Osvajanje vrha

01.11.04

Dejvid Homel došao je na ovogodišnji Beogradski sajam knjiga u književno-izdavačkom karavanu pod pokroviteljstvom Kanadske ambasade u Beogradu. Za razliku od svojih kolega, niti je on nama bio nepoznat, niti mi njemu. I pre nego što mu je pre dve godine, objavljen roman "Osvajanje vrha", u beogradskoj Geopoetici, u više navrata je boravio u Beogradu i Srbiji, kako bi prikupio građu za svoj roman "Govorna terapija", koji je prošle godine objavljen u Kanadi, a bio bi veoma zanimljiv i našim čitaocima. Ovaj roman poseduje izvesnu dokumentarnost, njegov "artefakt" je Srbija na kraju milenijuma, koja, iscrpljena tek završenim ratom u Bosni, ne sluti nove traume bombardovanja 1999...

Rođen i odrastao u Čikagu, Dejvid Homel napušta taj grad 1960. i pre nego što se 1980. nastanio u Montrealu, živeo je u Evropi i Torontu. Radio je različite poslove u industriji pre nego što je sredinom osamdesetih počeo da piše. Po vokaciji je pisac, novinar, urednik, prevodilac, autor je nekih dokumantarnih TV projekata, predaje kreativno pisanje na Konkordija univerzitetu u Montrealu. Dobitinik je Guvernerove nagrade za prevod 1995. i 2002, kao i brojnih drugih nagrada za prozu u Kanadi i Evropi (Prix Millepages in France), te za najbolju stranu knjigu za roman "Sonja i Džek", 1995. Ovaj roman koji govori o zbivanjima u Rusiji i Čikagu tridesetih godina, trebalo bi da objavi Geopoetika, ukoliko ne bude većih restrikcija zbog uvođenja poreza na knjigu, od 1. januara, primećuje naš sagovornik.

Homelovi romani prevedeni su na mnoge svetske jezike, a poslednji, "ljubavni roman" Govorna terapija, predstavljen na ovogodišnjem Sajmu, bio je i tema razgovora za Danas:

- Kada sam, pre pet godina, prvi put došao ovamo, sve je izgledalo dramatičnije, a sada, pošto mnogo toga znam, više nije tako. Manje je dramatično, situacija je lakša nego marta 1999, a kada kao pisac otputujete na neko novo mesto, sve što vidite još je važnije vama, koji ste pisac, nego u stvarnom životu. Čula su vam napeta, naprežete oči, uši... Moj ovdašnji prijatelj i ja često smo pili viljamovku, koju njegova majka tako dobro pravi, i on se čudio kako to da uvek pijem, a nikad se ne napijem. Odgovorio sam mu da sam prezauzet: isuviše radim, i nemam vremena da osetim dejstvo alkohola. Što je istina. Sada sam opušteniji, jer sam završio posao, i mogu da uživam u gradu, umesto da tragam za skrivenom istinom iza svega.

Da li ste otkrili tu istinu?

- Pa, nisam, ali sam otkrio krajnje zanimljive priče, srdačne ljude i bio dirnut ljubaznošću ovdašnjeg naroda. Važno je doći na mesto gde se dešavaju svetski značajne stvari, kao što je Beograd, a ako su ljudi ljubazni, spremni da razgovaraju i podele svoja zapažanja sa vama, onda ste na pravom mestu.Naslov ove dokumetarističke, istorijske knjige je "Govorna terapija". Ako ste čitali Frojda, znate šta to znači. Donekle sam se bojao, jer moj junak pripoveda priču u prvom licu, a ja nisam on, nisam srpski klinički psiholog. Moj zadatak bio je da to postanem. Što sam i uradio.

Zanimale su me određene teme, kao što je rezistentnost, odnosno netraumatski odgovor na dramu. Drugim rečima, postoje dve vrste ljudi: neki će biti uznemireni, život će im biti uništen, drugi će preživeti iste najgore stvari, ali neće na njih odogovoriti traumatično. Zašto? To je vrsta misterije, i ona se zove rezistentnost, njome se opisuje sposobnost pojedinca da pregrmi tu traumu bez posledica.

