01.01.00
Istočnik
Srpske teme
Poslednje putovanje Jovana Dučića
pise: Dragomir Brajković
Osim Božje pravde u posljednjem Dučićevom putovanju mogla se pročitati i svojevrsna simbolika. Njegovi zemni ostaci putovali su ne od grada do grada već od hrama do hrama, sledeći njegov duh i žudnju duše pesnikove. Žudnju da se, kroz sjedinjenje "s grumenom gline užežene", sjedini i s Tvorcem, Dučić je izrazio kroz brojne stihove, a najdirektnije u testamentu. Taj zavet je, evo, konačno ispunjen.
Mozda je samo providjenje udesilo da Dučića iz Libertvila manastir, narečen imenom onog koji nas je duhovno zasnovao, doda američkoj Novoj Gračanici, a da smirenje duša njegova nadje na Crkvini, u hramu Blagoveštenja, nalik Kosovskoj Gračanici, jer Kosovo je naš znamen i ime naseg usuda. Na tom, više nego simboličnom putovanju, počivao je i konačio Dučić u hramovima: Sabornom i Vaskrsenja, u čemu, takođe, ima simbolike.
Potpisnik ovih redova imao je privilegiju da prisustvuje iskopu Jovana Dučića. Bio je to neobjašnjiv i čudesan događaj. Retki svedoci, njih dvadesetak, koji su tom činu prisustvovali, videli su čudo. Kada je slomljena armirana betonska ploča na kojoj je, u bituminu, sinulo utisnuto Dučićevo ime, ukazao se bakarni kovčeg. A kad je i sa njega teškom mukom skinut poklopac, u zastakljenom kovčegu u celosti se ukazala krupna figura poznatog pesnika. Pored njega u kovčegu je ležao lovorov venac, a na staklu, u visini pesnikovih grudi, još uvek dobro očuvan i malo ovlažen, primerak zbirke "Lirika" koja je, kako je zapisano, objavljena 1943. godine, na Blagovesti, na dan pesnikove smrti.
A kad je staklo podignuto, i kad su spretni grobljanski poslenici preneli, kako američki propisi pri iskopu nalažu, pesnikovo telo iz jednog kovčega u drugi, telo se nije osulo. Na to bi odgovore mogli dati pozvaniji i upućeniji u ove stvari, a na potpisniku ovih redova je da posvedoči što su oči videle i što se u svima prisutnima oglasilo kao čudo nad čudima. Obrisi lika, brkovi, čelo i obrve, a naročito karakteristične ruke, ukazivali su se u prepoznatljivosti sa fotografija iz kasnog Dučićevog životnog perioda.
Svojim konačnim povratkom u otadžbinu, Dučić je ne samo premrežio već i trajno povezao svojom harizmom sve srpske krajeve, ali i Srbe iz rasejanja. Povratak "astralnog i večnog nomada" započeo je 12. oktobra poslednje godine ovog veka iskopom pesnikova groba u Libertvilu, službom, a potom i ispraćajem do Nove američke Gračanice.
Visokopreosvećeni mitropolit srednjezapadnoameričke mitropolije Hristofor posle službe je besedio o Dučiću. Iz Nove američke Gračanice Dučića su 14. oktobra, na dan Pokrova presvete Bogorodice, ispratili mnogi Srbi iz rasejanja, a biranim rečima od njega su se oprostili preosvećeni vladika Longin, Aleksandar Petrov urednik u Amerikanskom Srbobranu, pesnikov rođak i jedan od izršilaca testamenta Marko Dučić, Slavko Panović, predsednik Srpske narodne odbrane, Stevo Dobrijević, predsednik Srpskog kulturnog društva "Jovan Dučić", prota Uros Ocokoljić i pesnik Đorđe Nikolić, a iz otadzbine Živojin Erić, ministar kulture u Vladi Republike Srpske, Mihajlo Mijanović, načelnik SO Trebinje i pesnik Rajko Petrov Nogo.
I Dučićevi zemni ostaci dele sudbinu i istorijski udes srpskog naroda, pa su, zbog sankcija, avionom Aeroflota preko Moskve putovali do Beograda. Nova američka Gračanica dodala je Dučića Sabornom hramu beogradskom, gde su mu poštu odali brojni Beograđani. U Beogradu je Dučić nastavio i do vrhova uzdigao svoju već započetu književnu biografiju, a tu je zasnovao blistavu diplomatsku karijeru. Najveći deo života, kako je primećeno, Dučić je proveo van Srbije, ali je mislima uvek bio u njoj.
Beograd je u dane njegovog konačnog povratka uzvraćao velikom pesniku. Tih dana su promovisana tri toma novog izdanja Sabranih Dučićevih dela, a tri akademije: Srpska akademija nauka i umetnosti, Crnogorska akademija nauka i umetnosti i Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske održale su zajedničku sjednicu na kojoj su o Dučiću nadahnuto besedili Dejan Medaković, Dragutin Vukotić i Novica Petković.
