Sagorevanje na poslu i kontrola
Sagorevanje na poslu, problem koji se javlja na raznoraznim radnim mestima od hitne pomoći do kancelarija, uzrokovano je nedostatkom majndfulnesa ili usmeravanja pažnje. Rigidni mentalni stavovi, uski vidici, zamka starih i ustaljenih kategorija i orijentacija ka ishodu dovode do izvesnog sagorevanja tj. pregorevanja na radnom mestu. Shodno tome, kao što smo videli, promena konteksta i mentalnih stavova, a zatim fokusiranje na proces, mogu nam udahnuti novu energiju.
Mnogima je poznat okrepljujući uticaj novog posla. Zbog usvajanja novih znanja i veština, sa mapiranjem nove teritorije javlja se i uzbuđenje. Međutim, kako se bolje upoznajemo s poslom, naš entuzijazam i energija počinju da opadaju. Sagorevanje nastaje kada preovladaju dva uslova: svakodnevno se suočavamo sa izvesnošću, a zahtevi na poslu dovode do toga da zaposleni gube osećaj kontrole. Ako još uz to radna organizacija posluje po krutim pravilima, problemi koji se javljaju izgledaju nepremostivi jer se čini da je kreativno rešavanje problema previše riskantno. Kada birokratski uslovi rada nose mentalitet tipa „uvek smo ovako radili", sagorevanje na poslu je svakodnevni gost.
U zdravstvu, gde greške mogu koštati života, ovi uslovi su posebno karakteristični. Debra Hefernan i ja pokušale smo da se suprotstavimo sagorevanju na poslu u Domu za stara lica Stivens Hol, u Nort Andoveru, Masačusets.9 Osoblju smo predstavile ideje o neizvesnosti i kontroli kako bismo im usmerili svesnu pažnju. Ukazali smo im na to da su „činjenice" koje su ih rukovodile u negovanju štićenika zapravo bile verovatnoća, a ne izvesnost. Držali smo sastanak za sastankom gde smo ispitivali na osnovu čega su toliko sigurni u ispravnost svog načina rada. Posebno smo se pozabavili onim mentalnim stavovima koji mogu da izazovu zavisnost kod korisnika doma i da ih liše sposobnosti kontrole. Na primer, slepi štićenik u poznim godinama želi da puši. Ovo predstavlja dodatni posao za osoblje budući da se smatra kako je štićeniku potrebna pratnja da ne bi slučajno izazvao požar u celoj zgradi. Problem su rešili tako što su mu dozvolili da dnevno popuši samo dve cigarete. Ali na osnovu čega su bili sigurni da mu je potrebna pomoć? Zatim, bolest jedne štićenice onemogućava joj da se očešlja. Kada je negovateljica očešlja, nehotice joj daje do znanja kako je nesposobna da sama sredi frizuru. Jedan od dramatičnijih slučajeva desio se kada je jedna žena zaboravljala kako da ode u trpezariju. Osoblje je smatralo da je treba otpratiti kako ne bi gladovala. Ove kumulativne i naizgled nemilosrdne obaveze, shvaćene kao neophodne, dovodile su do osećanja sagorevanja.
