28.07.12
Proleće postdemokratije
Peščanik.net, 28.07.2012.
Intervju sa britanskim politikologom Kolinom Kraučom (Colin Crouch), tvorcem provokativne teorije o „postdemokratiji“ iznesene u knjizi „Postdemokratija“ (2004).
Gospodine Krauč, sedimo ovde u vašoj kući u Umbriji i razgovaramo o stanju zapadne demokratije, za koju tvrdite da zapravo više ne postoji.
Pa dobro, sve manje...
Ali zar sama činjenica da otvoreno i slobodno govorimo nije izraz demokratije koja funkcioniše?
Ja ne kažem da više nema demokratije. Ali kažem da se krećemo ka stanju koje zovem postdemokratija. Pod tim podrazumevam stanje u kojme sve institucije demokratije i dalje postoje – i biće čak delimično i ojačane – ali je iz njih isparila politička energija. One su samo prazne ljušture.
Šta podrazumevate pod političkom energijom?
Problemi koji se danas postavljaju pred politiku – bilo da je to zaštita prirodne sredine, smanjenje resursa, kontrola nad globalizovanom ekonomijom – ne mogu se više rešiti instrumentima nacionalne demokratije. Tako više ne ide, besmisleno je. Iz toga nastaje frustracija koja vodi gubljenju političke energije.
Parlamenti su, na primer, tek prazne ljušture?
Nigde još u zapadnoj Evropi nismo došli do tog stadijuma, ali skoro sve zapadne demokratije idu u tom pravcu. U najvećoj meri u Italiji gde je Berluskoni izabran demokratski, ali je moć podeljena među nekolicinom.
Kada kažete da energija isparava, to znači da je ipak nekad postojala. Da li je ikad postojalo idealno stanje demokratije?
Model demokratije je uvek bio ideal koji je polazio od izuzetno zahtevnih pretpostavki. Za to se moraju steći veoma srećne istorijske okolnosti. U Severnoj Americi i zapadnoj Evropi se do te tačke dospelo nakon Drugog svetskog rata, kada nisu samo pobeđena dva antidemokratska pokreta – nacionalsocijalizam i italijanski fašizam, nego je istovremeno došlo i do dinamičnog ekonomskog razvoja. U tim situacijama ima entuzijazma, ljudi su spremni da učestvuju u formiranju takvog sistema; to svakako odudara od sadašnjeg vremena.
Po čemu konkretno?
Vidite, u zapadnim demokratijama se još uvek održavaju izbori. Ti izbori čak u većini slučajeva vode do formiranja vlade. Ali političke sadržaje, na koje se poziva na izborima, više ipak ne određuju građani, nego visokospecijalizovani PR-timovi.
Šta je loše u tome?
PR-timovi kontrolišu političke rasprave. I oni biraju, naravno, probleme koje partije još i mogu da reše. Ali to nisu važni problemi. Partije se ne usuđuju da se upuste u važne probleme, jer u njihovom rešavanju neće uspeti.
Sve je dakle krivica partija?
Ne, nikako. Sama demokratija otkazuje! Jer sve upućuje na to da ona funkcioniše samo na nacionalnom nivou. Ako se njeno uvođenje pokuša na nadnacionalnom nivou, kako bi se rešili problemi u svetu, ona ne funkcioniše. Evropska unija, koja sigurno nije naročito demokratska, najbolji je primer za to. Demokratija ima velike teškoće da zahvati preko nacionalnih nivoa. To potvrđuju i odluke G-8 koje malo obavezuju.
Možda je u slučaju onoga što nazivate postdemokratijom prosto reč o tome da je ljudima muka od politike?
Ne, jer govorim o nedovoljnosti sistema koji više ne funkcioniše u promenjenim uslovima. U 20. veku smo se navikli na to da u strankama vidimo glavnog nosioca naših političkih želja. Danas su partije upućene na to da simuliraju konflikte.
U Nemačkoj se godinama sporimo o sitnim stvarima, naime o tzv. poreskim olakšicama na putovanje kolima do posla.