Na ispraćaju Dučića iz Beograda Svetu arhijerejsku liturgiju služio je i o Dučiću besedio Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Pavle. Saborni hram beogradski dodaje Dučića podgoričkom hramu Vaskrsenja Hristova. Prostrani hram, koji je još u izgradnji, i još prostranija porta, bili su tesni da preme sve one koji su želeli da odaju postu Dučiću. Na dočeku Dučićevih zemnih ostataka u Podgorici besedio je ministar vera u Vladi Crne Gore Budimir Dubak, a u Danilovgradu, gde su na putu prema Nikšiću, podno Ostroga, Dučićevi zemni ostaci na kratko zastali, govorili su Milorad Kadić, predsednik SO Danilovgrad i pesnik Slavoljub Fatić. Usput su kolone automobila zastajale odajući poštu Dučićevim senima. Pogrebnu povorku su u Nikšiću dočekali Nikšićani i Hercegovci. Ispred crkve Svetog Vasilija Ostroškog i Tvrdoškog okupilo se mnogo naroda a govorio je predsednik SO Nikšić Milorad Drljević. U hramu su Svetu arhijerejsku liturgiju služili Njegova Svetost patrijarh srpski G. Pavle i Njegovo Preosveštenstvo mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije, koji je i besedio o Dučiću. Sasluživali su crkveni velikodostojnici iz otadžbine i rasejanja.
Kao malo koji naš pesnik Dučić je video i istinski poznao sveta. Živeo je, boravio ili službovao u svetskim metropolama, upoznao je na čestim putovanjima mnoge zemlje, divio se lepotama umetnosti antika, posećivao je muzeje i sveta mesta. Zapisano je da su gradovi u kojima je živeo ili boravio bili mali za ambiciju koja nije imala granica. Pored ostalog, ta ambicija je, kako je sam pesnik zapisao, težila da jednom knjigom, romanom, otvori na Trebinju vrata. Dučić nije napisao taj roman ali je svojim delom otvorio brojna vrata na Trebinju, a svojim povratkom, otvorio je brojne oči i hiljade pogleda usmerio ka Trebinju.
Ispratili su ga Srbi iz Amerike, nekoliko generacija kojima je Dučićev grob u rasejanju mnogo značio. Dočekali su ga, na povratku, Srbi svuda širom Srpstva a posebno u njegovoj Hercegovini.
Na ulasku u Trebinju povorku sa Dučićevim zemnim ostacima u naselju Gorica dočekao je Njegova Svetost patrijarh srpski G. Pavle sa vladikama, sveštenstvom, brojnim zvaničnicima Republike Srpske i mnoštvom naroda.
Mladići u crnogorskim narodnim nošnjama koji su dopratili Dučića do Trebinja počasnu stražu su predali mladićima i devojkama iz Hercegovine obučenim u narodne nosnje, a tu su bili i gardisti Vojske Republike Srpske. Predsednik odbora za Crnu Goru Budimir Dubak je predao Spomen knjigu o Dučićevom boravku u Crnoj Gori Mihajlu Mijanoviću koji je simbolično, na kovčeg sa Dučićevim posmrtnim ostacima, stavio ključ od grada Trebinja. Do ulaska u Trebinje formirana je litija, a sa svih deset trebinjskih crkava zvonila su zvona.
Dučić je, konačno, stigao u Trebinje. U svoje, kako je pisao, milo Trebinje, kojemu je, sem monumentalnog književnog dela, podario mnogo toga: park, spomenik Njegošu i hercegovačkim oslobodiocima i mučenicima, fontane, mozaike, bogatu biblioteku, umetničku zbirku... Nepregledna kolona je od trebinjskog sabornog hrama Dučića ispratila ka Crkvini. Saborni hram ga dodaje Hercegovačkoj Gračanici, vječnoj kući na ovome svijetu.
Zadužbinaru Jovanu Dučiću Hercegovac Branko Tupajić odužuje se zadužbinom, Blagoveštenjskom crkvom, hercegovačkom Gračanicom. Iz Hercegovine, koja ceo svet naseli ali sebe ne raseli, Tupanjac je otišao u svet. Stekao je tamo, trudom i preduzimljivošću, ugled, ime i imetak, ali nije zaboravio na stari kraj. U njegovoj zadužbini počivaće Jovan Dučić. Svetliće nam i u olujno doba da, kako je sam pesnik rekao "ukaže grob pretku i put naraštaju".
Večernju službu u hramu na Crkvini služio je Preosvećeni vladika Atanasije, a uveče je u Trebinju održana Svečana akademija na kojoj je o Dučiću besedio Rajko Petrov Nogo, a Dučićeve stihove su kazivali dobitnici Dučićeve nagrade Stevan Raičković, Slobodan Rakitić, Rajko Petrov Nogo i Milosav Tešić dok su grčki i srpski horovi pojali Dučićeve stihove koje je komponovao Svetislav Božić. Promovisani su zlatnik i srebrenjak sa Dučićevim likom, a otvorena je i izložba "Dučić i Trebinje" koju su pripremili Đorđe Odavić i Nikola Kusovac.
Posle osvećivanja hrama, beseda Mirka Sarovića, tada potpredsednika Republike Srpske, Matije Bećkovića i Njegove Svetosti patrijarha srpskog G. Pavla, kraćeg umetničkog programa u kome je Dučićeve stihove kazivao Gojko Šantić, i službe, Dučić je položen u kriptu u Hercegovačkoj Gračanici.
Posle dve sahrane u Americi, Dučićeva duča i njegovi zemni ostaci su na bregu smrti (ali i večnog života) odakle "oči na oba sveta gledaju". Ima neke više pravde što su se u godini kada obeležavamo dva milenijuma od rođenja Hrista, čija je i Dučić bio "zlatna truba slave", pesnikovi zemni ostaci vratili u otadžbinu. Konačno će se smiriti i naći večni mir duši "taj astralni i večni nomad".
