Povratak u Arkadiju

09.01.15 Danas

U najnovijem, Plavom kolu Srpske književne zadruge pojavio se nedavno roman Slavice Garonje koji već pri prvom čitanju deluje kao da smo ga dugo čekali. Iz nekoliko razloga. U književnicinom opusu to je njen drugi roman, ali posle velike pauze jer je roman-prvenac Pod mesečevim lukom objavila pre dvadesetak godina.
Zatim tematikom, žanrovski, Povratak u Arkadiju moguće je svrstati u porodični roman, prilično redak u srpskoj književnosti, sa pododrednicom da je izrastao iz ženskog senzibiliteta i poimanja intimnog, u najboljem smislu reči. Konačno, zbog toga što u korpusu nacionalne književnosti progovara o sudbini naroda na originalan i nov način - i sadržajem i formom pripovedanja.
Koliko je moda pisanja intimnih istorija različitih vrsta u poslednjim decenijama skrenula pažnju čitalačke publike na značaj istorije privatnog života, u širokom rasponu autora, od različitih književnica engleskog govornog područja do znamenitog medijevaliste Žaka le Gofa, toliko je ova sfera kod nas dobila pejorativne okvire, zagušena paraliteraturom i brojnim ženskim ispovestima. No, ništa od preterane sentimentalnosti i plačevnosti čitalac neće naći u romanu Povratak u Arkadiju. Iako romantičnog naslova, sa jasnom aluzijom na mitsku Arkadiju kako je interpretiramo danas, roman vodi čitaoca u zapadnu Slavoniju, u jedno selo ispod Papuka početkom šezdesetih godina prošlog veka, u kome je autorka provodila leta svog detinjstva. U tom nežnom, ruralnom, genetskom praokruženju, formirala se njena dečja, mladalačka i umetnička svest kojom ispisuje sećanja prekidajući ih odblescima istorijskih događaja. Nezaobilazna je predistorija srpskog naroda u Slavoniji koja se odigrala tokom Drugog svetskog rata i čiji je tok ostavio neizbrisiv ožiljak na licu ovog osećajnog i ogrubelog življa. Neizbrisiv, ali po potrebi i nevidljiv, u jednoj novoj atmosferi prividne slobode i jednakosti za sve, u kojoj se činilo da je suživot moguć, lep i lak kao leta detinjstva.
Sećanja Slavice Garonje obojena su nežnom, raspevanom lirikom koja se na momente približava poetici Branka Ćopića jer svi njeni stariji rođaci, dede, stričevi, ujak, na kraju se pokažu kao junaci golubijeg srca, duboko ranjivi ispod tvrde seljačke kože, sposobni da vole toliko snažno da su spremni i da zaborave. U toj naivnosti ali i nadi zatekao ih je novi rat i izobličio konture njihovog postojanja, učinivši da beže na istok, ka matici, nemoćni da spreče, još nemoćniji da razumeju. A autorka nosi u sebi i dalje ono petogodišnje dete koje se raduje svakoj životinji i drvetu na bakinom imanju, samo je sada nemoćna da ga uteši, još manje da objasni sve što se događa. Na toj tački proza Slavice Garonje mogla je skliznuti u dnevno, efemerno, politikantsko, ali nije, izdvojivši se među brojnim autorima koji pišu o građanskim ratovima poetikom oslobođenom sudova i procena, posmatrajući sve iz lične vizure.
Ta nota ličnog predstavlja najveću vrednost ovog dela, kao sloboda izraza u plimi sećanja koja istovremeno ima svoju jasnu artikulaciju, red u mislima i pravilnu formu, svojevrsni stil koji ne beži od refrena i ponavljanja. Tako će se u ovom narativu sretati ponavljana imena bliskih i davno nestalih, nazivi zaboravljenih alatki i kućnog pribora, nazivi delova odeće koja više ne postoji osim u etnografskim muzejima, čitava škrinja istinskog blaga jednog naroda čiji je čuvar ova proza. Bolno i lično proživljavajući iseljavanje svog naroda sa slavonskih prostora, autorka se vraća korenima mnogo godina kasnije, vodeći sa sobom i malenu ćerku, željna da joj pokaže mesta svog detinjstva koliko da i neku česticu prošlosti presadi u detinju dušu. Tako ovaj roman učvršćuje žanrovske odrednice porodičnog, rekli bismo u svojevrsnom matrijarhalnom kodu. Postojani hod ženskih generacija predstavljen je u tonalitetu lirskih narodnih pesama, dakle ne agresivno feministički, već sa razumevanjem i osećanjem za sav ženski napor održavanja kućnog ognjišta. Poznata kao vrstan poznavalac i profesor narodne književnosti, Slavica Garonja je kao pisac utkala folklorne motive u svoju prozu, navodeći pesme i pošalice kojih se seća, izreke, odlomke iz priča koje je slušala. Taj usmeni, tradicionalni način uvođenja deteta u svet i bogatstvo maternjeg jezika ostavio je u njoj neizbrisiv trag zbog koga u stilu ove proze nalazimo elemente folklornog narativa, pre svega kroz svojevrsne refrene koji imitiraju životna ponavljanja, cikluse rađanja i umiranja. Ovo je naročito istakla razrađivanjem motiva o bakinoj preslici, delu nepoznatog umetnika-drvodelje koja je bila zaboravljena na tavanu među starim stvarima. Nekim čudom preslica preživljava ratove i autorka je pronalazi, rasklapa i donosi sa sobom u Beograd, između ostalog i kao materijalnu potvrdu da život o kome priča nije izmišljen, da su svi likovi o kojima pripoveda zaista postojali. I da točak života ne prestaje da se kreće.
Nalazeći pravu meru sentimentalnosti, nostalgije, pa i tuge kojom su neminovno, i što više starimo, obojena sećanja na detinjstvo, autorka je ispričala ubedljivu priču o ljubavi, porodici i opstanku. Knjiga koju treba čitati polako, pažljivo i uz upliv vlastitih sećanja.

ALEKSANDRA ĐURIČIĆ