Pisma iz Soluna

01.01.16 Večernje novosti

Pesnikinja, putopisac, bolničarka, govorila je čak sedam jezika, a prvu zbirku poezije "Pesme" objavila je 1894. godine u Nišu
ŽENA koja je krajem 19. veka i početkom 20. govorila sedam jezika, pisala pesme, stvarala sevdahe, negovala ranjenike u ratovima, borila se za prava dama, istraživala zatvoreni svet harema..., danas je stavljena "ad akta" i zaboravljena. Vreme polako ispravlja tu grešku, pa je sloj prašine na imenu Jelene Dimitrijević sve tanji. U tome je u velikoj meri zaslužna autorka Biljana Dojčinović, koja je priredila njenu biografiju.
Ova velika dama je rođena 27. marta 1862. godine u Kruševcu. Bila je ćerka trgovca Nikole Miljkovića i Stamenke, naslednice kneza Milojka iz Aleksinca. Kada je imala deset godina, preselila se kod polubrata Nikole Petrovića u Aleksinac. Tamo i tada je krenula njena "opsesija" knjigama i stranim jezicima. Malo joj je bilo što je bila odlična učenica, ništa nije moglo da utoli njenu glad za znanjem. Želela je da sazna više, neretko je krišom čitala knjige koje su prevazilazile njen uzrast. Sve se promenilo 1881. godine, kada se udala za potporučnika Jovana Dimitrijevića i preselila u Niš. Njegov dom je bio poput biblioteke, riznica najraznovrsnije literature, što je Jeleni pomoglo da se dodatno obrazuje i proširi vidike. A, nije to više morala da čini krišom. Ubrzo je postala najmlađa članica niške Podružbine Ženskog društva, a znanju francuskog i engleskog jezika je dodala i uspešno savladavanje ruskog, italijanskog, grčkog i turskog.
Jelena je ozbiljno pisala o ljubavi, ženama, sevdahu. U Nišu je 1894. objavila prvu zbirku poezije "Pesme", a naredne godine izlazi kritika njenih stihova u uglednom časopisu "Bosanska vila", kada je bila zapažena. Rano je shvatila da pripadnice njenog pola nemaju pravo na mnogo toga, pa ni na dostojanstvo. I najviše joj je smetalo što na to pristaju, ćute i trpe. Konzervativno, dominantno razmišljanje ih je smestilo na društvenu marginu, oduzelo im i pomisao da bi mogle da promene mesto. Jelena to nije htela da prihvati. Postala je veliki borac za ženska prava, pokušavala da osvesti dame da budu samostalne i obrazovane, da rade.
Znatiželja ju je usmerila ka turskom jeziku, podučavao je muftija Ibrahim efendija. To je prepoznala kao šansu da upozna orjentalne običaje koji su je brzo zainteresovali. Ubrzo se zbližila i sa muslimanskama i otvorila strogo čuvana vrata harema. Tada je bilo neverovatno da jedna Srpkinja uspe u tome... Počela je da istražuje svet, putovala u Skoplje, Solun i Carigrad. Ugledne muslimanske porodice su je srdačno ugošćavale, verujući u njene čestite namere. I ona to nikada nije zloupotrebila. Sve što je saznala zapisala je u "Pismima iz Niša o haremima", u svom romanu "Nove", u "Pismima iz Soluna" i svim drugim putopisima koje je pravila širom sveta.
Balkanski ratovi su je zatekli u Beogradu, u kojem je duže vreme živela sa suprugom i radila. Dok je muž bio na frontu, ona je negovala ranjenike. Prvi svetski rat je, sticajem okolnosti dočekala u Nemačkoj, a u njemu je ostala udovica. Kada je potpisano primirije, Jelena je krenula put Francuske, Španije, Engleske, Amerike, Sirije, Libana... U putopisu "Sedam mora i tri okeana" pisala je o susretu sa poznatom egipatskom feministkinjom Hodom Hanem Šaraui Pašom. Bila je ponosna i zbog posete indijskoj feministkinji Tate, posle koje se upoznala sa velikim pesnikom Rabindranatom Tagorom. Potom je osvajila Japan, Kinu i Cejlon. Ceo svet joj je na dlanu.
Velike su bile njene zasluge u radu "Kola srpskih sestara", čija je dobrotvorka bila, kao i jedna od inicijatorki pokretanja kalendara Vardar. I tu je videla šansu da osokoli naše žene i otrgne ih od tradicionalnih okova.
Bila je bliska prijateljica književnika Feliksa Kanica, mada su mnogi sumnjali da se iza toga krije velika ljubav, ali Jelena se posle Jovanove smrti nikada nije udala. Umrla je 10. aprila 1945. godine u Beogradu. Ostala je nepoznanica zbog čega je sahranjena dva sata ranije nego što je zakazano, tako da je poslednji oproštaj protekao u potpunoj tišini.

Tatjana LOŠ

08.08.10 Blic

Ukoliko danas spomenemo pojam starog Niša iz vremena s kraja 19. veka i prvih godina 20, prva literarna asocijacija je delo Stevana Sremca i njegovi, odskora ponovo, popularni likovi. Malo ko će se setiti dela Jelene Dimitrijević.