Kada je osoblje shvatilo da su njihova obrazloženja mnogo manje osnovana nego što su mislili, uspeli su da iznađu druga rešenja za te situacije. Izvesnim vraćanjem kontrole štićenicima olakšali su sami sebi posao. Na primer, shvatili su da nema čvrstog razloga za verovanje da slep čovek ne može naučiti da bezbedno puši. Štaviše, on je već znao gde i kako da puši, a da ne izazove opasnost. Trebalo je samo da mu pruže priliku. Žena koja je imala poteškoće sa češljanjem radije je to obavljala sama pod uslovom da zadatku prilazi u malim koracima, postepeno. I naravno da ni ona druga žena nije gladovala. Glad ju je naterala da se seti kojim putem se ide do trpezarije. Uvidevši da su problemi rešivi i bez isključivog oslanjanja na stara pravila, osoblje je imalo osećaj da ima više kontrole nad korisnicima doma; pronalaženje rešenja ih je učinilo usmereno pažljivijim. Statistika kojom se upoređivao period pre i posle naše intervencije pokazala je da se za trećinu smanjio obrt osoblja. Ukoliko je manji osećaj sagorevanja na poslu, ima i manje razloga da se menja radno mesto. Ovi rezultati, iako nisu obrađeni kroz eksperiment, govore nam da sagorevanje na poslu nije neminovno. U jednom nedavnom istraživanju, obavljenom u specijalnoj ustanovi za lečenje povreda glave "Luis Bej", (Lewis Bay Head Injury Facility) ponudili smo medicinskim tehničarima i ostalim negovateljima sličan trening o usmerenoj pažnji. Rezultat je bio izmenjen pogled na stanje stvari i osećaj da postoje i druga moguća rešenja. Osoblje u ovoj izuzetno zahtevnoj i potencijalno depresivnoj situaciji pokazalo je značajan porast morala i zadovoljstva na radnom mestu.
Ovakva „briga za negovatelje", vraćanje osećaja kontrole i izbora mogućnosti, može postati sve važnijim momentom u bolnicama i sličnim ustanovama. Manjak zaposlenih, pritisci koji proizlaze iz smanjenja troškova ustanove, pravna ograničenja i tehnička složenost posla zajedno dovode do povećanja nivoa stresa osoblja. U izveštaju komisije sa Univerziteta Harvard, koja se bavila izučavanjem zamora prilikom specijalističkog staža lekara, među razlozima njihove povećane iscrpljenosti se našlo i skraćeno vreme hospitalizacije pacijenata („dođe-ode"). Kada se pacijenti pre vremena otpuste, a pre prijema u bolnicu anamnezu im uzimaju drugi lekari, specijalizanti smatraju da gube kontrolu nad slučajem i svoju ulogu vide čisto mehaničkom. Nedostatak angažovanosti, uz svesnu pažnju pri lečenju pacijenta, nesumnjivo je deo ovakve vrste sagorevanja. Zapravo, preporuke fakulteta uključivale su načine kako da se povrati „kognitivna i intelektualna funkcija u radu s pacijentom", to jest usmerena pažnja.
Budući da nam radno mesto nameće iste nedoumice s kojima se susrećemo i u privatnom životu, ovi komentari o uticaju majndfulnesa na poslu mogli bi pružiti materijala za jednu čitavu knjigu. Čitaocima koji su upućeni u biznis i menadžment svakako je poznato da progresivni mislioci u toj oblasti već odavno upozoravaju na opasnosti krutih mentalnih stavova i orijentisanosti na ishode, a ističu prednosti različitih perspektiva i promene konteksta – ali možda pod drugim nazivima. Dvadesetih godina dvadesetog veka Meri Parker Folet (Mary Parker Follett), jedna od začetnika izučavanja menadžmenta, anticipirala je neke od ovih ideja posebno naglašavajući vrednost promene mentalnih stavova. Njena upozorenja o opsednutosti ishodom i dan danas su važna za svakog menadžera: „Sistem koji se gradi oko jednog cilja je mrtav pre svog rođenja. Cilj i razvija sredstva i odražava ih."10
Izvesnost se razvija kontinuiranim uspehom. Opšta je težnja da radimo onako kako se pokazalo da donosi rezultate, usled čega uspešni poslovi, ironično, postaju izloženi okamenjenim mentalnim stavovima. Nedavno sam deo svog istraživanja radila na Fakultetu za biznis Univerziteta Harvard, gde su mi kolege pomogle oko prikupljanja ideja za ovo poglavlje. Neki su čak izmislili šalu da se direktorima napravi tabla sa mudrim izrekama:
„Odsustvo usmerene pažnje jeste primena jučerašnjih poslovnih rešenja na današnje probleme."
„Odsustvo usmerene pažnje je prilagođavanje današnjim zahtevima kako bi se izbegle buduće poteškoće."
