Plač mačke Božije

31.05.21 Danas

Verovatno svi znaju za proslavljenog jugoslovenskog i srpskog reditelja Gorana Paskaljevića. Sa druge strane malo njih zna za njegov film Mačiji plač.

U pitanju je priča o devojčici koja je rođena sa nedostatkom kratkog kraka petog hromozoma i zbog toga je nesposobna za samostalan život. Oni koji imaju ovaj sindrom ne mogu da govore i da hodaju već puze i mijauču, te se zbog toga ovaj poremećaj i zove „sindrom mačijeg plača“. Da stvar bude gora, devojčicina majka i otac su problematični ljudi sa margine društva. Grubi, i sami povređeni i odbačeni od strane društva, oni su se odmah odrekli takvog deteta.

Kao neka vrsta spasioca i svetionika u oluji života pojavljuje se devojčicin deda Milan, radnik otpušten iz Namenske koji se sada izdržava uzgojem zečeva i pravljenjem i prodajom šećerlema deci. Dobrodušan kakav jeste, i ma koliko i sam marginalizovan i odbačen, Milan želi svoju unuku jer to je jednostavno ispravno.

„Na snimanju Posebnog tretmana u nekoj pauzi na setu, upitao sam Ljubu Tadića, rukom pokazujući prvo na glavu, a zatim na srce, odakle on igra. Ljuba me je pogledao, zastao i podigao otvorenu šaku negde oko ramena, baš na idealnoj polovini između glave i srca, i zavrteo je kao da imitira ringišpil. ’Odatle igram’, rekao mi je Ljuba. I to je to! I ja odatle gledam. Zato nekad gledam očima, nekad srcem, ali vidim ono što se susretne, pamtim samo ono između, u čemu oči i duša zajedno učestvuju.“
Međutim, on za to nema saglasnost bioloških roditelja (ćerka mu nikada nije oprostila što se posle smrti njene majke ponovo oženio, a zet mu je… pa… kreten), a „…red je red“, kako već peva Đorđe Balašević. „Sve ja to poštujem jer više bilo bi ubica nego ptica koje odleću ka severu.“

Zakon je neumoljiv i Milan se, na putu ka svojoj unuci, suočava sa gomilom zakonskih prepreka i začkoljica. Ma koliko ljudi na koje nailazi u institucijama bili predusetljivi i spremni da mu izađu u susret, njegov poduhvat traje previše dugo.

Ovde se u priči pojavljuje i proslavljeni režiser Goran Paskaljević koji zajedno sa svojim prijateljem i saradnikom Đorđem D. Sibinovićem radi na scenariju za novi film. Paskaljević je u to vreme završio film San zimske noći o autističnoj devojčici. Želeo je da nastavi svoj započeti filmski ciklus u kome kroz priču o bolesti kao različitosti i Drugosti prikazuje žal što društvo ovakve prilike ne koristi za sopstveni razvoj kroz empatiju, već poseže za konfliktom i sopstvenom devolucijom. U potrazi za takvom pričom saznali su za slučaj dede koji se bori za svoju unuku.

„Hoću da snimim još jedan, drugačiji film o bolesnoj devojčici. Film o razlici koje se svi kod nas plaše i zgražavaju. Hoću metaforu različitosti koja će pokazati da nije ljubav ako volimo samo one koji su nam slični. Hoću da pokažem kako možemo biti bolji ljudi samo ako shvatimo da nas razlika određuje prema drugima i prema sebi.“
Priča ih je toliko dotakla da oni počinju da pomažu deda Milanu (u stvarnom životu to je Zoran Živanović iz Kragujevca) u njegovoj borbi i granice između umetnosti i života se polako brišu.

„Agresija branilaca ljudskih prava bez predmeta ugroženosti skrenula mi je pažnju da pazim šta radim i govorim hiljadu puta više nego dečaci iz moje generacije koji su se voleli kao mi s devojčicama.“
Nekako se desilo da u to vreme i Sibinović i deda Milan obole i da je obojici bila potrebna pomoć. Paskaljević im je pomogao da se izvuku i izleče. Bili su na ivici smrti, a slavni reditelj je bio tu za njih i pomogao im je da izađu živi i, koliko-toliko, zdravi. Ironija je da je on u tom trenutku bio zdraviji od obojice, a da su ga obojica nadživela.

