Posteljica

01.12.15 Polja

Poetska proza Posteljica Olivere Nedeljković je priča o odrastanju, od začeća do ranih spoznaja o svetu i sebi. O strahu i radovanju, majci i detetu, Majci i Detetu. O tome kako se može biti ranjiv i nežan, i o tome svedočiti, a da se nijednom ne sklizne u patetiku i sladunja-vost, i da je sva snaga i veština u tom brižljivom vo đenju priče, od početka do kraja. A kraja nema, jer upravo počinje, na jedan nov način, tamo gde se ova knjiga završava. Ali u nekom drugom obliku, ili u priči koju bi tre balo da ispriča onaj koji je priču slušao, da se ne prekine niz, da se primeni znanje koje je slušao i koje je činio idući iz priče u priču, rastući i odrastajući uz nju. Jer, kao što je tvrdi Gaston Bašlar: „Istorija našeg detinjstva nije psihički datirana. Datu-mi se stavljaju naknadno, oni dolaze od drugih, sa drugog mjesta, iz drugog vre mena a ne onog proživljenog. Datumi dolaze tačno iz onog vremena kad se pripovjeda.”1

A, ako je sve priča, ona poništava i dobro i loše, a dobro se povuklo u mrklinu koju ne možemo ni prepričati. Ona zauzima ulogu bajalice koja ne može da prevlada strah, ali se od nje može živeti. Iskonski strah nosimo u sebi, on je deo našeg usu da, i valja učiti kako se sa njim nositi. Odgovor je, naravno, u umeću pričanja priče. Priča daje odgovore, rešenja i razjašnjenja i onda kada ih život ne daje. Ona je ostrvce na koje se sklanjamo da biismo došli sebi samima i razgrnuli sve slojeve kojima smo se „štitili”. A zaloga za budućnost nema, poseb-no ne onog koji bi mogao da bude blaga vest. Suze o budućem ne znaju ništa, izvesno je samo da se sve već jednom, zauvek, nekom već dogodilo. Mi smo samo jednina u nizu, nastavljači.

O kakvom znanju pripoveda ova priča? O znanju izmeštenosti, odsustva iz realnog sveta činjenica i brojki, politike, ekonomije, klime, ratova... Radi se o poznavanju/ učenju lične bajke, ako se to uopšte i sme tako reći, u kojoj postoji red, postoji zako nitost, pričanje bajke ima svoj početak i svoj kraj, a najvažnije je da ima svoj kraj, jer se na taj način čuva red u krhko uspostavljenom njenom svetu/ljuljašci gde se jedino i čini mogućnom ravnoteža između onog što je poremećeno i gde su zvezde nepomič ne. Iz te zvezdane nepomičnosti (čitaj nemogućnosti sveta da stvara i veruje u čuda), Olivera Nedeljković priča priču, prenoseći reči iz začudnog i nestvarnog, bajko vitog i vilinskog, anđeoskog, u samu stvarnost, ali, opet, ne bilo koju, već u prostor ispunjen belinom/čistotom/snegom. Jer, Olivera zna, samo se na čistoj podlozi može činiti magija s rečima, i samo na njoj čista duša dečja može da prepozna darove, alii da ih otelotvoruje u reči/postupke/priču. Ili sluti neizrečeno kao na neispisanoj, krutoj hartiji.

Da li je, onda, spisateljica tu gde jeste? I da li je ona anđeo ili čovek? Jer i an đeli su ljudi, oni koji ne čuju ništa osim vlastitog srca. I mi smo njima potrebni koliko i oni nama. Oni greše, ne prave razmake između reči, trpe dok ne poveruju da je trpljenje dar. I brižni i nasmejani, oni su nam dostupni onda kada znamo da ime nujemo neku situaciju, da rešimo problem, kada brinemo o dobrobiti Drugih, kada ne razlikujemo i ne prepoznajemo onaj tihi, zgusnuti prelaz između stvarnog i iz mišljenog/izmaštanog/ispričanog. Na toj vatri je spisateljica/ona koja pripoveda tu gde jeste, u samom centru sveta, u tački iz koje sve proishodi i iz koje sve može da se sagleda, to je mera prepoznavanja i preporađanja u Drugom.