Jelena Dimitrijević (1862-1945), iz rodnog Kruševca udajom je prešla u Niš. Ona je bila, videla, zapisala i, za razliku od Sremca, otišla dalje u svet. Devojčica iz srpske varoši, odgajana u patrijarhalnim okvirima i obrazovana uglavnom samostalnim čitanjem, otkrila je sopstveni talenat za pisanje relativno rano, ušavši u srpsku književnost poezijom kao i njene prethodnice među kojima je najčuvenija bila Milica Stojadinović Srpkinja. Dok se vode odlučujuće bitke za oslobođenje Južne Srbije od turske vlasti, Milica tavori svoje poslednje dane u Beogradu, sirotuje zaboravljena i prezrena od svih, a Jelena, nevesta kraljevskog majora Dimitrijevića, donosi odluku da joj se slična sudbina neće dogoditi. Istina, na tom putu ima dve okolnosti koje joj veoma idu u prilog - zaleđe braka i materijalna sredstva koja će joj omogućiti da se posveti pisanju i otkrivanju sveta oko sebe.

Orijentalni Niš koji se trudi da postane evropejski, hrišćanski, ali u sebi još nosi sve odlike turskog, za Jelenu predstavlja prvi susret s Istokom čije damare na neki način oseća u genima i ne želi od njih da pobegne. Život žena u haremima, odvojenim delovima kuća rezervisanim samo za njih (u starogrčkoj i vizantijskoj civilizaciji - ginekej, sa sličnom tradicijom veoma retkog izlaženja ženskog življa iz kuća) inspiriše je da napiše svoje prvo zapaženo prozno delo koje će nasloviti sa "Pisma" ("Pisma iz Niša o haremima", Beograd, 1897) najviše pod uticajem francuskih romantičara čije je klišee u posmatranju Orijenta sledila, ali ne i kopirala, dodajući svojim utiscima uvek ličnu i produbljenu notu. Njenu radoznalost privlači erotika kao neodvojivi deo života žene u muslimanskoj kulturi, rafiniranija, kultivisanija i, na neki način, slobodnija, od doživljaja srpske žene toga doba kojoj je stid nametnut kao imperativ, od kolevke do groba.

Mistika pokrivene muslimanske žene naglo se povlači pred prodorom ideja Mladoturske revolucije koje, u jednom važnom istorijskom trenutku, eksplodiraju u Solunu 1908. godine. I Jelena se sa mužem zapućuje u do tada turski, kasnije grčki Solun koji je ponesen idejama o bratstvu i ravnopravnosti svih naroda koji su živeli u Otomanskom carstvu, zaboravio na tradiciju Turaka, Jevreja, Cincara, Bugara... Svih koji su živeli u okrilju njegovih minareta i crkvenih zvonika. Ali, Jelenu zanimaju solunske žene koje ne mogu da raskrste sa tradicijom, koje ne izlaze na ulicu da se pridruže masi, koje ne razumeju promene do kraja, ali ostaju mile i nadnesene nad porodičnim životom koji im pruža sigurnost. U njihovim haremima Jelena je drag i uvažavan gost, kao i spretan sagovornik jer govori šest jezika, izvinjavajući se često da je turski pomalo zaboravila, jer ga ne koristi često... Pisma koja piše prijateljici Lujzi, profesorki jezika Više ženske škole u Beogradu, obojena su iskrenošću, toplinom i željom za ponovnim susretom koju su njeni savremenici tumačili na različite načine, najčešće zlonamerno, smatrajući da je u opisivanju erotike harema našla oduška i sopstvenoj erotskoj orijentaciji.

Kako god bilo, privatnost ostaje skrivena i neprikosnoveno van književnih sudova, a delo govori o načitanoj, umnoj, plemenitoj ženi koja voli ljude iskrenošću deteta i teži da opiše široki svet onima koji ga nikada neće videti u tom obimu i na nivou koji je njena privilegija. Kad dve decenije kasnije otputuje u Indiju, sada već kao udovica, sama i odlučna da joj ništa ne promakne, upoznaće i velikog pesnika Tagoru u njegovim poslednjim danima. Napisaće brojne knjige Pisama sa svih svojih putovanja - iz Indije, Italije, Egipta, sa grčkih ostrva koje je naročito volela (rekli bi-smo - eto našeg Lorensa Darela koga smo sasvim zaboravili!), a potom i iz Amerike koju je upoznala na Istočnoj obali, u Vašingtonu koji ju je podsećao na nešto od antičke časti i pravde i u Bostonu gde se srela sa svetom Henrija Džejmsa i visokorazvijene ženske intelektualnosti i slobode, oličene i u sifražetskom pokretu za koji je gajila divljenje.
Za razliku od svojih književnih sapatnica u zemlji Srbiji prve trećine 20. veka, bila je za života priznata i cenjena, uvaženi član mnogih društava i priložnik u brojnim časopisima i almanasima.