Poznata mi je ta rasprava. To je dobar primer. Stranke moraju nekako da se pokažu nejedinstvenim, kako bi izbori uopšte imali smisla. Stranke moraju da iznađu razlike u mišljenjima da bi došli do glasova. I do službi. Međutim, društvo svoje sukobe odavno ima na onim mestima koje partije ni ne pretpostavljaju.
Gde?
Sve se više ljudi okuplja u društvenim pokretima ili nevladinim organizacijama – izvan formalnih demokratskih institucija. Tamo će se pre shvatiti istinski problemi nego u uskim partijskim korsetima. Istovremeno vidimo masivno pomeranje moći od političkog ka ekonomskom sistemu. Ekonomija je u poziciji da se globalizuje na način na koji politika nikad neće moći. Globalna firma se nalazi izvan dohvata demokratije. Ona se ne može obuhvatiti formalnim demokratskim sredstvima. Otuda demokratski sistem čini mnogo manje nego što smo od njega zapravo morali da zahtevamo.
Ali demokratija se ubraja u fundamente zapadnog političkog shvatanja.
To je tačno. Zapad je zaokupljen time da poseduje demokratiju i čak je, kao u slučaju Iraka, spreman da ubija da bi je doneo. Mi smo veoma samozadovoljni i ponosni na to čudesno dostignuće.
Možda i s pravom, uprkos svemu?
Da, može se tako reći. Ali ono što delimo kao demokratiju, to za dotične zemlje znači uglavnom samo: sada imamo izbore. Ništa više. To je naravno napredak. Ali je to što njima izvozimo istovremeno veoma ograničeno razumevanje demokratije. Verovatno je za naše samorazumevanje neizostavno održavanje iluzije o funkcionalnoj demokratiji. Čega bismo se inače mogli držati?
Nikad više zemalja na svetu nije važilo za demokratske kao danas: 1987. je prema ispitivanju istraživača iz Freedom House-a bilo 66 demokratija na svetu, danas ih je 121.
Ali moramo se zapitati: da li su ti formalni politički sistemi podržani jakim civilnim društvom? Da li je tako u Rusiji? Nije.
Ko ispunjava taj politički vakuum kada demokratske institucije zakažu?
Pogledajte globalne koncerne: mnogi među njima za sebe formulišu poslovni moral, „corporate social responsibility“. To znači da sami sebi nalažu društvenu i političku odgovornost.
Na primer?
Farmaceutska firma koja kaže: ako pravimo posao u Africi, onda imamo odgovornost za to da tamo ne podržavamo rad dece.
Što je već napredak.
Da, ali nema ništa zajedničko sa demokratijom. To nije demokratska politika. Kada firme donose takve političke odluke, kreću se izvan demokratije. To ne znači da su antidemokratske, nego izvandemokratske.
Sami ste do nedavno bili član Laburističke stranke i političke probleme posmatrali s leva. Na nedovoljnost demokratije se tradicionalno više ukazuje sa desne strane.
To je tačno, i meni su, što me je zastrašilo, stigla pojedina bodrenje s desna. Ali morate imati na umu: kada danas govorimo o demokratiji, mislimo uglavnom na neoliberalnu demokratiju kako je SAD definiše. To, međutim, nije poželjno stanje.
Šta ga odlikuje?
Učešće stanovništva u političkim događajima redukuje se na izlazak na izbore. Država nadaleko odustaje od intervenisanja u kapitalističke ekonomske strukture, a lobiji dobijaju što je moguće veće slobodne prostore.
Naspram toga je do pre nekoliko decenija stajao model egalitarne demokratije, prema kom bi država trebalo da se meša u pogledu socijalne ravnoteže. Može li se reći da je taj model propao, imajući u vidu i socijalne rezove u skoro svim zapadnoevropskim zemljama?
Taj sistem je nastao iz veoma specifične istorijske konstelacije, koji se pre svega oslanjao na jasno definisane klase. U postdemokratiji u kojoj sve više moći ide ka elitama izvan demokratskih institucija, šanse za raspodelu blagostanja su uistinu loše.
Da li će demokratija preživeti?
Pitanje je zapravo: da li demokratiju vidimo samo kao formalni proces izbora iz kojih se biraju šefovi vlada? Ili u njoj vidimo i kulturu rasprave, dopuštene kritike, kulturu građanskih prava i brigu o neravnopravnosti svake vrste? Sa ovim poslednjim će biti teško.
