Otvorene vene Latinske Amerike

r, devojčica koja je počela tako što je čitala ovu knjigu za svoju drugaricu sa sedišta, a završila čitajući naglas za sve putnike dok je autobus prolazio ulicama Bogote; ili žena koja je u vreme krvoprolića pobegla iz Santijago de Čilea sa ovom knjigom umotanom u pelene za bebe; ili student koji je u trajanju od jedne nedelje trčao iz knjižare u knjižaru u ulici Korijentes, u Buenos Ajresu, i čitao je u delovima jer nije imao para da je kupi. Na isti način, najbolji komentari koje je ova knjiga dobila ne dolaze ni od kakvog prestižnog kritičara, već od vojnih diktatura koje su je pohvalile zabranjujući je. Na primer, Vene ne mogu da cirkulišu mojom zemljom, Urugvajem, niti Čileom, a u Argentini, na televiziji i u dnevnim novinama, vlasti su je proglasile oruđem za korupciju mladeži. „Ne dozvoljavaju da se vidi šta pišem”, govorio je Blas de Otero, „jer pišem šta vidim”. Mislim da nema ništa isprazno u radosti dokazivanja, na kraju vremena, da Vene nisu bile nema knjiga… U Venama se čini da sadašnjost uvek priziva prošlost, kao živo sećanje našeg vremena. Ova knjiga je potraga za ključevima iz prošlosti koji doprinose tome da se objasni sadašnjost, koja takođe čini istoriju, počevši od toga da je prvi uslov za promenu stvarnosti taj da se stvarnost spozna. Ovde se ne nudi katalog heroja obučenih kao za maskenbal, koji dok umiru u bici izgovaraju preduge veličanstvene fraze, već se istražuju zvuk i trag masovnih koraka koji predosećaju naše sadašnje putovanje. Vene proističu iz stvarnosti ali takođe i iz drugih knjiga, boljih od ove, koje su nam pomogle da spoznamo šta smo ali i da znamo šta možemo da budemo, i koje su nam dozvolile da ispitamo odakle dolazimo kako bismo bolje spoznali kuda idemo.
Eduardo Galeano