Poslednjih dana neprestano sam mislio i mislio na veciti dan severnog leta. Sedim tu i mislim na njega i na kucicu u kojoj sam stanovao, šumu iza kucice, i spremam se da ponešto zapišem kako bih skratio vreme, a i zato što mi to cini zadovoljstvo. Vreme je vrlo dugo i ne prolazi onako brzo kako bih ja želeo, iako me ništa ne žalosti, iako živim najveseliji život. Zadovoljan sam svim i svacim, a mojih trideset godina nisu neka starost. Pre nekoliko dana dobio sam izdaleka dva pticja pera, njih mi poslao jedan covek koji nije bio dužan to da ucini. Ali to su bila dva zelena pera u hartiji za pisma sa krunom zapecacenom oblandom. Cinilo mi je zadovoljstvo da gledam dva tako davolski zelena pticja pera. I inace nisam imao nikakvih drugih nedaca, samo me je pokatkad pomalo mucio giht u desnom stopalu kao posledica stare, vec odavno zarasle rane koju sam zadobio od metka.
Secam se da je pre dve godine vreme jako brzo prolazilo, neuporedivo brže nego sada. Leto je bilo prošlo a da nisam ni primetio. To je bilo pre dve godine, 1855. – o tome hocu da pišem svoga zadovoljstva radi. Nešto mi se ili stvarno desilo, ili sam to sanjao. Sada sam mnogo štošta od tih doživljaja zaboravio, jer od onda gotovo nikako više nisam mislio na to: ali se još secam da su noci bile vrlo svetle. Mnoge stvari su mi izgledale tako izokrenute, godina je imala dvanaest meseci, ali noc se pretvarala u dan, a na nebu se nikada nije mogla videti ni zvezda. I ljudi koje sam sretao bili su narociti i drukciji od onih koje sam ranije poznavao. Gdekad je jedna noc bila u stanju da ucini da od dece izxikljaju ljudi u svojoj punoj krasoti, da sazru i da se potpuno razviju. U tome nije bilo carolija, ali dotle to nisam bio doživeo. O, nikako.
U jednoj velikoj, belo okrecenoj kuci dole na moru sreo sam nekoga ko je izvesno kratko vreme zaokupljao moje misli. Više se nje ne secam stalno; sada ne, ne, sasvim sam je zaboravio. Ali zato mislim o svemu ostalom, o kliktanju morskih ptica, o mome lovu po šumama, o mojim nocima, i o svim toplim letnjim casovima. Uostalom, sa njom sam se upoznao zahvaljujuci samo pukom slucaju, i da nije bilo tog slucaja, ona ne bi ni danas zaokupljala moje misli.
Iz svoje kucice mogao sam videti gomilu ostrva i ostrvaca i grebena, krajicak mora i nekoliko planinskih vrhova koji su se plavili; a iza kucice pružala se šuma. Bio sam sav srecan i zahvalan zbog mirisa korenja i lišca i socnog isparenja borovine, koje podseca na miris srži. Samo, u šumi u meni se sve smirivalo, duša se uravnotežavala i punila krepošcu. Iz dana u dan sam hodao po šumskim visovima, vodeci sobom Ezopa, i ništa više nisam želeo no da svakog dana mogu tuda da hodam, iako je polovina predela bila pokrivena snegom i mekanim prolecnim blatom. Jedini drug mi je bio Ezop; sada imam Koru, a onda sam imao Ezopa, psa, koga sam kasnije iz puške ubio.
Cesto, uvece, kada bih se posle lova vracao kuci, celog me je prožimalo neko skriveno osecanje koje covek ima kad je kod kuce, i dušu mi je prijatno uzbudivalo, a ja sam hodao okolo i s Ezopom brbljao o tome kako nam je lepo. Tako, sad cemo naložiti vatru i ispeci pticu, govorio sam, šta misliš o tome? I kad bi sve to bilo spremljeno, i pošto bi smo završili sa jelom, Ezop dopuže do svog mesta iza ognjišta, a ja palim lulu, malo prilegnem na poljski krevet i osluškujem mrtvo šuštanje šume. Vazduh se teško kretao, vetar se spuštao na moju kucicu i ja sam jasno mogao razaznati tamo daleko na visovima trebovo šuškanje. Inace je vladala tišina.Ponekad bih zaspao na mestu gde sam ležao, potpuno obucen, onako kako sam išao, i stajao i budio bih se tek kada su morske ptice pocinjale da klikcu. I kada bih tada pogledao kroz prozor, mogao sam razaznati velike bele kuce trgovackog mesta, pristanište u Sirilundu, sitnicarsku radnju u kojoj sam kupovao hleb. Tako bih malo leškario i cudio se što se nalazim tu u nekakvoj kucici na severu, na ivici šume.