Der Spiegel
Prevod Dejan Aničić
04.04.16
LETOPIS MATICE SRPSKEKnjiga 497, sveska 4,
„… Otuda na međunarodnom nivou postoji preokupacija osovinama zla i sukobima civilizacija; na domaćem nivou dolazi do porasta rasizma, ksenofobije i ekstremnih desničarskih pokreta i partija, kao i erupcije tinejdžerskog nasilja u našim gradovima. I što je najvažnije: nastaju poteškoće u političkom pojašnjenju i efikasnom postupanju sa ovakvim pojavama.“
Termin postdemokratija se nedavno pojavio u sociologiji i političkoj teoriji kao deo napora za konceptualnijim shvatanjem i kritičkim označavanjem kasnih modernih patologija liberalne demokratije, posebno u relaciji sa kasnim kapitalističkim stanjem.
U predmodernim društvima verska mašta je bila dominatni diskurzivni horizont za upisivanje i upravljanje negativnošću. Nakon dislokacije ovog horizonta, čini se da politička modernost osciluje između barem tri odgovora u vezi sa negativnošću: utopijskim, demokratskim i postdemokratskim. Prvi odgovor, koji preuzima temelj koji je ostao upražnjen premeštanjem predmoderne metafizike, najuočljiviji je po nekim mutacijama modernog političkog utopizma. Utopija je ovde korišćena u strogom značenju te reči, kao fantazmički diskurs koji nudi konačno političko rešenje sa tačke gledišta jednog subjekta od koga se očekuje da zna (partija, lider…), dok se njegova vlastita zatamnjenost i autoritet nikada ne dovode u pitanje. Bliži pogled, međutim, otkriva da će ova želja da se prevaziđe negativnost verovatno i sama proizvesti negativnost. Kad god je bio učinjen svestan pokušaj da se ostvare ovakve fantazije, da se ustanovi ljudska stvarnost prema planu koji obećava konačno razrešenje društvenih suprotnosti i prikrivanje političkih antagonizama, rezultati su bili katastrofalni.
Ukoliko je ovo slučaj, onda je sigurno jedan od najurgentnijih zadataka našeg doba da se krene iza utopijske fantazije i pronađe preobražujuća politika u postfantazmatičnom smeru. Ali – šta to znači da se krene u postfantazmatičnom smeru? Elementi ovakvog političkog projekta mogu se prepoznati u onome što se uglavnom zove demokratska invencija ili demokratska revolucija. Ovo nas dovodi do drugog odgovora na negativnost i nepredviđene situacije prisutne u političkoj modernosti, odgovor koji je najbliži pretpostavljanju – svesnom ili nesvesnom – odgovornosti za svoj nesvodivi karakter. Ovde se ne obećavaju konačne odluke, ovde nema političkog ukidanja; antagonizam jeste i ostaje konstitutivan. Demokratska revolucija – izraz koji nam dolazi od Aleksisa de Tokvila i koji su radikalno modernizovali Klod Lefor i drugi – označava diskontinuitet od heteronomne legitimnosti predmodernog bivšeg režima do nove forme društvene političke institucije; društva koje postaje svesno svoje sopstvene istoričnosti, svojih sopstvenih granica, forme društva koja sebe otvara ka kontinuiranom procesu u kojem preispituje sopstvene institucionalne strukture i relacije moći, društva koje sebe odvaja od zacrtanih znakova izvesnosti. Mesto moći se sada pojavljuje kao „prazno mesto” koje može biti zauzeto samo privremeno: „Nema zakona koji ne može biti popravljen, čiji članovi ne mogu biti osporavani, čiji temelji ne mogu biti dovedeni u pitanje. Nema predstavljanja centra i ivica društva: jedinstvo sada ne može da izbriše socijalnu podelu.” Demokratija, prema Leforovoj orijentaciji, institucionalizuje „iskustvo nepojmljivog, neobuzdanog društva” u kojem će čak i identitet suverenih naroda „biti konstantno otvoren za preispitivanje”. (1) Ovo je bio najsmeliji pokušaj da se zavede politički red u nedostatku krajnjih temelja. On karakteriše modernost koja