred čitaocima je sjajan roman, napisan rukom spisateljice čija nas svaka knjiga obraduje intelektualnom hrabrošću i nepotkupljivim stavovima.“ Pogledajmo sad o kakvom je nadahnuću reč, u kojoj meri se tu ispituju granice i smisao književnosti i, ne na poslednjem mestu, kakva nam intelektualna hrabrost i koji nepotkupljivi stavovi obećavaju radovanje!

„Linija između rezeda zida i sveže braon boje, i ona druga, linija granice s laminatom sa koga sam uklonio zaštitnu traku, bile su besprekorne. Te ravne linije, samo linije, pružile su mi rudimentirano etičko i estetičko zadovoljenje – osećao sam ponos savesnog trudbenika i radovanje, u isti mah“, pošto je krečio, zaključiće junak romana. S obzirom na to da je diplomirao književnost te da nam ga je, kao nekadašnjeg pasioniranog čitaoca dela vrhunske literature, autorka predstavila kao čoveka s nesumnjivim estetskim ukusom, u najmanju ruku je čudno da junak ne zna da su etika i estetika naučne discipline i da, recimo, postoji estetičko razmatranje, estetički uvid i sud, ali da je zadovoljstvo uvek estetsko, da i ne govorimo o rudimentiranosti etičkog zadovoljenja koje se nalazi u pogledu na ravne linije sveže okrečenog zida.

„Sredin a koja nema interesovanje za seks svojih vlastodržaca, nije zdrava“, zaključuje junak na kraju romana, i to je intelektualni pečat njegovih stavova. Istina, on za sebe nigde i nikada ne tvrdi da je oličenje intelektualne hrabrosti. Naprotiv, on za svoju „sudbinu“ kaže da „ne može biti primer ni za šta, sem za prosečno slabog čoveka, koji nije direktna žrtva istorije...“ Takođe i ovo: „Odavno sam shvatio da nisam dobar čovek, ali i da ne treba zbog toga preterano da se uzbuđujem. Dobar sam koliko su dobri i drugi...“ Ovo je tipičan stav koji odbacuje sopstvenu odgovornost. Uprkos tome što nisam dobar, nisam ništa manje dobar od drugih. „Moj mali besmisao samo je ništavni deo besmisla vasione, kao što su vreme koje percipiram i celokupna moja percepcija čiste iluzije“, u istom stilu beleži glavni junak. Njegov besmisao, dakle, nije njegova briga.

Da li se „intelektualna hrabrost“ autorke, u stvari, ovde ogleda u prikazu jednog neodgovornog čoveka? Ćirjanićeva junaka svog romana ne predstavlja u kontekstu koji ga nepobitno određuje kao neodgovornog, nego u kontekstu koji njegovu neodgovornost samo evidentira kao delić sveopšte neodgovornosti, odnosno besmisla.

Stvar nije u tome što je pred nama junak ili antijunak čiji je najveći greh taj što je tri godine bio ljubavnik svoje snaje, bratove žene, ili zato što je nekada u Engleskoj i Španiji radio kao producent televizijskih rijaliti programa, žanra koji iz dna duše ne podnosi, ili stoga što danas vreme provodi gledajući televizijske serije. Stvar bi, naime, mogla da bude u načinu na koji sve ove podatke u vrtlog teksta i konteksta uvlači stvaralačka, dakle kritička, nadahnutost autorke? Stvar koja, međutim, sasvim izostaje.

„Ono što oduvek želiš“, roman je napisan u prvom licu, licu glavnog junaka, kao pismo koje on piše svom bratu. To je najjednostavnija forma romana koja je izvorno dnevnička. Ona podrazumeva sve olakšavajuće okolnosti za pisca: Junak o sebi može bilo kad da kaže šta god želi i beskrajno da objašnjava svaki svoj ili tuđi postupak. Tu nema strukture, a strukturisanje je odluka na značenje.

Junaka svog romana, koji bez ikakvih sadržinskih i formalnih ograničenja piše pismo, autorka je lišila i osnovnih briga koje imaju moć strukturisanja (pogotovo u Srbiji danas): brige o novcu i brige o porodici. Ovaj bezdetni udovac, dobrog zdravlja u svojim pedesetim godinama, uživalac je pozamašne invalidske penzije. On i po osam sati dnevno gleda televizijske emisije, a samo stoga da bi „ubijao vreme“. Prepričavajući sadržaje ovih emisija, autorka ubija vreme u romanu.