Druga stvar koja me je interesovala je ono što sam viđao i u Americi posle Vijetnamskog rata, tzv. posttraumatski stresni poremećaj, koji vi sada viđate ovde po ulicama. To jest, nešto se zbilo pre mnogo godina, a vi tek mnogo kasnije osećate posledice toga. Misterija je kako to ljudi različito reaguju na iste stresove. U "Govornoj terapiji" bavio sam se bivšim vojnicima koji su iskusili razne grozote na bojištima.

Koji je problem bilo najteže rešiti prilikom obrade ovako osetljive građe?

- Moj junak se, kao i mnogi ovde, zove Aleksandar Jović, klinički je psiholog i ima problem, jer je protiv Miloševićevog režima, protiv rata, ali ipak, mora da tretira ljude koji su počinili užasne stvari za vreme rata. To mu je posao. Dakle, šta će on učiniti? Gde su granice u lečenju tih ljudi, da li uopšte postoji terapija za to, ali to su i inače teme čitave psihijatrije i psihologije. U Beogradu 1995, ti aspekti psihologije trauma bili su veoma dramtični, kao i u SAD, kada su se vojnici vraćali iz Vijetnama. U to vreme nisam bio svestan zašto pišem takvu knjigu. Jedan moj prijatelj odavde mi je to objasnio: u pitanju je moje mladalačko iskustvo u SAD, zbog koga sam i napustio Ameriku. Ali to je bio tajni, nesvesni razlog. Ponekad, pišete knjigu, i ona dobro funkcioniše, a da i ne znate tajni razlog zbog kog je pišete.

Da li ste upoznali neke od antijunaka o kojima pišete, bivše ratnike?

-Pa, ne baš. Uglavnom sam svoju fikciju zasnovao na iskustvima i slučajevima pacijenata mog prijatelja koji je bio terapeut za takve hitne psihijatrijske slučajeve. Uz to sam obavio neka "podzemna" istraživanja da bih otkrio koji su to bili tipični zločini koji su vršeni, i kakav je bio tipičan psihološki odgovor na njih, ne samo kod žrtava, već i kod počinilaca.

Kakve su bile reakcije kada je knjiga objavljena?

- Kritičari su uvek fini prema meni. Ali, većina ljudi u severnoj Americi ne želi da čita o tome. Mnogi su već zaboravili rat u Jugoslaviji, sada imaju neke zanimljvije ratove, Avganistan, Irak... Ljudi i mediji na Zapadu imaju kratko pamćenje. A Amerikanci u SAD još i otpor prema događajima koji se zbivaju na udaljenim mestima...Ali je zato izazvala mnogo veće interesovanje i reakcije u Belgiji, i Francuskoj, gde sam bio lane na promociji, nakon što je ova knjiga, posle engleskog izdanja, objavljena i na francuskom.

Novi roman koji pravo završavate, međutim, po prvi put vraća vas u zavičajni milje, u Montreal, i na ličnije teme?

-To je priča o tome kako mentalna bolest pomaže nekom da u društvenom smislu bude u modi, što je pomalo čudno. U isto vreme, to je knjiga o mom ocu, koji je umro pre tri godine, i sada ga vraćam u život kroz neku vrstu gerijatrijske komedije o sredovečnom tipu kao što sam ja, i starcu kakav je bio moj otac. I zato ću, možda , po prvi put smestiti radnju svog romana u moj Montreal, mada bi, isto tako, mogla da se dešava u Parizu...
Moj otac želeo je da bude socijalni radnik, ali nije bio baš uspešan. Dok sam bio mlađi, bio je dugo nezaposlen, i to ga je pogodilo, ekonomski i emotivno. Kasnije se pomirio sa situacijom, i radio neke niže administrativne poslove. I bio je okej, dok nije oboleo od nekog lakšeg oblika demencije. Bilo mi je zanimljivo da opišem kako smo svi mi oko njega reagovali na to, jer se njegova ličnost promenila, i počeo je da se ponaša neinhibirano.

Vesna Roganović