Vetar goni ostatke nečijih života niz ulicu i pada mrak po ko zna koji put oblažući sive zgrade još jednim slojem čađi od čega postaju još sivlje i ponovo dajući ovom gradu tako često obasjanom suncem izgled arhive sa nepreglednim predmetima punim prašine i nekad ranije nekome važnih podataka koji već odavno ne postoje nigde osim u tim koricama koje više niko neće otvoriti. Uvučeni prozori sa poroznim od vetra i vremena okvirima zaklanjaju svojim crnim po danu staklima starenje ljudi koji stanuju i dišu i jesu. Mora biti starenje, jer nezamislivo je da u takvim zgradama stanuje bilo ko osim veoma ili samo starih ljudi. I zato nestvarno deluju deca koja se ponekad igraju ispred, u danima kada nema vetra, vetra od kojeg su popucali prozorski okviri i koji je nekad davno doneo sa sobom vreme u taj do tada potpuno nepokretan i začauren grad. Ali vreme je došlo i grad je oživeo, ulicama su počeli ići ljudi, konji, kasnije automobili, i od tada kretanje nije prestajalo. Vetar i dalje dolazi i obnavlja kretanje kada se čini da će ono posustati, da je grad iznemogao i život u njemu teče sve sporije. Prizor dece na trotoaru ispred sivih zgrada pokrivenih debelim slojem vekovne čađi deluje vanvremeno. Ipak, samo deluje, kao što samo deluje i to da u takvim zgradama mogu stanovati samo stari ili veoma stari ljudi. A zapravo je sve isto kao i svuda i prividna posebnost sivih ulica upada u oči jedino nenaviknutim prolaznicima. U stanovima u koje se vraćaju deca posle svojih igara težak miris vlage prožima svaki trenutak njihovih malih života i uvlači se u svest kao nešto blisko i srodno, kao daleki odjek topline u sećanjima odraslih ljudi sa njihovim velikim životima i večitom zabrinutošću zbog mnogih stvari. I zato su njihove igre spore i praćene tihim rečima a ne glasnim i zvonkim smehom i vikom.
Vetar goni niz ulicu ostatke tuđih života dok naši stoje gde jesu ili malo dalje, nekad se pomerajući da naprave mesto nekome ko nam je drag, nekad nepomični poput kamena, ali najčešće podrhtavajući oko neke zamišljene ose čiji se početak i kraj gube u lavirintima ideje roda. Kako li izgleda svet u očima te devojčice čija je kosa nekad bila plava, ali sa godinama postaje tamna, tamnija, kao što je tamna unutrašnjost ulaza zgrade u kojoj stanuju ona i njeni roditelji, dvoje ljudi o kojima se može reći mnogo toga, a isto tako ne mora reći ništa a da pri tome i jedno i drugo bude jednako rečito i tačno.
Ulica kao i mnoge u gradu, u centru grada, onom delu koji je nastao pre ostalih i oko kog su kasnije nicale nove zgrade, putevi i ulice, dok su one u njemu postajale stare i starije i najzad ovo što su sada - skupine sivih fasada sa mračnim ulazima punim prljavštine i vlage i vetra koji se u njima uvek zadrži bar malo, barem u obliku promaje. I ispred tih, takvih ulaza sa jedne i druge strane prolaze automobili, igraju se deca, deca onih ljudi koji ipak stanuju u tim zgradama iako nisu stari i iako spolja izgleda da ništa što nije staro ne bi moglo živeti unutra, ništa osim starosti što dotrajava svoj vek zajedno sa ulicom, zgradama i centrom koji se prvi pojavio i verovatno će prvi nestati ili preći u neki drugi vid života, na razglednicama ili u pričama i romanima, ili možda samo u razgovorima onih koji će doći posle i ponavljati ono što su čuli od onih koji su otišli.