Zlatko Paković

05.01.11 Nova srpska politička misao

Kako čitati Ono što oduvek želiš? Kao (ne)mogućni nastavak Romana o Londonu? Kao roman čiji tekst upućuje na kontekst njegovog nastanka i tako otvara jedan mise en abyme? Ili kao dirljivo-ravnodušnu ispovest (ne)junaka našeg doba?

Prvi način opravdava u prvom poglavlju uvedena paralela s delom Crnjanskog: osim toga što Slobodan, pedesetogodišnji profesor književnosti i glavni lik Ćirjanićkinog romana, lepi tapete i život mu se u toj delatnosti učini smislenijim (a što nesumnjivo evocira završetak Romana o Londonu), u njemu se Crnjanski pojavljuje kao fiktivni Slobodanov sagovornik. U njihovom razgovoru se utvrđuje činjenica da Vrnjačka Banja – u koju je glavni junak prispeo na nekoliko nedelja odmora – nije London, kao i da su se vremena unekoliko promenila. No, postoji nešto što spaja ova dva grada, vremena i romana, a to je onaj frojdovski refren: seks je koren svega, eho koji ruskog emigranta sigurnom rukom vodi ka kraju, a za kakav kraj junak ovog romana nije sposoban. I zaista, sve što se u Onom što oduvek želiš odvija vezano je za seks – većina epizodnih priča jednako kao i ona glavna, u čijem je središtu ljubavni trougao koji sačinjavaju Slobodan, njegov brat Aleksandar i snaha Olga. Pa iako se u globalnom smislu, izgleda, ništa nije promenilo nabolje, jasno je da svaka današnja osećajnost u odnosu na onu iz dela Crnjanskog izgleda bleđa i manje tragična, kao da se njena amplituda višestruko smanjila (s tim bi se mogao dovesti u vezu moto koji kaže da je pakao „patnja zbog toga što se ne može voleti“, reči starca Zosime). Ova intertekstualna veza u romanu je motivisana Slobodanovim sećanjem na predfakultetske dane, kad Roman o Londonu presudno utiče na to da junak upiše studije književnosti, a njegovo ponovno čitanje motiviše glavnog junaka da zapiše svoju ispovest. Međutim, ta veza se mogla, po našem mišljenju, suptilnije oblikovati, naročito ako se uzme u obzir ono što sobom (ne) donosi. Jer, delo Gordane Ćirjanić teško da ostvaruje dublji doticaj s delom Crnjanskog i njihov dijalog dâ se sažeti u nekoliko rečenica, koje bi mogle da posluže tek kao valjan uvod u umetnički kreativan razgovor.

Iako se u globalnom smislu, izgleda, ništa nije promenilo nabolje, jasno je da svaka današnja osećajnost u odnosu na onu iz dela Crnjanskog izgleda bleđa i manje tragična.

