Persepolis 1

15.01.10

Kada se pojavila u Kanu pre dve godine sa filmom „Persepolis“, Marđan Satrapi je istovremeno postala jedna od najvećih rediteljskih zvezda te godine, osvojivši sa svojim kolegom korediteljem Vinsentom Parnoom, nagradu žirija prestižnog Festivala. Ali nisu je samo ta nagrada i brojna potonja priznanja inaugurisala u svet filma. „Persepolis“ je dirljiva priča o devojčici u Iranu za vreme islamske revolucije, koju je Marđan Satrapi ispričala sa dosta emocija i iz ličnog ugla, baš onako kako je ona, kao dete, videla kako fundamentalisti u njenoj zemlji preuzimaju vlast.
Film „Persepolis“ zauzima posebno mesto i u programu Kustendorf film festivala na Mokroj Gori, a njegova autorka predsedava žiriju koji ocenjuje studentske filmove u takmičarskom programu. Susret sa njom na Mećavniku iskoristili smo kako bismo saznali više i o radu na filmu, ali i o istoimenoj knjizi i stripu koji su prethodili.
- Prvo sam napisala knjigu, a potom strip. Kada stvarate strip razmišljate u slikama, koje nisu narativne. Strip se sastoji od ilustracija, kojima se trudite da pokažete ono što ste već rekli. Zapravo, ta dva jezika funkcionišu zajedno i u tom smislu podsećaju na film. Ali ja sam osoba koja razmišlja u slikama, tako da je za mene to bio sasvim logičan izbor da napravim strip od te priče, jer rečima jednostavno nisam to mogla da prikažem u potpunosti kako sam htela. Ja sam po obrazovanju slikar i najviše sam se bavila slikarstvom u životu. Onda sam odlučila da se bavim popularnom umetnošću i tako sam počela da radim stripove. Korišćenje samo slike nije mi dovoljno. A što se tiče „Persepolisa“, samo kombinacijom i slike i priče bilo mi je moguće da ispričam tu priču.
A kako je došlo do snimanja filma? Koliko se jezici različitih medija razlikuju?
- Snimanje filma bilo je najteže. Film nema ni približno isti jezik kao strip. To su dva potpuno različita jezika i imaju dve potpuno različite publike. Uporedite samo čitaoca stripa i gledaoca filma. Oni koji čitaju stripove moraju stalno da budu aktivni, jer između dve strip slike moraju da zamisle pokret i radnju koji su se odigrali, a koji nisu prikazani. A kada ste u bioskopu, vi ste samo pasivni posmatrač priče koja se odvija pred vama. Tako da pretočiti strip u film nije nimalo lako. Svi misle da je adaptacija stripa samo praćenje kadra po kadar iz stripa, što je potpuno pogrešno. Film se pravi po scenariju, koji je mnogo bliži filmskoj formi. Druga bitna razlika je u tome što kada pišete knjigu možete u nju staviti što god hoćete. Tu imate neograničenog prostora. Mogla sam da napravim priču na hiljadu strana, koja se prostire na hiljadu godina. A u filmu je to nemoguće. U pravljenju filmova susrećete se sa brojnim zamkama, zbog kojih se može desiti da napravite čak pet filmova u jednom, što za film nije dobro, a opet je teško držati se samo jedne linije priče. Dok sam snimala svoj film, setila sam se knjige i filma „U ime ruže“. Knjiga priča o velikom vremenskom periodu, o politici, odnosu države i crkve, a kada je Žan Žak Ano snimio film po njoj, izvukao je samo trilerski zaplet i zato je njegov film dobra adaptacija. Sa „Persepolisom“ je bila ista priča. Morali smo da se držimo jedne priče, a to je bio egzil. Smatrali smo da je najbolje da pričamo o egzilu, jer tako bismo na najbolji način postavili glavne stvari iz priče. Tako smo se držali samo tog aspekta priče i to je ispalo dobro. Zapravo čitav naš proces na snimanju filma bazirao se na tome da smo morali da zaboravimo knjigu i da ispričamo novu priču.
Situacija u Iranu, u svakom pogledu, ne prestaje da privlači pažnju. Da li ćete se opet njome baviti u nekom od svojih budućih radova?
- Nikako. Znate, ja sam snimila film baš o periodu u kome sam živela u Iranu. I u knjigu i u strip i u film unela sam taj svoj osećaj onoga što se tamo tada dešavalo. Ali danas bilo bi mi teško da bilo šta drugo napravim o svojoj zemlji, jer ne samo da sam otišla iz nje sa 16 godina, već tamo nisam odlazila već 10 godina. Sve što danas znam o Iranu je iz druge ruke, a drugo, moja osećanja su izmešana sa nostalgijom i melanholijom, tako da nisam baš osoba koja može objektivno više da priča o situaciji u toj zemlji. Ja nisam specijalista za Iran, nisam ni političarka, i sve što sam imala da kažem o Iranu, a što se tiče moje lične priče, rekla sam u „Persepolisu“. Sada bih eventualno mogla da napravim film, koji bi se tek slučajno dešavao u Iranu, a mogao bi da se odigrava bilo gde, i u Beogradu i u Americi, bilo gde. Baš kao što je radio moj Lubič, moj omiljeni reditelj. Njega uopšte nije interesovalo gde se radnja odvija, koliko ga je zanimala priča. Tako će isto biti sa mnom. Više se neću baviti revolucijom. Ja nisam profesionalna revolucionarka, već sam umetnica. Iskreno da vam kažem, bojim se ljudi koji su profesionalni revolucionari i koji se time bave u životu. Uopšte mi se ne dopadaju i nikako ne bih volela da sam deo njih.