Centar živi zasebnim životom, životom ulica kao što je ova. Mnogih ulica. I sve su iste, ili bar slične. Neke su mračnije, neke svetlije, neke uže, neke šire, i najzad, neke su duže i neke kraće. Ali te razlike su gotovo neprimetne. Svakog dana rano ujutro ljudi napuštaju svoje zgrade i odlaze na posao ili u prodavnicu. Svakog dana posle podne vraćaju se i ulaze tamo odakle su tog jutra izašli i tako godinama, decenijama. Tako bi bilo vekovima da je sve ovo postojalo. Ali nije. Postoji tek neko vreme. Pre toga grad je bio drugačiji. Kuće, kaldrma i tvrđava na reci. Oni su i dalje tu, ali ne žive kao što živi centar svojim zasebnim životom mnogih ulica poput one u kojoj se deca igraju, iako mesta za igru nema i svuda unaokolo su automobili koji stoje ili prolaze, ili ljudi koji nekuda idu zaokupljeni svojim planovima i mislima. Pa ipak, deca se igraju, i čak bi se moglo govoriti o nekakvoj veselosti njihovih igara i lica kad se sve to ne bi odvijalo na tom potpuno nemogućem mestu koje ne samo što se nalazi u grubom kontrastu s prizorom igre i šarene odeće, nego i sa svim što živi, sa pojmom života uopšte. Verovatno ta deca to ne primećuju, kao što ne primećuju ni njihovi roditelji koje je život naučio skromnosti i koji su zadovoljni što uopšte negde stanuju i u tom zadovoljstvu nema mesta za besplodna razmišljanja o kontrastima ili simbolima, o uticajima ili bilo čemu drugom što nije život sam, u svojim najogoljenijim manifestacijama, kao što su organske funkcije i neki osnovni poredak stvari na kojem počiva društvo. Oni su živeli tako i njihovi roditelji takođe, i deca će proći kroz sve to i postati ista kao i ceo taj nepregledni lanac predaka koji je u ljubomornom ponavljanju sebe u svakom novom pokolenju još pre mnogo vekova iznedrio duh nacije. Postaće ista ili različita tek u onoj meri koja je potrebna za mirenje sa vremenom i njegovim promenama. Dok se to ne desi igraće se ispred zgrade, kasnije ići u školu, rašće, i činiće im se da su roditelji beskrajno različiti od njih i da oni nikada neće biti takvi, iako razlika ima malo na svetu, a i kada se pojave stoje po strani i osamljuju se ili im u tome pomažu drugi, ne primećujući da je pred njima upravo ona razlika za koju svako smatra da je poseduje i ima isključivo pravo na nju, ali koja samom svojom prirodom izaziva odbojnost jednorodne u svojoj završenosti sredine.
A jedna od tih devojčica bila je anđeo. Niko to nije video, ni prolaznici, ni njeni roditelji, ni ona sama to nije videla, ali često joj se činilo da stoji negde drugde, nad krovovima zgrada i zvezde su tu pored, sasvim blizu, čak i kad je dan, i buka grada tamo dole uklanja svaku pomisao na to da nije sve baš onako kako jeste. Stajala je po strani, ili koračala trotoarom, mala devojčica, sasvim sama i niko to nije primećivao, kao što ni ona nije primećivala da je oko nje toliko ljudi i stvari i svega ostalog, svih tih predmeta koji imaju neku namenu, njoj nejasnu, i možda nejasnu uopšte. I u isto vreme bila je negde drugde, najčešće u čistom prostoru, u bojama ili prirodi, nekoj neverovatnoj prirodi o kojoj nije znala ništa i koju je možda samo zamišljala, ili je to bila priroda nekog drugog sveta čiji je ona bila deo i koji je videla svuda, pošto nije mogla da vidi stvari onakve kakve su bile ili kakve su bile za sve ostale. Stanovala je sa roditeljima i sestrom u malom vlažnom stanu, jednom od mnogih u toj zgradi, i često se osmehivala kada bi je nešto pitali ili čak samo pogledali, ali govorila je retko i malo, i na pitanja gostiju obično odgovarala klimanjem glave. To je bilo pristojno i zadovoljavalo sve, i nju i one koji su postavljali pitanja. A postavljali su ih zato što je to bilo očekivano, i možda ih je zaista zanimao odgovor ili su samo želeli da upotpune ritual gostovanja.
Gosti su dolazili često, sedeli, smejali se, govorili, odlazili. Donosili su sa sobom dobro raspoloženje i smeh, i zidovi stana postajali su manje vlažni posle njihovog odlaska, a otac i majka prisećali su se najzanimljivijih trenutaka, privremeno zaboravljajući na decu, na stan i na sve ostalo, kao što ljudi obično čine, jer nemoguće je stalno misliti o svemu, ma koliko to sve bilo važno. I često zaboravljamo na najvažnije stvari, presudne, da bismo se posvetili sitnici u izvesnom trajanju i odmaramo se od važnosti te važne stvari koja zaokuplja čitav život ili period života i svakako baca senku na prošlost i budućnost. Majka je spremala posle gostiju, a otac je išao za njom i pravio joj društvo razgovorom i tako je još neko vreme - do kraja tog dana - vladalo dobro raspoloženje koje su gosti doneli sa sobom, umesto pića i hrane, kojih nikada nije bilo previše, pa ni tada kada je mlađa ćerka njihovih domaćina imala pet ili šest godina i posmatrala svet upitnim pogledom koji bi mogao zbuniti svakoga, ali to se nije dešavalo jer niko ne obraća pažnju na poglede petogodišnjih devojčica, osim kad su toliko nemirne da ih je teško ne primetiti. A ona je bila mirna, bila je neprimetna...
