Peta strana sveta

08.05.13

Imam dve duše, dva maternja jezika i jednu domovinu u kojoj sam rođen, Srbiju. Srpski sam pesnik koji ponekad pesme piše i na ruskom

Beogradska „Prosveta” objavila je knjigu Aleksandra Petrova „Peta strana sveta” (sabrane, ruske i nove pesme), u izuzetno lepoj opremi, na više od šeststo strana. Aleksandar Petrov (1938), rođen je u Nišu. Završio je studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je profesor na više desetina univerziteta, na svih pet kontinenata. Na Pitsburškom univerzitetu u Americi je od 1993. godine. Objavio je na srpskom osam zbirki pesama. Pesme su mu prevođene na 29 jezika, a prevedene knjige pesama (15) objavljene su u 12 zemalja. Piše romane, naučne studije, kritike i eseje. Urednik je „Amerikanskog Srbobrana” (od 1993), stalni književni kritičar „Politike” bio je od 1975. do 1980. godine.

Balkan je „peta strana sveta”. Šta ova metafora znači danas: gde smo, čiji smo, šta nas čeka?
U jednom našem srednjovekovnom tekstu pominju se „svih sedam strana sveta”, što je i stih jedne moje pesme. Peta strana je samo naizgled prividna, stvorena kao na računaru, a zapravo je veoma stvarna, zemaljska, mada nepredvidiva. Svaki narod ima svoju petu stranu, i to kao svoju domovinu, poznatu ponekad samo njemu, mada ne sasvim ni njemu. Odgonetanju te pete strane, a donekle šeste i sedme, posvećene su mnoge moje pesme. Na koricama je crni kvadrat, nalik Maljevičevom, a u njemu je ucrtan profil Balkana kao ta prekobrojna strana sveta. Tako da ni ona nije samo naša.

Naziv jedne vaše zbirke je „Poslednje Kosovo” (1988). U naslovu nema Metohije, a vi ste, i tada, najavili – odricanje od Lazara?
I naš narod se, kao sveti Petar od Hrista, bar tri puta odricao od Kosova. I zato što je bio primoran, i zato što nije božanski, bezgrešan. Teško je bilo nositi kosovski krst, i pod Turcima, i pod komunizmom. Nije lako ni danas. U tim horskim pesmama nastojao sam da se čuju glasovi „zavađenih strana sveta”, kao i glasovi onih Srba koji su otišli i onih koji ostaju.

U vremenu smo kad od Evropske unije dobijamo zahteve iz vaših pesama kosovskog ciklusa. Otkuda tolika vidovitost?
Ako vidovitosti ima, ona nije moja nego glasova koje sam osluškivao na kosovskoj Golgoti i trudiose da ih prenesem u svoje stihove.

Knjiga „Peta strana sveta“ je autobiografska,ali to je i knjiga o progonstvu, izbeglištvu, stranstvovanju. Vaše poreklo je rusko, i po ocu i po majci?
Nikita Stanesku je moju dvostrukost dobro opisao u pesmi „Aleksandar”. Imam dve duše, dva maternja jezika i jednu domovinu u kojoj sam rođen, Srbiju. Srpski sam pesnik koji ponekad pesme piše i na ruskom.

Kakvi su vaši kontakti s današnjom Rusijom?
Uglavnom rođački i pesnički.

Mnoge pesme posvetili ste roditeljima. Šta vašu majku, plemićkog porekla, vezuje za Lenjina?
Hronotop zvani „Smoljni”. U majčinom slučaju to je i zdanje u kojem su se školovale devojke plemićkog porekla, a u Lenjinovom – štab Oktobarske revolucije. A i oboje su živeli u Smoljnom. Institut Smoljni je napustio Rusiju i stigao u Srbiju 1920. Kada sam pesmu sa Smoljnim u naslovu štampao 1979. prijatelji pesnici su me upozoravali da proričem kraj komunizma i Sovjetskog Saveza.