Zato je i tako malo ljudi čulo za ovoj film. Autori su završili scenario, dobijena je i podrška Filmskog centra Srbije. Goran Paskaljević je bio pun energije i bio je spreman da dođe na set.

Pretekla ih je smrt. Veliko Paskaljevićevo srce prestalo je da kuca, a film Mačiji plač nikada nije snimljen.

Ipak, ne želeći da toliki rad, energija i emocije koje su uložili u ovo delo budu bačene u vetar, Đorđe Sibinović je iste večeri kada je saznao za Paskaljevićevu smrt seo i počeo da piše bajku, bajku o režiseru, scenaristi i filmu na kome su radili. Ti je takođe bajka o jednom dedi, baki i unuci. Roman je završen za svega četrnaest dana, a objavljen je na dan rođenja preminulog reditelja. Izdavač je Službeni glasnik.

Poput nesnimljenog filma i roman govori o različitosti kao potencijalu da razvijemo ili otkrijemo ono najbolje u nama. Bolesna devojčica, kao Drugost, prilika je da ljudi pokažu kakvi jesu. Ili da otkriju kakvi jesu.

„… nema primera usvojene hendikepirane dece koji bi osnovano podržali samosvest o humanosti koju poslovično gajimo o sebi kao izraženom svojstvu našeg naroda. Takvo stanje pati za nas bolna činjenica: hendikepiranu decu usvajaju samo porodice iz inostranstva.“
Milan je svestan da je njegova borba gotovo uzaludna. On ne ispunjava uslove ni za hraniteljstvo, a još manje za starateljstvo. Njegova čovečnost se ogleda u neodustajanju od borbe za dete. On postaje otelotvorenje one čiste, nepatvorene dobrote koja postoji u nama.

„Ljudi zaziru od svega što ne razumeju, a plaše se svake razlike. Mirni su samo kada u okruženju prepoznaju iste primerke, sopstvene kopije. Nisu ljudi loši, ali su lenji da aktivno žive, teško se menjaju, a još teže prihvataju tuđe promene.“
Iako je tema mračna i crna, ovo je ipak bajka, pozitivan priča koja slavi život i dobrotu. Napisana je u slavu i na čast svih onih koji se, poput deda Milana, brane iz prazne puške. I koji ne odustaju od toga.

Milan Aranđelović

20.11.20 Večernje novosti

DUGOGODIŠNJA saradnja i prijateljstvo reditelja Gorana Paskaljevića i pisca Đorđa Sibinovića počelo je filmom "Bure baruta", a zajedno su napisali scenario za "Mačji krik", koji nisu stigli da snime.Pretekla ih je Paskaljevićeva smrt. A, umesto filma u narednim mesecima izaći će Sibinovićev roman "Plač mačke božije", koji je počeo da piše iste večeri kad je njegov prijatelj preminuo. Završio ga je za samo 14 dana.

- Vest o Goranovoj smrti me je skrhala - kaže Sibinović, za "Novosti". - Jedini način da izdržim pritisak dubokog bola i ogromne praznine bio je da jednim delom stvarnosti nastavim ono što smo radili zajedno: da sjedinjujemo život i umetnost i da od jedinjenja iza kojeg je stajao Goranov neograničeni senzibilitet bezgranične emotivnosti i moj afinitet jezičko-literarne otvorenosti za vedru nesaglasnost sveta i teksta, pravimo nezaboravne sadržaje ljudskosti i artefakata. Tada sam znao da je roman moj jedini spas od velike tuge.

Roman je nazvao "Plač mačke božije" zato što se bolest o kojoj su nameravali da snime film zove sindrom mačijeg plača.

- Za bolest "sindrom mačijeg plača" i Goran i ja saznali smo kada smo pronašli "junake" našeg filma - govori nam. - Dete se rađa sa nedostatkom kratkog kraka petog hromozoma i kao posledicu ima teške poremećaje. Ne može da hoda i ne može da govori. Puzi i mjauče kao mače. Otuda i naziv sindroma. U Srbiji samo dvoje dece boluje od te bolesti. Vreme koje sam proveo uz bolesnu devojčicu i dubina emocije koju sam osećao u njenom zagrljaju dali su naslov mom romanu.