Tada bi Ezop tamo kraj ognjišta protresao svoj dug, težak trup, litar bi mu zazveckao, on bi prozevao i mahao repom. A ja sam, posle tri, cetiri sata spavanja, ustajao odmoran, sav se radujuci svemu, svemu. Tako je prolazila mnoga noc.
2.
Neka pada kiša, neka besni oluja, ništa to ne smeta. Cesto kakvog kišnog dana neka mala radost može da zavlada covekom i da ga sa njegovom srecom potera odvojeno. Stane covek tamo i pocne da gleda preda se, povremeno se tiho nasmeši i obazre oko sebe. Na šta li tada misli? Na neko sjajno prozorsko okno, na suncev zrak u njemu, na nekakav pogled kraj malog potoka, a možda i na plavu pukotinu na nebu. Ništa više nije ni potrebno.
A drugi put cak ni najneobicniji dogadaji nisu u stanju da coveka pokrenu iz neosetljivog i jadnog raspoloženja. Usred dvorane za zabave možeš ostati ravnodušan, siguran i neponesen opštim raspoloženjem. Jer je sopstvena duša covekova izvor tuge i radosti.
Secam se baš jednog dana. Spustio sam se bio na obalu. Iznenada je pocela kiša, pa sam se malo sklonio u neki otvoren hangar za camce. Pomalo sam pevušio, ali bez radosti i bez glasa, samo ne bi li mi prošlo vreme. Ezop je bio kraj mene, cucnuo je da osluškuje, ja sam zastao pevušeci, pa sam i sam osluškivao. Spolja su se culi glasovi, približavali se ljudi. Slucaj, sasvim prirodan slucaj! Društvo od dva gospodina i jedne devojke ulete k meni unutra. Smejali su se i jedno drugom dovikivali:
– Brzo! Ovde cemo se malo skloniti!
Jedan od gospode je imao bele, uštirkane grudi na košulji, koja se od kiše nakvasila i omekšala i sada visila u naborima. Na te mokre grudi od košulje bila je pricvršcena dijamantska igla. Na nogama je imao duge, šiljaste cipele koje su izgledale malo kicoški. Pozdravio sam toga coveka, bio je to gospodin Mak, trgovac. Prepoznao sam ga sa pijace gde sam kupovao hleb. Jednom me je cak pozvao svojoj kuci, ali još nisam išao tamo.
– A, poznanik! – rece kad me je ugledao. – Pošli smo u vodenicu, ali smo se morali vratiti. Takvo nevreme, šta mislite? A kada cete vi najzad doci u Sirilund, gospodine porucnice? – Predstavio mi je omalena gospodina crne brade, nekog doktora, koji je stanovao blizu crkve.
Devojka je malo podigla veo iznad nosa i pocela tiho da caska s Ezopom. Zapazio sam njen kaput: po postavi i rupicama za dugmad mogao sam videti da je obojen. Gospodin Mak mi je predstavio i nju, bila mu je kci i zvala se Edvarda.
Edvarda kroz veo baci pogled prema meni i nastavi da caska sa psom i na njegovom litru procita: – Lepo, zoveš se Ezop... Doktore, ko je bio Ezop? Jedino cega se secam, to je da je pisao basne. Nije li bio Frižanin? Nije, ne znam.
Dete, ucenica. Gledao sam je, bila je visoka, ali nerazvijena otprilike petnaest, šesnaest godina, dugih, tamnih ruku bez rukavica. Možda je tog popodneva otvorila neki leksikon kod Ezopa, da bi o njemu mogla sada da zna.
Gospodin Mak se raspitivao o mome lovu. [ta najviše ubijam? Mogu se u svako doba poslužiti ma kojim njegovim camcem, samo treba da mu kažem. Doktor nije ni reci progovorio. Kad je društvo odlazilo, primetio sam da doktor malo hramlje i da upotrebljava štap.
Vracao sam se kuci u onom istom praznom raspoloženju u kojem sam bio ranije i pevušio od ravnodušnosti. Taj susret u hangaru za camce nije me se nimalo dotakao; u celoj stvari najbolje od svega sam se secao razmekšanih grudi na košulji gospodina Maka na koje je bila prikacena dijamantska igla što je takode bila mokra i ne tako sjajna.