Da li se humorom i ironijom branite od surove stvarnosti, ondašnjih i današnjih dana?
Jedan moj ciklus „Mašina za tucanje” iz „Brusa” srećom je pročitan, uglavnom, kao ciklus pesama seksualne revolucije, a ne i kao kritika socijalističkih revolucija. Mada je jedan poznati pisac pesmu „Hram” prijavio kao navodno predskazanje Titove smrti. Ništa nisu bile manje surovei neke nacionalističke i demokratske revolucije (posle pada Berlinskog zida), čiji se odjeci prepoznaju i u mojim pesmama s kraja prošlog i početka ovog veka.

Družili ste se s mnogim piscima, umetnicima, političarima, našim i stranim. Da li nameravate da napišete knjigu o tim susretima?
Oktavio Paz je izdavač moje prve knjige na stranom jeziku, mada ga nikad nisam sreo.Pesnik Alen Ginzberg je u mojoj beogradskoj bašti pekao ćevape 12. septembra 1986,na moj „name day” kakopiše u opširnoj posveti njegove knjige. Česlav Miloš je napisao da je najduži razgovor o poeziji, više od 24 sata, vodio sa Brodskim i sa mnom u stanu Brodskog u GrinidžVilidžu. Šta tek da kažem za srpske pisce! Milana Kašanina sam još kao gimnazijalac dobro upoznao, kao porodičnog prijatelja. A u društvu drugih, od Vaska Pope do Zlatka Krasnog, prošao mi je život. Kada mislim o njima, naročito o mrtvima, a većina nije među živima, osećam da mi je mesto u njihovoj knjizi. Pa, ako Bog da počeću da je pišem.

Magistrirali ste na Ivi Andriću, doktorirali na Milošu Crnjanskom. Ko je po vama, a to je stara srpska dilema, veći pisac?
Zavisi kada i koga od njih dvojice čitam. Kao piscu bliži mi je Crnjanski.

Bili ste stalni kritičar „Politike”, u jednom periodu, a saradnik ste i danas. U kojoj meri stižete da pratite „mlade glasove” u srpskoj književnosti?
Manje nego što bih želeo.

Na književnoj sceni ste skoro pola veka?
Prva svoja „sabrana dela”, pesme i priče, objavio sam kao đak Sedme beogradske gimnazije (danas Šesta beogradska), sredinom pedesetih, naravno kao samizdat. Prvi stihovi obreli su se na stranicama „Lista mladih”, u to moje isto đačko vreme. Prve pesme moje prve objavljene knjige, „Sazdanac” (spev o svetu bez Boga, Nolit 1971, sa recenzijom Zorana Mišića), pisao sam kao vojnik u Kičevu za vreme zemljotresa u Skoplju. „Brus” (1978, 1979) je nastajao prvo u Americi, koja ne liči na današnju, u onoj u znaku studentskih i umetničkih pobuna protiv rata u Vijetnamu, u znaku i mnogih drugih sloboda, ili revolucija u širem smislu, društvenih, rodnih, seksualnih, pesničkih...

Zato su vas optuživali da ste prozapadni čovek?
Pojedini kritičari, i ne samo oni, nego i jedan veliki srpski pesnik i visoki partijski funkcioner, o meni su pisali kao o piscu pod „američkim” uticajem, kao promotoru „Zapada”, naravno u negativnom smislu. A postao sam osamdesetih i jedan od istaknutih „kontrarevolucionarnih” pesnika u „Beloj knjizi” CK SK Hrvatske. Trebalo je imati hrabrosti da se napiše i u „Slovenskoj školi” (1985) objavi recenzija da se u njoj slike sveta prelamaju „kroz oko, dušu i duh koji se danas odupiru ideološkoj presiji i polit-strahovima”, što je učinio Novica Petković.

Zoran Radisavljević

Aleksandar Petrov u „Geci Konu”

Knjigu Aleksandra Petrova „Peta strana sveta”, koju je objavila beogradska „Prosveta”, danas u podne, u knjižari „Geca Kon”, predstaviće Svetlana Šeatović-Dimitrijević, Vasa Pavković, Adam Puslojić i autor, a stihove će kazivati Dragana Ratković.