Ja sam pisac vec dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavic je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.
Roden sam 1929. na obali jedne od cetiri rajske reke u 8 i 30 casova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po asteckom horoskopu Zmija.
Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Izmedu ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemackom okupacijom prinudno naucio nemacki. Tada sam kradom naucio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu i nije baš dobro znao engleski. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj školi za dresiranje pasa, gde sam se našao bežeci od anglo-americkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant poceo je da mi daje casove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutceva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je ucenje jezika bilo vrsta mog pretvaranja u razlicite opcinjujuce životinje.
Voleo sam dva Jovana – Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).
Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noc mi se u snu slatko lepila za oba obraza.
Do 1984. bio sam najnecitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najcitaniji. Napisao sam roman u vidu recnika, drugi u obliku ukrštenih reci, treci u vidu klepsidre i cetvrti kao prirucnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodic za neupucene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protice, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih buducih, koje po svoj prilici nece nikada biti napisane.
Na moje zaprepašcenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kriticari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.Najveca razocaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.
Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turcin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda.
Novi milenijum za mene je poceo 1999. godine (sa tri obrnute šestice) trecim bombardovanjem kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.
U 21. vek ušao sam preko pozorišnih dasaka. Palindromske godine 2002. Vladimir Petrov „pustio je prvu interaktivnu pozorišnu lastu u Moskvu i osvojio rusku prestonicu bez bitke“ postavivši na scenu „Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Cehova“ moj „pozorišni jelovnik – Za uvek i dan više“. Iste godine Tomaž Pandur izgradio je kulu sa 365 sedišta i u njoj je kao u cirkusu na pesku igrao „Hazarski recnik“ u Beogradu i LJubljani pretvarajuci na ocigled publike rec u meso i vodu u vreme. Godine 2003. petrogradski „Akademski teatar Lensov“ docekao je jubilarne bele noci i tristagodišnjicu svoga grada predstavom mog komada „Kratka istorija covecanstva“.
Sve u svemu mogu reci da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošcu podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.
01.01.00
Roman kao priručnik za gatanje
Roman Milorada Pavića "Poslednja ljubav u Carigradu", s podnaslovom "Priručnik za gatanje", sastavljen je od 22 (0-21) poglavlja. Ta poglavlja nose nazive karata Tarota, tačnije Velike Arkane (ili Velike tajne), koja služi za proricanje sudbine i vezuje se svojim najdubljim poreklom za eleusinske misterije u Grčkoj. Ovo delo jeste svojevrsna romansirana interpretacija tarot-karata, jedan oživljeni tarot, gde je svaka karta postala zasebna priča, jer svako poglavlje korespondira na dubinskom nivou sa osnovnim značenjima i simbolikom pojedine karte.
Knjiga je podeljena na sedam celina: Uvodni deo - koji sadrži tzv. Posebni (nulti) ključ, Prvih sedam ključeva, Drugih sedam ključeva, Trećih sedam ključeva, Shematski prikaz nekih načina otvaranja u tarotu, i na Sadržaj, koji u ovom romanu ima posebnu funkciju zato što su u njemu data uz naslove poglavlja i osnovna značenja karata. Na taj način Sadržaj uz sheme bacanja karata, prerasta u specifično opšte uputstvo za proricanje sudbine pomoću tarota. Na kraju knjige nalazi se i dodatak sa osam tabli tarot-karata od kojih čitalac može napraviti svoj špil za gatanje. Svako poglavlje takođe, ima na početku sliku (reprodukciju) karte čiji naziv nosi. Likovna interpretacija 22 karte ("Major Arcana") ovog puta ide ka nečemu što se može nazvati "vizantijskim tarotom", a čiji je autor slikar Ivan Pavić.
Radnja romana smeštena je na kraj XVIII i početak XIX veka (sa jednim kratkim probojem u XX vek), dakle, u doba Napoleonovih ratova i rokokoa kojim odiše čitava knjiga, i dešava se na širokim prostorima od reke Labe do Venecije, od Trsta, Sremskih Karlovaca i Zemuna, do Carigrada. Glavni i sučeljeni likovi pripadaju srpskim trgovačkim i umetničkim porodicama Opujića i Teneckih, koje su u knjizi suprotstavljene i time što ratuju međusobno za "tuđ račun", u francuskoj i austrijskoj vojsci.
Ali, to je pre svega i iznad svega ljubavni roman gde ova 22 ključa predstavljaju ženski ključ Pavićeve priče o idioritmicima i opštežiteljima, koja nam je poznata, ali u muškom ključu, iz "Predela slikanog čajem". Naime, "Poslednja ljubav u Carigradu" je roman koji na izmaku XX veka, na pavićevski način govori o položaju i sudbini žene u muškom svetu ; o modelima ponašanja i tipovima žene u odnosu na taj zadati muški svet pobednika i poraženih, usamljenika i bratstava, i njenoj mogućnosti da bude izvan i iznad tih muški nametnutih podela - da bude nešto treće. Nešto kao treća cipela, kako se kaže u tekstu.
