"Prolog
Dok je Crna smrt harala Evropom, odnoseći polovinu njenog stanovništva, mnogi gradani su u očajanju skrenuli pogled s Neba na Zemlju. Oni naklonjeniji filozofiji pokušavali su, kako bi ovladali telesnim svetom, da otkriju tajne postojanja i odgonetnu velike zagonetke Života, dok su se siromašni samo nadali da će prevazići svoje patnje.
I tako je Bog pao na Zemlju kao Čovek, a kruta verska doktrina srednjeg veka izgubila svoju moć i ustupila mesto proučavanju velikih drevnih civilizacija Rima, Grčke i Egipta. Dok je želja za krstaškim ratovima jenjavala, bogovi Olimpa ponovo su se rađali i ponovo se bíle olimpijske bitke. Čovek je suprotstavio svoj um srcu Božjem i zavladao je Razum.
Bilo je to vreme velikih dostignuća u filozofiji, umetnostima, medicini i muzici. Kultura je cvetala s velikom pompom i ceremonijom, ali uz veliku cenu. Stari zakoni pogaženi su pre nego što su stvoreni novi. Prelaz od strogog povinovanja reči Božjoj i vere u večito spasenje na slavljenje Čoveka i nagrada materijalnog sveta, poznat kao humanizam, bio je, zapravo, složena promena.
Rim tada nije bio Sveti grad; bilo je to mesto bezakonja. Građani su bili pljačkani na ulici, kuće provaljivane, prostitucija je cvetala, a svake nedelje ubijane su stotine ljudi.
Štaviše, zemlja koju poznajemo kao Italiju nije postojala. Umesto nje, postojalo je pet sila: Venecija, Milano, Firenca, Napulj i Rim. U granicama ?čizme? bilo je mnogo nezavisnih gradova-država kojima su vladale stare porodice na celu s mesnim kraljevima, feudalnim gospodarima, vojvodama ili biskupima. Unutar zemlje susedi su se međusobno borili za teritorije. A oni koji su pokoravali druge bili su uvek na oprezu ? jer sledeća bitka bila je blizu.
Iz inostranstva su pretile invazije stranih sila koje su želele da se prošire. Vladari Francuske i Španije žudeli su za teritorijama, a ?varvarski? Turci, koji nisu bili hrišcani, posezali su za Papskim zemljama.
Crkva i država borile su se oko prevlasti. Posle travestije Velike šizme ? kada su postojala dvojica papa, podeljene moći i smanjenih prihoda ? stvaranje novog sedišta prestola u Rimu, sa samo jednim papom, dalo je kneževima Crkve novu nadu. Postavši još snažnije nego ranije, duhovne vođe Crkve morale su da se bore samo s privremeno moćnim kraljevima, kraljicama i vojvodama malih gradova i poseda.
Ipak, Sveta rimska katolička crkva bila je u neredu, jer raspusno ponašanje nije se ograničavalo samo na građane. Kardinali su na ulice slali svoje sluge, naoružane kamenicama i samostrelima, da se tuku s rimskom omladinom; ljudi na visokim položajima u Crkvi, kojima je ženidba bila zabranjena, posećivali su kurtizane i držali mnoge ljubavnice; mito je nuđen i priman; crkveni zvaničnici najvišeg ranga bili su spremni da za novac daju razrešenja od kazni i ispisuju svete papske bule za oprost i najstrašnijih grehova.
Mnogi razočarani građani govorili su da je u Rimu sve na prodaju. Dovoljno novca moglo je da kupi crkve, sveštenike, naklonost, čak i Božji oprost.
Uz vrlo retke izuzetke, ljudi koji su postajali sveštenici ulazili su u Crkvu zato što su bili drugorodeni sinovi, od rođenja pripremani za crkvene profesije. Oni nisu imali stvarnog verskog poziva, ali Crkva je i dalje imala moć da kralja proglasi kraljem i deli velike blagoslove na zemlji, pa je svaka italijanska porodica plemenitog roda darivala i podmićivala kako bi njeni sinovi bili imenovani u veće kardinala.
Bila je to renesansa; doba kardinala Rodriga Bordžije i njegove porodice.
1
Zlatni zraci letnjeg sunca grejali su popločane ulice Rima dok je kardinal Rodrigo Bordžija hitao iz Vatikana u trospratnicu ukrašene fasade na Trgu Merlo, kuda je išao da povede sa sobom troje svoje male dece: sinove Cezarea i Huana, i kcer Lukreciju, meso svog mesa, krv svoje krvi. Ovog srećnog dana papski vicekancelar, drugi najmoćniji čovek u Svetoj rimskoj katoličkoj krvi, osećao se narocito blagoslovenim.