je dostojna svog imena.Tokom poslednje decenije, međutim, ideološka hegemonija neoliberalnog konsenzusa imala je nameru da učini prirodnom fikciju pacifističkog, neantagonističkog „trećeg puta” izvan levice i desnice. I konzervativne i socijaldemokratske snage su pratile ovaj kurs, koji je podrio agonističko prepoznavanje društva podrazumevanog u demokratskim institucijama. To je metapolitička orijentacija, u kojoj se susrećemo sa korenima postdemokratske imaginacije. Zaista, postdemokratija je utemeljena na pokušaju da se isključi svest o nedostacima i negativnosti političkog domena, što onda vodi političkom redu koji zadržava simbole institucija liberalne demokratije ali neutralizuje centralizam političkog antagonizma. Žak Ransijer je politički teoretičar koji je koristio ovaj termin. (2) U Ransijerovoj „Nesaglasnosti“ celo poglavlje je posvećeno konsenzusu – demokratija ili postdemokratija. (3) Prema ovoj šemi, evo šta postdemokratija označava:„…paradoks koji, pod imenom demokratije, daje vrednost konsenzualnoj praksi brisanja formi demokratskog delovanja. Postdemokratija je praksa upravljanja i pojmovne legitimacije jedne demokratije posle demosa, jedne demokratije koja je uklonila privid, pogrešku u računu i spor naroda, demokratije, dakle, koja se može svesti samo na igru državnih dispozitiva i sastava energije i društvenih interesa.“ (4)Dijagnoza je podudarna sa sociološkim zapažanjima Kolina Krauča, iznetim u njegovoj knjizi Postdemokratija; dok formalni aspekt demokratskih institucija ostaje manje više na mestu, politika i vlada postepeno klize ka kontroli privilegovanih grupa na način koji podseća na preddemokratsko vreme. (5) Izbori i izborna debata, koji još uvek mogu da menjaju vlade, transformisani su u strogo kontrolisani spektakl, koji uređuju profesionalni eksperti i koji je ograničen na set tema koje su oni izabrali, dok većina građana u tome ima pasivnu, apatičnu ulogu. Iza ove fasade – ali ne i iza polja vidljivosti – „politika se, zapravo, potajno oblikuje interakcijom između izabranih vlada i elite koja kategorički predstavlja poslovne interese.” (6) U većini slučajeva – a indikativno je da to postaje uobičajeni trend – ono što prati razvoj postdemokratije je potpuna identifikacija demokratske forme sa potrebama globalnog kapitala:„Od marksizma koji je, po sopstvenoj tvrdnji, istrošen, liberalizam (vladajući po pretpostavci), preuzima temu objektivne nužnosti koja se poistovećuje sa prinudama i hirovima svetskog tržišta. Skandalozna Marksova teza da su vlade prosti otpravnici poslova međunarodnog kapitala danas je očiglednost u kojoj se „liberali” i „socijalisti” slažu. Apsolutno poistovećivanje politike i upravljanja kapitalom nije više sramna tajna koja maskira „forme” demokratije, već objavljena istina kojom se legitimišu naše vlade.“ (7)Šantal Muf je takođe mnogo doprinela upućujući našu pažnju na ideološke karakteristike nastajanja postdemokratske imaginacije, pokazujući njene efekte kroz načine na koji je postojeće demokratije reprezentuju ali se i nose sa pobunom protiv nje. U svojoj poslednjoj knjizi, nakon što je skicirala karakteristike ove postpolitičke orijentacije, ona se fokusira na opasnosti koje ta orijentacija stvara na domaćem i međunarodnom nivou. (8) U svetu koji još uvek označavaju – nacionalno i globalno – nejednakosti različitih oblika, marginalizacija političkih netrpeljivosti i hegemonija konzumerizma, iako veoma uspešno – barem sve do trenutka ekonomske krize – ne bi mogle u potpunost apsorbovati mogućnost za pobunu. Nesposoban da shvati i oklevajući da ozakoni središte antagonizma u demokratskoj