Politika rimskih papa u 20. veku 1-2

agića Kijuka u ediciji „Hrišćanska misao“, nikada nije ušlo u knjižarsku distribuciju u Srbiji, niti je moguće utvrditi da li je odštampan čitav tiraž. O tačnim razlozima zašto je to bilo tako, može se samo spekulisati.

Kroz poglavlja knjige
O sadržaju knjige Milorad Ekmečić je pisao: „U prvom tomu je obrađena politika Leona XIII od 1878, Pija X od 1903, Benedikta XV od 1914. i Pija XI od 1922. U drugom tomu su poredane istorije Pija XII od 1939, Ivana XXIII od 1958, Pavla VI od 1963, Ivana Pavla I, na tronu 32 dana u 1978. i Ivana Pavla II od 1978.

U oba toma, sve ove istorije su u senci istraživanja delatnosti, po zlu najvećeg pape u modernoj istoriji, pape Pija XII.

Ono što je svim ovim papama zajedničko jeste prebacivanje težišta u delatnosti crkve katoličke sa verovanja na praktičnu politiku. Kroz istoriju je papstvo uvek iza sebe imalo neku državu na koju se praktično oslanjalo. Do 1527. je to bila Ugarska, čiji kraljevi nose titulu ’apostolskog vladara’. Naravno, funkciju takvog vladara je iza 1527. vršio habzburški car u Beču. Od kraja XIX veka je nemački car, iako prvosveštenik luteranske crkve u Nemačkoj (’summus episcopus’), preuzeo na sebe oreol katoličkog apostolskog vladara. Konačno je tek papa Vojtila, na nevidljiv način, to preneo na moderne američke predsednike.“

Karlhajnc Dešner je time stvorio, opet po rečima akademika Ekmečića, jedno od „klasičnih ostvarenja te vrste“. Ova knjiga nije klasična istorija papstva, kakvih ima dovoljno, već je istraživački napor da se otkriju tajni mehanizmi pretvaranja hrišćanske vere u ideologiju svetovne, ovozemaljske dominacije.