U kući njihove majke, Vanoce Katanei, uhvatio je sebe kako veselo zvižduće. Budući da je bio sin Crkve ženidba mu je bila zabranjena, ali budući da je bio Božji čovek bio je siguran da zna plan dobrog Boga. Zar nije Nebeski otac stvorio Evu da nadopuni Adama, čak i u Raju? Zar iz toga ne sledi da na ovoj izdajničkoj zemlji ispunjenoj nesrećom muškarcu još više treba ženska uteha? Troje dece mu se već rodilo dok je još bio mlad biskup, ali ova poslednja deca, koju je začeo s Vanocom, zauzimala su posebno mesto u njegovom srcu. Činilo se da u njemu bude onu istu vatrenu ljubav kao i ona. Čak i sada, dok su još mali, video ih je kako mu stoje na ramenima, tvoreći tako velikog diva, kako mu pomažu da ujedini Papske zemlje i proširi Svetu rimsku katoličku crkvu po celom svetu.
Tokom godina, kad god je dolazio da ih poseti, deca su ga uvek zvala ?tata?, ne videći nikakvog sukoba između njegove odanosti njima i njegove lojalnosti Svetoj stolici. Nisu videli ničeg čudnog u tome što je on i kardinal i njihov otac. Pa zar sin i kći pape Inokentija ne idu često Rimom u svečanim povorkama uz veliku pompu?
Kardinal Rodrigo Bordžija proveo je s Vanocom, svojom ljubavnicom, više od deset godina; nasmešio bi se kad god bi pomislio kako je malo žena u njemu pobuđivalo takvo uzbuđenje i toliko dugo zadržalo njegovo zanimanje. Vanoca, naravno, nije bila jedina žena u njegovom životu, jer, on je bio čovek velikih apetita u svim ovozemaljskim zadovoljstvima, ali je svakako bila daleko najvažnija. Bila je inteligentna, lepa njegovim očima, i neko s kim se moglo razgovarati o zemaljskim i nebeskim stvarima. Mnogo puta ga je mudro posavetovala, a on je zauzvrat bio plemenit ljubavnik i brižan otac njihove dece. "
Dok je Crna smrt harala Evropom, odnoseći polovinu njenog stanovništva, mnogi građani su u očajanju skrenuli pogled s Neba na Zemlju. Oni naklonjeniji filozofiji pokušavali su, kako bi ovladali telesnim svetom, da otkriju tajne postojanja i odgonetnu velike zagonetke Života, dok su se siromašni samo nadali da će prevazići svoje patnje.
I tako je Bog pao na Zemlju kao Čovek, a kruta verska doktrina srednjeg veka izgubila svoju moć i ustupila mesto proučavanju velikih drevnih civilizacija Rima, Grčke i Egipta. Dok je želja za krstaškim ratovima jenjavala, bogovi Olimpa ponovo su se rađali i ponovo se bíle olimpijske bitke. Čovek je suprotstavio svoj um srcu Božjem i zavladao je Razum.
Bilo je to vreme velikih dostignuća u filozofiji, umetnostima, medicini i muzici. Kultura je cvetala s velikom pompom i ceremonijom, ali uz veliku cenu. Stari zakoni pogaženi su pre nego što su stvoreni novi. Prelaz od strogog povinovanja reči Božjoj i vere u večito spasenje na slavljenje Čoveka i nagrada materijalnog sveta, poznat kao humanizam, bio je, zapravo, složena promena.
Rim tada nije bio Sveti grad; bilo je to mesto bezakonja. Građani su bili pljačkani na ulici, kuće provaljivane, prostitucija je cvetala, a svake nedelje ubijane su stotine ljudi.
Štaviše, zemlja koju poznajemo kao Italiju nije postojala. Umesto nje, postojalo je pet sila: Venecija, Milano, Firenca, Napulj i Rim. U granicama “čizme” bilo je mnogo nezavisnih gradova-država kojima su vladale stare porodice na čelu s mesnim kraljevima, feudalnim gospodarima, vojvodama ili biskupima. Unutar zemlje susedi su se međusobno borili za teritorije. A oni koji su pokoravali druge bili su uvek na oprezu – jer sledeća bitka bila je blizu.
Iz inostranstva su pretile invazije stranih sila koje su želele da se prošire. Vladari Francuske i Španije žudeli su za teritorijama, a “varvarski” Turci, koji nisu bili hrišćani, posezali su za Papskim zemljama.