Paskaljević i Sibinović emotivno su se vezali za obolelu devojčicu i njenu malenu porodicu. Pokušali su da pomognu njenom dedi da dobije starateljstvo, obilazili manastire u kojima borave bolesna deca...

- Pomešali smo život i umetnost - objašnjava Sibinović. - Goran je umro i pitanje je da li će film ikada biti snimljen. Priču o devojčici, ali i o tome kako smo pripremali film, ispričao sam u svom romanu.

Iako je radnja knjige zasnovana na stvarnim događajima, Sibinović kaže da je napisao bajku.

- Da znam nešto još bajkovitije od bajke, nazvao bih roman tim imenom - govori nam. - Goran je želeo da snimi još jedan film o bolesnoj devojčici i da filmskom metaforom apostrofira upadljivu društvenu atrofiju u odnosu na različitost kao realni društveni sadržaj, da ukaže na okoštalu i stereotipnu poziciju neprihvatanja različitosti kao društvene šanse za uvećanje empatije umesto za konflikte i zaustavljanje razvoja. Realna životna priča o kojoj smo napisali scenario trajala je paralelno sa našim namerama da tematizujemo Goranove namere. Upoznali smo stvarne ljude, otpočeli druženje sa njima, sprijateljili se, učestvovali u konkretnim akcijama vezanim za bolesnu devojčicu, otrgli od života scenaristički okvir filmske priče, stvorili sve uslove za snimanje divnog filma.

Sibinović kaže da se devojčicin deda u međuvremenu razboleo, da je i on bio teško bolestan:

- Goran nam je pomagao, odveo nas u bolnicu. Taj čovek je operisan i skoro da je umro, ja sam imao tešku operaciju i jedva sam preživeo. Mi smo bili mnogo bolesni, a on je bio zdrav. Goran sve vreme brine o nama i na kraju on umire. Kao najzdraviji od nas. Sve je stalo kada nas je on napustio. A život tog filma i dalje traje. Zato je sve to jedna velika bajka. Da, napisao sam bajku iz ovog vremena, bajku za odrasle.

Paskaljević je često javno govorio o tom filmu.

- Scenario je završen u vreme kada je Goran bio zdraviji od svih nas. Dobili smo podršku Filmskog centra Srbije. Pohvaljeni smo na konkursu na kojem smo bili zapaženi upravo po originalnosti scenarija. Goran je govorio da oseća veliku radost u susret snimanju tog filma i da mu se na neki čudan način vraća energija kakvu je osećao u svojim najboljim danima rediteljskog opusa. Tako je i izgledao dok je pričao o tom filmu: sa užarenim pogledom, povišenog tonusa i neskrivene spremnosti da "bez odlaganja krene na set".

Sibinović kaže da je Paskaljević dobri duh njegovog romana:

- Roman otvara legenda, nastavlja poetizovana životna drama, preseca je presna realnost potrage umetnika za temom novog dela, a razvija je sjedinjenje razigranih izvora koji se jedinstveno ulivaju u jezik kao veliku i moćnu kuću efektne i univerzalne transkripcije u ono u šta veruju oni koji veruju u bajke. Roman se završava isto kao što i počinje, legendom. Legendom o Goranu Paskaljeviću.

Paskaljevića Sibinović pamti kao junaka iz bajke:

- Pamtim ga kao velikog čoveka koji je sa lakoćom uspevao da uvek i u svakoj prilici bude i uprkos svemu, ostane tako običan čovek. Da nas primi u svoju blizinu i pokaže nam da biti slavan ne znači ništa, a da biti čovek, znači sve.

PROTEST PROTIV "ĐAVOLOVE GODINE"

- AKO budem onakav kakvog je Goran želeo pored sebe, dakle, miran, strpljiv i razborit, roman će biti objavljen za njegov rođendan u aprilu sledeće godine - kaže Sibinović (na slici). - U to ne verujem. Svako čini ono što od njega zahteva njegova priroda. Dakle, mislim da će roman biti objavljen odmah posle Nove godine. Čak i kao direktan i jasan protest protiv ove strašne, "đavolove godine" koja nas je sve zavila u crno.

D. MATOVIĆ