01.01.00
Politika
27.04.2002.
Politika i poziv: Odbrana struke i znanja
Ne biti Manov Mefisto
Oni koji pod pretnjom i strahom od uzurpatora popuštaju i dovode u pitanje poziv - pocinju da žive kao miševi, a kad to poprimi velike razmere društvom zavlada mišja psihologija
Poslednjih pola veka politika je drasticno zloupotrebljavala i znanje i poziv. Ucinila je da sve postane beznacajnije nego što jeste i što bi moralo da bude. U trenutku kad ulazimo u tranziciju odnos politike, struke i znanja dobija posebnu aktuelnost i važenje. Otuda je znacajno pojavljivanje knjige dr Cedomira Cupica "Politika i poziv" (izdavac: "Cigoja štampa"), koja je prirodni nastavak njegove studije "Politika i zlo".
U spisu "Politika i poziv" autor razoblicava hipokriziju, osporava iluzije i ruši predrasude o struci, nauci i pozivu. Vec sam naslov knjige budi asocijacije na roman "Mefisto" Klausa Mana i njegovog junaka Hendrika Hefgena, ciji je prototip u realnosti bio Gustav Grindgens, intendant Državnog pozorišta u Berlinu. U romanu "jedne karijere", ovaj "Geringov glumac" postao je, literarnim sredstvima ostvaren, obrazac udvoricke degradacije profesije i poziva. Prirodu poziva Cupic analizira na osnovu iskustva naše haoticne politicke zajednice i države u kojoj je najpre vladao okamenjeni monisticki sistem, a onda je došlo do njegovog urušavanja, ali i do sveopšte krize u kojoj su vladali haos, nasilje i ekstremizam. Tako su ovde srušeni temelji civilizovanog postojanja.
Militantni politicari
U poslednjih desetak godina promenilo se mesto strucnjaka gotovo svih profila u odnosu na vlast. Stice se utisak da oni odavno nisu bili tako neposredno i u velikom broju ukljuceni u politicki život. Cesto su se hvatali u isto kolo sa militantnim politicarima kojima nisu odgovarala mirotvorna rešenja. Štaviše, postajali su politicki mentori i ponašali su se kao da su našli kljuc istorije i alem-kamen istine. Minornim politicarima bilo je neophodno takvo uporište, narocito kad je trebalo podsticati militarizaciju politicke zajednice i šovinisticko ludilo. Zato su i saodgovorni za nacionalisticko pijanstvo i stvaranje atmosfere nacionalisticke narcisoidnosti, u kojoj je nacionalna istorija ovencana superlativima, nikad sporna i problematicna.
Fanatizam je, inace, ukorenjen u kolektivnoj narcisoidnosti, fiks- idejama i zastrašujucoj monomaniji. Nacionalšovinizam je podržavao mitologizaciju prošlosti, vršio njenu nasilnu kobajagi obnovu, a sve je to vodilo arhaizaciji društva. I to je bio jedan od nacina da se kolektivna frustracija pretvori u bezumnu agresiju. Tako su se, na ruševinama starog sveta, pokraj istorije, nastavljale i zapocinjale "nove", anahrone odiseje. Drastican i neadekvatan povratak u prošlost povecavao je rastojanje sa savremenim svetom. To je bio jedan od nacina gubljenja koraka s vremenom, jedan od oblika osporavanja identiteta modernosti.
Duh ketmana
U totalitarnoj hijerarhiji, u kojoj je sve iznudeno "odozgo", politicku nadmoc podupirali su pravovernici, idolopoklonici i sledbenici. Tu vec nije bilo mesta za neistomišljenike. Neogranicena vlast proizvela je dirigovanu i veoma ogranicenu javnost. Sve bitne odluke donete su van javne scene. Zloupotreba javnosti i strah od kriticke ocene proizilazila je iz karaktera neprikosnovene i nicim ogranicene politicke vladavine. U svojoj nadmenosti, taštini i samoljublju, vlastodržacka manjina proizvodila je zastrašujucu nadmoc koja se nad životom pojedinaca nadvijala kao strah, strepnja i frustracija. I, kada je strucnjak i postavljao pitanje kako opstajati sa svojim uverenjem, i kako misliti svojom glavom, on nije mogao da pobegne od duha ketmana, od nastojanja da se maskira, da obmane u mišljenju.