Dragan Jovićević

16.06.07 Blic

Posle nedavne afere u vezi sa filmom „Bitka kod Termopila“, u kom je ona prikazana kao sukob zaostalog Istoka i civilizovanog Zapada, Iran je oštro reagovao i na strip „Persepolis“ autorke Marđan Satrapi, koji je u svetu dočekan pohvalama.
Uprkos protivljenju iranske vlade, istoimeni animirani film premijerno je prikazan na ovogodišnjem Kanskom festivalu, gde je osvojio nagradu žirija, a u toku je i snimanje engleske verzije. Iako je optužuju za izdaju domovine, Marđan Satrapi je nagradu posvetila „svim Irancima“.
Nažalost, kao što se filmovi Abasa Kijarostamija i Džafara Panahija, koji su proslavili iransku kinematografiju, ne mogu videti u Teheranu, tako niko u Iranu ne može da kupi strip „Persepolis“ i uveri se u njegovu lepotu i humanost, niti da pogleda film u kom su glasove glavnim junakinjama pozajmile Katrin Denev i Kjara Mastrojani. U očekivanju da film „Persepolis“ stigne u domaće bioskope, možete pročitati ovo izuzetno strip ostvarenje koje je izdavačka kuća „Fabrika knjiga“ objavila u prevodu Slavice Miletić.
Snaga ove autobiografske grafičke novele je u jednostavnom stilu crtanja kojim je dočarana dramatična priča o odrastanju pod represivnim režimom, nabijena emocijama, ali i humorom. „Persepolis“ je u Francuskoj, gde je originalno objavljen, a potom i u celom svetu, dočekan s oduševljenjem i s pohvalama, a zbog sličnosti u tematici i stilu mnogi su ga poredili sa „Mausom“ Arta Špigelmana, verovatno najpoznatijim političkim stripom (kod nas ga je takođe objavila „Fabrika knjiga“).
Uvod u „Persepolis“ je kratka i duhovito ilustrovana istorije Persije od arapskog osvajanja 642. do islamske revolucije 1979. godine, prilično korisna prosečnom čitaocu. Nakon toga slede biografske sličice iz života male Marđi, iranske devojčice iz više klase, iz čije vizure posmatramo islamsku revoluciju u Iranu od njenih početaka, kada se i intelektualni slojevi priključuju borbi protiv cara - šaha, do surovih čistki koje preduzimaju verske vođe protiv svojih dojučerašnjih saboraca. „Od islamske revolucije 1979. o ovoj velikoj civilizaciji govori se uglavnom u vezi sa fundamentalizmom, fanatizmom i terorizmom. Kao Iranka koja je više od pola života provela u Iranu znam da je ta slika daleko od istine. Zato mi je bilo važno pisanje ‘Persepolisa’“, kaže Marđan Satrapi.
„Fabrika knjiga“ najavljuje uskoro i drugi nastavak, „Persepolis 2“, koji je magazin „Tajm“ stavio na listu najboljih stripova u 2003. godini. On opisuje svakodnevni život za vreme rata Irana i Iraka, i sve veće buntovništvo sada već tinejdžerke Marđi, koju roditelji odlučuju da pošalju u Beč, što će biti opisano u „Persepolisu 3“. Četvrti nastavak govori o njenom povratku u Iran, gde studira likovne umetnosti, udaje se, a potom i razvodi, da bi se konačno iselila u Francusku.
Srpski prevod „Persepolisa“ se za sada može kupiti u knjižari pored „Kolarca“, knjižari-čajdžinici „Apropo“ (Cara Lazara 10), knjižari „Cepter bookworld“ u Knez Mihailovoj, prostorijama „Fabrike knjiga“ (Knez Danilova 55a) ili preko internet sajta www.fabrikaknjiga.co.yu.

Odrastanje u slikama

U kratkim crticama u stripu „Persepolis“ su prikazani brojni događaji koji su obeležili detinjstvo autorke Marđan Satrapi u Iranu: uvođenje obaveze nošenja marama u školama i razdvajanje dečaka i devojčica, masovni ulični protesti protiv šaha, spaljivanje bioskopa „Reks“ u kom gine više od 400 ljudi i pokolj demonstranata poznat kao „Crni petak“.

Tijana Spasić