Zaborav Jeleninog dela je počeo nakon njene smrti, zaklonjen iza svojevremeno oštre i šture loše ocene koju je o njenom delu napisao u svojoj "Istoriji srpske književnosti" Jovan Skerlić, neprebolni Isidorin kritičar čiji je aršin zadugo bio jedini važeći. Deluje da se Jelena nije ni blizu zbog toga brinula koliko Isidora, ni za života, ni posle smrti. Ostajući uverena u ispravnost i valjanost svoga literarnog rada, ostavila je za sobom delo trajne vrednosti koje postaje aktuelno baš sada, u vremenima oskudica i izolacija, kada nam je široki svet dostupan najviše kroz knjige. Ko otvori, npr. njena "Pisma iz Soluna" koja su nedavno ponovo objavljena, neka dopusti da ga vodi kroz vreme i prostor. Potrebno je samo prihvatiti ruku jedne pametne žene.

Aleksandra Đuričić

07.11.09

Piše: Olga Sela
Katimerini: 7. novembar 2009.
„Došlo veče, varoš je u moru svetlosti, naročito kod Bejaz-kule, muzika na sve strane, bašta „Jedinstvo“ puna sveta, pa divno okićena zastavama, pa u njoj nekolike muzike, raketle, bengalska vatra; a duž obale njene kaik do kaika iz kojih se ori pesma... Mi smo išli polako kroz svetinu, gledali osvetljenje i veselje. Ne uđosmo odmah u baštu, jer ja htedoh da se prošetam pored ograde do mora. I kakva čudna i žalosna slika! Uz ogradu nije jedna turska žena, no stotinu, u crnim čaršafima kao domina, u senci kao senke, bez lica, ili kao noćne aveti: jedne sele na zid od ograde, druge stoje, naslonile oko uz gvožđe, pa gledaju u baštu ne dišući, bez sumnje uzdišući, plačući dušom, prolivajući suze iz srca: u bašti su njihovi sinovi, njihova braća, njihovi ocevi, i što je najgore – njihovi muževi. Nikad mi se nisu učinile ovoliko dostojne sažaljenja. U njima sam videla ponižen ceo ženski rod.“
Piše srpska književnica Jelena Dimitrijević u jednom od deset pisama koje je poslala svojoj prijateljici Lujzi, za vreme putovanja u Solun 1908. godine. Pisma koje je otkrio i objavio mlađi srpski izdavač u dvojezičnom izdanju – srpski i grčki, u izdavačkoj kući Karpos.
Jelena Dimitrijević je otputovala u Solun, tada pod turskom vlašću, kako bi se svojim očima uverila u ono što je pisala onovremena evropska štampa – da su se Turkinje „razvile“. Njeno putovanje se podudarilo sa krajem mladoturske revolucije, koja je izbila u Solunu 23. jula 1908. godine. Jelena Dimitrijević nije bila obična žena svog doba. Rođena je 1862. i pisala je pesme, priče i putopise. „Ja imam dve ljubavi, jednu za Istok, drugu za Zapad“, zabeležila je u ovoj knjizi. I kako je pripadala višoj građanskoj klasi (supruga srpkog oficira, književnica poznata u svojoj zemlji i žena velikog obrazovanja – znala je šest jezika), mogla je da putuje u "obe ove ljubavi". Uvek držeći olovku i papir i uvek beležeći ono što je videla o mestima i ljudima. Bila je smela osoba koja nije ustupala i zaustavljala se. U šezdesetoj je krenula da obilazi svet, pa je i sa ovog putovanja ostavila knjigu. Prevodilac i priređivač njenog teksta, Vladimir Bošković, beleži u dodatku: „Jelena za svoju epohu predstavlja krajnje zanimljiv spoj iskrenog nacionalizma i iskrenog kosmopolitizma“, i kasnija kritika često nije znala kako da se postavi prema njoj.
U toku života je dobijala pozitivne kritike od intelektualaca svog doba, objavljivala za najvažnije književne časopise i bila član različitih književnih i kulturnih društava. Nakon smrti, međutim, njeni tekstovi su pali u zaborav, i ponovo se pojavljuje na književnoj sceni Srbije tek u osamdesetim godinama.
„Pisma iz Soluna“ Jelene Dimitrijević su zanimljiva ne samo za grčku publiku (istoričare, antropologe itd.), nego i šire, imajući u vidu aktuelni problem sa burkama u mnogim evropskim zemljama. „Čaršaf je dobar, madam, i s moralnog, i s ekonomnog, i s praktičnog gledišta. S moralnog: ako smo lepe, on nas štiti od nasrtljivih ljudi; ako smo ružne, on nam uštedi bol da će nas ljudi videti i okrenuti glavu od nas; i što je glavno: on ne dopušta da nam u kuću dolaze „prijatelji“. S ekonomnog: možemo ga nositi u sve četiri sezone; i ne moramo na ulici imati po najnovijoj modi haljinu. S praktičnog: možemo ga obući povrh noćne haljine, te uštediti sebi trud oko gizdanja...“, govorila joj je jedna Turkinja, branivši svoj izbor odevanje. Knjiga koja zaslužuje da se njom pozabave i grčki izdavači.
Prevod sa grčkog: D. A.