Crkva i država borile su se oko prevlasti. Posle travestije Velike šizme – kada su postojala dvojica papa, podeljene moći i smanjenih prihoda – stvaranje novog sedišta prestola u Rimu, sa samo jednim papom, dalo je kneževima Crkve novu nadu. Postavši još snažnije nego ranije, duhovne vođe Crkve morale su da se bore samo s privremeno moćnim kraljevima, kraljicama i vojvodama malih gradova i poseda.
Ipak, Sveta rimska katolička crkva bila je u neredu, jer raspusno ponašanje nije se ograničavalo samo na građane. Kardinali su na ulice slali svoje sluge, naoružane kamenicama i samostrelima, da se tuku s rimskom omladinom; ljudi na visokim položajima u Crkvi, kojima je ženidba bila zabranjena, posećivali su kurtizane i držali mnoge ljubavnice; mito je nuđen i priman; crkveni zvaničnici najvišeg ranga bili su spremni da za novac daju razrešenja od kazni i ispisuju svete papske bule za oprost i najstrašnijih grehova.
Mnogi razočarani građani govorili su da je u Rimu sve na prodaju. Dovoljno novca moglo je da kupi crkve, sveštenike, naklonost, čak i Božji oprost.
Uz vrlo retke izuzetke, ljudi koji su postajali sveštenici ulazili su u Crkvu zato što su bili drugorođeni sinovi, od rođenja pripremani za crkvene profesije. Oni nisu imali stvarnog verskog poziva, ali Crkva je i dalje imala moć da kralja proglasi kraljem i deli velike blagoslove na zemlji, pa je svaka italijanska porodica plemenitog roda darivala i podmićivala kako bi njeni sinovi bili imenovani u veće kardinala.
Bila je to renesansa; doba kardinala Rodriga Bordžije i njegove porodice.
1
Zlatni zraci letnjeg sunca grejali su popločane ulice Rima dok je kardinal Rodrigo Bordžija hitao iz Vatikana u trospratnicu ukrašene fasade na Trgu Merlo, kuda je išao da povede sa sobom troje svoje male dece: sinove Čezarea i Huana, i kćer Lukreciju, meso svog mesa, krv svoje krvi. Ovog srećnog dana papski vicekancelar, drugi najmoćniji čovek u Svetoj rimskoj katoličkoj krvi, osećao se naročito blagoslovenim.
U kući njihove majke, Vanoce Katanei, uhvatio je sebe kako veselo zvižduće. Budući da je bio sin Crkve ženidba mu je bila zabranjena, ali budući da je bio Božji čovek bio je siguran da zna plan dobrog Boga. Zar nije Nebeski otac stvorio Evu da nadopuni Adama, čak i u Raju? Zar iz toga ne sledi da na ovoj izdajničkoj zemlji ispunjenoj nesrećom muškarcu još više treba ženska uteha? Troje dece mu se već rodilo dok je još bio mlad biskup, ali ova poslednja deca, koju je začeo s Vanocom, zauzimala su posebno mesto u njegovom srcu. Činilo se da u njemu bude onu istu vatrenu ljubav kao i ona. Čak i sada, dok su još mali, video ih je kako mu stoje na ramenima, tvoreći tako velikog diva, kako mu pomažu da ujedini Papske zemlje i proširi Svetu rimsku katoličku crkvu po celom svetu.
Tokom godina, kad god je dolazio da ih poseti, deca su ga uvek zvala “tata”, ne videći nikakvog sukoba između njegove odanosti njima i njegove lojalnosti Svetoj stolici. Nisu videli ničeg čudnog u tome što je on i kardinal i njihov otac. Pa zar sin i kći pape Inokentija ne idu često Rimom u svečanim povorkama uz veliku pompu?
Kardinal Rodrigo Bordžija proveo je s Vanocom, svojom ljubavnicom, više od deset godina; nasmešio bi se kad god bi pomislio kako je malo žena u njemu pobuđivalo takvo uzbuđenje i toliko dugo zadržalo njegovo zanimanje. Vanoca, naravno, nije bila jedina žena u njegovom životu, jer, on je bio čovek velikih apetita u svim ovozemaljskim zadovoljstvima, ali je svakako bila daleko najvažnija. Bila je inteligentna, lepa njegovim očima, i neko s kim se moglo razgovarati o zemaljskim i nebeskim stvarima. Mnogo puta ga je mudro posavetovala, a on je zauzvrat bio plemenit ljubavnik i brižan otac njihove dece.