politici, postpolitički, postdemokratski duh vremena tera na iskazivanje pobune – kada ona uspe da se artikuliše – kroz kanale vezane za podsticanje spirale nasilja koje se sve teže kontroliše: dok priznanje postojanja političke opozicije dopušta preobražaj antagonizma u agon, kroteći tako sirovo nasilje, dotle postpolitički pristup vodi ka nasilnim izrazima mržnje koji se, po ulasku u depolitizovanu javnu sferu, određuju moralnim ili kulturnim (i ponekad vojnim) terminima, te im se kao takvima i suprotstavlja. Zaista, kada su protivnici definisani u maniru izvanpolitičkog, „ne mogu biti predočeni kao suparnici već kao neprijatelji. Sa temom zla agonistička debata nije moguća, oni moraju biti iskorenjeni. Štaviše, kako se često smatraju za neku vrstu moralne bolesti, ne treba ni pokušati pružiti objašnjenje njihove pojave i uspeha.” (9) Otuda na međunarodnom nivou postoji preokupacija osovinama zla i sukobima civilizacija; na domaćem nivou dolazi do porasta rasizma, ksenofobije i ekstremnih desničarskih pokreta i partija, kao i erupcije tinejdžerskog nasilja u našim gradovima. I što je najvažnije: nastaju poteškoće u političkom pojašnjenju i efikasnom postupanju sa ovakvim pojavama. Muf naglašava da se čak i u ovakvim slučajevima povlači izvesna politička granica – jer bez ovakvog čina isključenja identitet ne može biti formiran – ali, u isto vreme, poriče se njen politički karakter tako da postpolitičko imaginarno ostaje netaknuto. Zaista, kulturni i moralni neprijatelji se stalno izgrađuju i demonizuju. Ovaj proces ozakonjuje napad na dva stuba liberalne demokratije – na jednakost i slobodu – i ubrizgava emocionalnu vrednost u postpolitičku sponu.Otuda u sklopu postdemokratskog imaginarnog nema potrebe za političkim registrovanjem i priznanjem negativnosti. To rezultira neutralizovanjem antagonizma. U suštini, negativnost i njena emocionalna vrednost su sklonjeni iz političkog polja da bi ponovo bili zacrtani na barem dva depolitizovana načina. Oni su svedeni ili na sukob užitaka između različitih civilizacija (na globalnom nivou), ili su, u domaćim uslovima, svedeni na nedostatak posebnih proizvoda – drugačije rečeno, na nedostatak kojim se može upravljati kroz postupke potrošnje: kroz konzumiranje proizvoda, diskursa, fantazija, pa čak i političara. Štaviše, u okviru ovog postdemokratskog univerzuma, struktura autoriteta postaje u značajnoj meri imuna na kritiku. Svaki otpor je ili apsorbovan unutar Diznilenda potrošačkog uživanja na manje više konformističko/cinični način, ili je kanalisan u zastarele preokupacije nostalgičnog tipa sa antidemokratskim implikacijama ali (na sreću) ograničenog delovanja, ili je gurnut ka nasilnim ispadima (passages a l’acte) u zemlji i inostranstvu. Rezultat je sve kompleksniji i eksplozivniji kratak spoj sa varijacijama parametara (ličnih, ekonomskih, ekoloških, političkih, bezbednosnih…) i bez očitog rešenja.Međutim, sada kada je ekonomska kriza otvoreno i dramatično otkrila granice neoliberalnog metapolitičkog konsenzusa – kako je iznenađeni Gordon Braun nedavno rekao, „ono što mi nismo videli, i niko nije video, bila je mogućnost pada tržišta” – izgleda da je postdemokratski poredak ušao u svoju završnu fazu. Naravno, ostaje da se vidi način na koji će ovo biti rešeno – reakcionarni ili novodiktatorski kurs je moguć kao i onaj progresivni. Svaki ishod će, ipak, očito biti politička odluka i nudiće najbolju šansu za ponovno oživljavanje političkog učešća i pravu društvenu transformaciju, najbolju šansu za ponovno osnaživanje i širenje demokratije. U svakom slučaju, politika i demokratija se vraćaju na dnevni red.
Janis Stavrakakis