Junak Ćirjanićkinog romana osmotrio je TV-ekran s obe njegove strane: dok u sadašnjosti najveći deo svog vremena „ubija“ gledajući forenzičarske serije, pre je osmišljavao rijaliti-šou Ono što oduvek želiš. Dakako, ime šou-programa je simptomatično jer se podudara s imenom romana o kom govorimo, a trag koji upućuje na drugi način čitanja je i Slobodanova želja da postane pisac, koja se otkriva tek na samom njegovom kraju. Da li je sve napisano do tada bila iskrena ispovest ili samo ispunjenje jedne od želja pristiglih u neku nepoznatu redakciju, čime je iskrenost dovedena u pitanje? I šta se onda zbiva sa samim „faktom“ koji govori da je glavni junak radio kao deo rijaliti-ekipe – da li je i ona izmišljena? (Ako jeste, onda ne možemo roman posmatrati kao ostvarenje želje.) Ovaj spor ostaje nerazrešen, delo je u sebi ambivalentno. S druge strane, rijaliti-šou će biti povod da se pokrene razmišljanje o problemu stvarnosti, njenom umnožavanju i čovekovom snalaženju u takvim okolnostima. Tako Slobodan prelazi iz stvarnog sveta (u kom najmanje boravi) u svet serija, gde se oseća veoma dobro i gde su njegovi „doživljaji“ ispunjeni uzbuđenjem, u pauzi se sećajući umrle žene i izdaje brata (avanture s Olgom). Prelaz je zanimljivo dočaran izmeštanjem perspektive pripovednog ja, čije se okruženje iznenada menja i koje najednom iz prostora samoće prelazi u unutrašnjost ekrana, gde učestvuje u rešavanju kriminalističkih zagonetki.
Ta jedina a prividna aktivnost, uz aktivnost pisanja, ukazuje, konačno, da je ispripovedan tek jedan dnevnik Slobodanove osamljenosti, jer pravog sagovornika zapravo nema – razgovara se sve vreme sa samim sobom i reči se upućuju bratu, kome se izdajstvo priznaje, a koji za njega već zna. Stoga, ako svrhovitosti pričanja ima, onda ona počiva na želji glavnog junaka da sebi pripiše neki značaj, da se samozavarava, verujući kako makar na nešto u stvarnosti utiče i kako je još u stanju da izazove reakciju drugog.

Ova intertekstualna veza u romanu je motivisana Slobodanovim sećanjem na predfakultetske dane, kad Roman o Londonu presudno utiče na to da junak upiše studije književnosti, a njegovo ponovno čitanje motiviše glavnog junaka da zapiše svoju ispovest.

A ono što najviše pristaje uz Slobodana jeste slabost i povlađivanje njoj, što se može uzeti i kao jedna od osobina modernog čoveka. Ona ponegde probija nekontrolisano – i to su možda najbolji delovi ovog romana – navodeći glavnog junaka da porekne pijanstvo zbog kog, možda, strada čovek, ili da dopusti da mu se ljubavna avantura sa ženom njegovog brata „desi“. Na takvim mestima autorka pokazuje umeće da uhvati situaciju, uverljivu, životnu i stvarnu, a opet razumski neobjašnjivu, da uhvati ono delovanje nesaznatljivog u čoveku, kojim on ne uspeva da u potpunosti ovlada. Takva je i gotovo bizarna scena u kojoj Slobodan krade list iz novina, koje je mogao, na primer, da kupi na obližnjoj trafici. U takvoj vrsti „manjka motivacije“, „tačne greške“, koja nam je sasvim bliska i razumljiva, njeno pripovedanje je najuzbudljivije. Zanimljivo je posmatrati i tu čudnovatu nestalnost ljudske psihe, koja čini da se u trenutku ljubavnog zanosa zaboravi na brata ili prekrši „pokornost i vernost bolu“ usled gubitka supruge.

Zanimljivo je posmatrati i tu čudnovatu nestalnost ljudske psihe, koja čini da se u trenutku ljubavnog zanosa zaboravi na brata ili prekrši „pokornost i vernost bolu“ usled gubitka supruge.

Pa ipak, takvih mesta nije mnogo i pripovedanje se odvija uglavnom predvidivo i pored težnje da takvo ne bude. U realističkom maniru, autorka paralelno slika pomenute tokove (ne)zbivanja izbegavajući potpuno preslikavanje motiva. To je dobro jer bi se u suprotnom još više izgubila ona pozitivna napetost čitanja, koja je i ovako ugrožena očekivanim smenjivanjem televizijskog, sećanog i stvarnog. „Preslikavanje“ je ovde više u aluzijama; ono je povod da se promisli odnos umetnosti i stvarnosti i još jednom utvrdi ko koga kopira.
Roman Gordane Ćirjanić brižljivo je komponovan, možda i suviše, a očigledno je da njegov kraj i poslednji obrt otvaraju problematiku drukčijih čitanja. I pored toga, naš glavni utisak ostaje da je Ono što oduvek želiš pre svega roman precizne i jasne rečenice, koji u pojedinim svojim delovima donosi ono potpuno uživanje u tekstu, ali koji – da li zbog prevelike podređenosti zacrtanoj kompoziciji, da li zbog povremenog približavanja trivijalnom i popuštanja šablonskim rešenjima – ne uspeva da to uživanje donese u celini dela.


Vladimir Vukomanović