A preporoditi se u Drugom znači uceliniti se, u jednom tonalitetu, jednom zvuku, jednoj boji i konačno jednoj reči. A, opet, svaka od tih boja, zvukova, reči pojedinač no je obasjana u malim pomeranjima Deteta, koje je samo po sebi ceo svet, u svet koji ga okružuje, a koji spisateljica premošćuje svojom posvećenošću i brižnošću, verujući u njihovu snagu. S druge strane, u toj posvećenosti sadrži se Ona koja je isto tako bdela na Njim, a znala je da joj ne pripada i da On (svako od nas) ima sopstveni put. Da bi se što bolje za taj put spremili, Dete treba upoznati sa čudima sveta. Ovde to nisu lica ljudi, njihovi složeni odnosi, već svet prirode i njenih beskrajnih lica i udivljenje pred njihovom neizbrojivošću kao i ponesenost njima: svici, sneg, pesak, obluci, šuma, trava, mravi, maslačci, puževi, vetar... Jedan neizmeran bunar s koga valja zahvatiti vodu, jer Ona zna, jedino tom vodom može se ugasiti žeđ čove kova i jedino tada je on najbliži sebi samom. Spisateljica želi da prenese svoju sklonjenost kao mesto rođenja, jer zna, da je to bila i njena mera i da je to jedina mera kojom se može meriti sve ostalo. I da su trenuci takvih dosezanja ona mesta koja su zaštićena od spoljne buke u kojoj se vodi bespoštedna borba kako pobeći od samoga sebe i tako urušiti u sebi sve ono što te čini delom celine kojoj, po svojoj anđeoskoj prirodi, pripadaš.

Da li se sve u nekom času može setiti da je nekad imalo krila? Radi se o učitelju koji je merodavan i koji ima odgovore na sva pitanja. Stoga, gledaj i uči, postaje njena vodilja kroz priču, a Ona neprestano podučava. I da li se može ranjivo i osetljivo biće naučiti kako da se zaštiti od sopstvene ranjivosti. Odgovor je da ne može. Ali, može se preći put od doživljaja do imenovanja istog doživljaja, od osećanja do re či o tom osećanju. I to moramo sami. Ili uz pomoć priče i pričanja.

Može li se dahom na prozoru zakloniti čitav svet? Ili njegovo, danas potpuno izobličeno lice? Sve su se vrednosti izgubile, svet je odlučio da ide u pravcu za koji više nemamo razumevanja, niti u njemu pronalazimo one vrednosti koje bi bi le dostojne našeg unutrašnjeg bila, naših okriljenih ruku. One su nam, kao anđeli, ostale kao zalog, kao sećanje na praiskon-sko stanje, kao strah koji nas opominje gde smo i ko smo, koji je mera naše savesti i našeg poslanja, kao jedna od mogućnosti koja bi nam mogla pomoći da odbranimo svet od njega samog, ličnim/pojedinačnim podvižništvom koje je reč. Jer, na početku beše reč. I tu reč, u ovom trenu nastavlja da pripoveda svaka od nas, bezimena, istrajavajući na neizvesnom putu, svesna da sebrižnošću i nežnošću ništa na ovoj zemaljskoj tački ne može da izmeni, a opet, duboko verujući da postoji Neko ko njihovoj snazi dodaje ono što može i sme, veru da nada i dobrota mogu spasiti svakog od nas, a tako i sve ostalo.

Brižljivo vođena priča u Posteljici ima sve elemente poetskog/ispričanog kao priča, kao otelotvorenje poetskog u proznom i taj prelaz u formalnom smislu do prinosi izbegavanju viška emotivnog koje bi moglo da ogradi potencijalnog čitaoca od sebe. Ovako, zadržavajući potrebnu meru lirskog naboja2 koji se razlaže u pri ču koja, opet, i nije klasična priča već svedočanstvo o onom što prethodi svakom događaju, Olivera Nedeljković uspeva da na toj tankoj ravni ostane jednako uravno težena od početka do kraja vešto bivajući u isto vreme i lirski subjekt i jedan od objekata pripovedanja. Ta dvostrukost uloge, bez opominjućih rezova posebno raduje čitaoca ove knjige. Ona ne nudi, niti izaziva i taj dvostruki odnos uspeva da sačuva do kraja, omogućujući čitaocu da, po sopstvenim mogućnostima dospe do najdubljih delova sebe i tako sam doživi ovu knjigu a da pri tom ne mora ništa da kaže o sebi jer je ona to uradila umesto njega. U svakom slučaju knjigom Posteljica Olivera Ne deljković je obogatila ovaj po mnogo čemu složeni i ambivalentni žanr u srpskoj književnosti koji joj je omogućio, više od proznog a manje od poetskog izraza, da ispri ča i približi jedan arhetip o tome kako život nije bajka, i kako, da bi se to shvatilo, treba odabrati adekvatne reči koje se mogu ispričati kao bajka, da se o teškim stvarima može govoriti na ovakav način. Dakle, stvari nisu uvek onakve kakvim ih vidimo, nego su često onakve kako ih opišemo ili doživimo. Tako će i ova, 41 pesma u prozi, naći put do svoga čitaoca, ne samo specijalizovanog nego i šire, jer svojom lepotom i izbalansiranim i naoko jednostavnim, a prijemčivim rečima nalazi put do srca koje ne poznaje nijednu vrstu razlikovanja jer je ispunjeno ljubavlju.

Gordana Đilas