Tako ovaj "Priručnik za gatanje" sadrži "Ključeve velike tajne za gospođe oba pola".
* * *
Pavićev tarot-roman na jedan specifičan način nastavlja Pavićevu igru sa čitaocem. Dok su "Hazarski rečnik" i "Predeo slikan čajem", kao roman-leksikon i roman-ukrštenica imali za predložak model koji dolazi iz tradicije pisanog, "Unutrašnja strana vetra", kao roman-klepsidra, i "Poslednja ljubav u Carigradu", kao tarot-roman, imaju za obrazac jedan predmet. U slučaju ovog poslednjeg romana princip je nešto izmenjen utoliko što je reč o jednom kultnom predmetu (kartama za gatanje) i što je još značajnije - način upotrebe predmeta reflektuje se na roman post festum, posle čitanja knjige, i obrnuto.
Čitalac i čitateljka "Poslednje ljubavi u Carigradu", prolaziće ovoga puta kroz Pavićev roman, od početka ka kraju, stepenik po stepenik , ali će sklopivši knjigu moći da bace karte što idu uz nju i da onda iz palog rasporeda, naknadno skokovito iščitaju svoju sudbinu iz određenih poglavlja što su se otvorila u tarot-kartama, čitajući ih sada na nov način.
Može se govoriti o najmanje tri moguća tipa čitanja "Poslednje ljubavi u Carigradu". Čitalac može da izabere bilo koji od njih, a može i da ih kombinuje. Prvi tip podrazumeva čitanje romana bez obzira na karte, to je onaj klasični način na koji se čitaju svi romani.
Drugi tip pretpostavlja upotrebu karata bez obzira na roman, uz pomoć shema na kraju knjige i osnovnih značenja tarota koji su dati u Sadržaju. To je tip čitanja okrenut knjizi kao klasičnom priručniku za gatanje.
Treći tip omogućava čitanje karata s obzirom na roman. Tu su karte u službi tumačenja slojeva i značenja romana. Reč je o učitavanju tarota u roman, o gatanju u službi književnosti. Svaka karta je u specifičnom saglasju sa simbolikom određenog poglavlja. One su ključ za jedno od otvaranja romana. Čitalac koji je upoznao tarot učitava to znanje u knjigu od poglavlja do poglavlja.
Treba, naravno, uzeti u obzir i mogućnost čitanja o kojoj govori Čedomir Mirković. Najpre se bace karte, pa se onda čitaju odgovarajuća poglavlja romana koja su vezana za one karte koje su pale.
Prema tome, postoje dva osnovna nivoa čitanja. Prvi je, moglo bi se reći, klasičan način, a drugi nivo čitanja, onaj naknadni, jeste čitanje sopstvene sudbine svakog pojedinačnog čitaoca. Knjiga kao predložak, kao priručnik za gatanje, u tom drugom stupnju čitanja, ulazi u život sam, meša se sa njim, a time omogućava i segmentarno iščitavanje teksta i iščitavanje teksta u drugom ključu od onog transparentnog, datog kao nivo romanesknog događanja.
Tako se sada u slojevitoj Pavićevoj prozi javlja jedan novi sloj značenja - koji svaki čitalac ponaosob iščitava u odnosu na svoj život. Tu se dakle, javlja lični nivo čitanja, a sama knjiga dobija novu dimenziju - dobija značenje i svrhu upotrebnog predmeta.
"Poslednja ljubav u Carigradu" je lako prohodan roman i biće, verovatno, veliko iznenađenje i za književnu kritiku i za čitaoce. Mislim čak da će biti najčitanija Pavićeva knjiga. To je uzbudljiv, brz i napet roman koji se čita lako. Sav u jednoj celovitoj energiji, svežini, radosti i snažnom lirskom i erotskom naboju. Taj lirsko-erotski naboj knjige osnovna je boja, ton i vezivno tkivo svih događanja, ezoteričnih naslaga, unutrašnjih odjeka, čežnji i tajni junaka, njihovih smrti i vaskrsenja. Knjiga satkana od žižnih trenutaka ljubavi i smrti.
Svako poglavlje sadrži najmanje dva obrta, bilo akciona, bilo smisaona ili stilska od kojih zastaje dah. To je knjiga u koju se može zaljubiti, i koja se može čitati ubrzo i drugi put, upravo zbog te zaljubljenosti, zbog uživanja, zbog želje da se bude sa junacima još jednom, tačnije zauvek i dan više. A ovo je i knjiga koja se može, baš zbog svega navedenog, nositi sa sobom kao nekakav profani relikvijar, kao književna amajlija.
Jasmina Mihajlović