U nastojanju da odbrani dostojanstvo poziva, Cedomir Cupic, u pomenutoj knjizi, pokazuje da covek tek sa svojim pozivom ulazi u svet kulture "kao druge prirode, prave prirode koja ga cini covekom i koja ga obavezuje". A covek koji je spreman da iz bilo kojih razloga poziv dovede u pitanje, osuduje se na to da poništi svoju ljudsku suštinu. Opredelivši se za misaonu pregnatnost, britkost duha i lapidarnost kazivanja, u ime racionalnosti u politici, autor porice stvarnost koja je poprimila neprirodan i zastrašujuci ton. On ne pristaje na život bez hrabrosti, pravde, istine, lepote, ljubavi i snova. Sve bi to trebalo da opstane u pozivu kao unutrašnjem opredeljenju i kreativnoj samopotvrdi. "Oni koji pod pretnjom i strahom od uzurpatora popuštaju i dovode u pitanje poziv - napuštaju ljudski nacin života i pocinju da žive kao miševi. Kad to poprimi velike razmere društvom zavlada mišja psihologija", bez okolišanja, istice ovaj naš antropolog politike.
U besedi kojom se obratio studentima školske 2001/2002. godine, Cupic je porucio da je posve ljudski "žestoko se odupreti svima onima koji vas teraju ili savetuju da prihvatite ili zažmurite na ono što je protivno logici poziva. Ne sme se prihvatiti nijedna naredba koja ide protiv poziva! Oni koji cuvaju i bore se za dostojanstvo poziva bore se ujedno i za uredno, stabilno i sigurno društvo i politiku". Autor smatra da se može uspostaviti normalna veza izmedu politike i poziva, i to na taj nacin da se ulaskom u politiku nikako ne izneveri ekspertska moc, niti polivalentna umeca, veštine i znanja koja se vezuju za poziv. To je nacin da profesionalac i strucnjak nikada ne zaboravi da on "raspolaže s dve podjednake moci: moci znanja i moci savesti". Cupic smatra da je covekovo delovanje i uticaj ako "poseduje moc znanja, ali ne i moc savesti" pogubno. U stvari, tu dolazi do drasticnog razilaženja uma i savesti i do poraza slobodne licnosti.
Dve moci: znanje i savest
I kad su životne okolnosti takve da u njima covekova savest deluje kao bespomocni vapaj i kao egzistencijalna mucnina, politika i poziv ne idu zajedno jer su potpuno nesaglasne. Kad se skriva iza društvene uloge, partije ili države, kad pristane na tiraniju prvog lica množine, kad precuti opore istine o tiranskoj vlasti, kad pristane na vladavinu trivijalne, nedemokratske, neumne i neodgovorne politicke oligarhije, strucnjak je ukinuo slobodu u sebi samom, pa mu je nemoguce da ostvari autonomiju svoga poziva. Savest - kao moralna svest i moralno culo - upucuje na otpor svemu što unižava ljudsku licnost i svet vrednosti. Nepristajanje na unižavanje poziva nije samo pitanje slobode i samoodlucivanja nego savesti i karaktera.
Moralna autonomija
Antikomformisticka pozicija opstaje više u snazi karaktera nego u moci intelekta. Zato u odnosima politike i struke autor toliko insistira na moralu kao regulativnoj ideji, moralnoj autonomiji i univerzalnosti moralnih vrednosti. Još u svojoj studiji "Politika i zlo", Cedomir Cupic je uverljivo pokazao da je nemoralna ona politika koja pociva na sili, nasilju i teroru. On istice da je nemoralna i "ona politika koja obmanjuje, seje laži i manipuliše ljudima. Naravno, i politika koja svoje podanike tretira kao maloletnike nije daleko od nemoralnosti". Nema smisla dokazivati da je moralno delovanje u društvenoj zajednici i individualnom životu izuzetno znacajno za utemeljenost racionalne politike, pravne države i individualne slobode.
Nedavno je i Radomir Konstantinovic zapisao: "Ako ne vidim cudovište, nije li to zato što sam i sam postao cudovište?" Mnogi nisu primetili cudovište, ali nisu se prisetili da bi to trebalo da nešto znaci. Za takvu osetljivost nije bio neophodan ni obrazovan, kompetentan i nepotkupljiv kriticar. Za adekvatan susret strucnog mišljenja i politicke volje neophodna je tolerancija. I razboritost. I odgovornost. Ako se u ma kojoj komunikaciji ostvaruje dominacija jednih i podredivanje drugih, neizbežan je poremecaj interakcije i transfera, zajedništva i razumevanja. Mnogi "slucajevi" odbrane profesije i znanja pokazuju koliko je dobro za opšte dobro i slobodnu javnost sukobiti se sa sterilnom politickom oligarhijom i dogmatskim mocnicima u politici. Zato odbrana poziva istovremeno znaci odbranu slobode, univerzalnih vrednosti i smisla profesionalne samopotvrde.
Ratko BOŽOVIC
