Preduzetništvo i kultura

12.08.21 Vreme

Da se knjiga antropologa Miloša Matića pojavila bez naslova, da se, recimo, kao NIN onomad, pojavila s belom naslovnom stranicom, privukla bi, nesumnjivo, više čitalaca nego što ih privlači ovim i ovakvim naslovom. Naslov Preduzetništvo i kultura čista je antireklama: one koji se bave kulturom (šta god to značilo) "preduzetništvo" će instantno da odbije (jerbo se "kulturnjaci" bave uzvišenim stvarima, a ne tamo nekim muljanjem), preduzetnici ionako ništa ne čitaju (pošto moraju da muljaju), antropolozi neće ni stići do podnaslova "Antropološka analiza ekonomskog ponašanja preduzetnika u Srbiji", tako da će možda samo neradoznala (ali ponosna) rodbina da stavi knjigu u vitrinu regala kako bi tamo, nepročitana, pravila društvo porcelanskim balerinama, šoljicama za kafu i kristalnim čašama koje se nikada ne koriste (da se ne izraubuju). Između korica ove knjige s nesrećno odabranim naslovom, međutim, nalazi se izrazito kvalitetan tekst, pisan uz poštovanje strogih akademskih zahteva – ali nipošto dosadan – jezikom kojeg se ni Ivan Čolović ne bi postideo, s energijom koja isijava sa svake stranice i s odmerenošću koja odaje počast naučnom nervu. Reč je, naime, o odličnoj antropološkoj studiji, o prerađenom doktorskom radu koji, između ostalog, ostavlja nešto nade da na Univerzitetu postoji još po koji džep otpora najezdi varvara i falsifikatora. (Matić je, da dodamo, odmah sebe diskvalifikovao kao budućeg ministra policije, vojske ili ekonomije, ali sam je kriv.)

Dominantna metodološka Matićeva perspektiva je genealoška. Analizu preduzetništva on počinje sa jugoslovenskim socijalizmom kada je preduzetništvo bilo ideološki suspektno – jer na privatnu se svojinu u socijalizmu nije dobro gledalo – preko tranzicionog perioda kada se rađanje kapitalističkog sistema meša s mafijaškom logikom, do današnjih dana kada je mafijaška logika, u raznim svojim oblicima (očuvanje nacionalnog identiteta, na primer) prevladala. Odmah valja reći da Matićevi zaključci nisu u ovoj meri eksplicitni, te da su odlike njegovog pristupa, kao što je rečeno, odmerenost i naučna akribija, ali posledice su ponuđene kao na tacni. Ono, dakle, na čemu pisac insistira jeste kontekst, ili, drugim rečima, kultura u širem smislu. Autoritaran socijalistički kontekst ne dopušta slobodan razvoj preduzetništva, ali jugoslovenski socijalistički model, kao verovatno najmekši u socijalističkom bloku, ne proganja sistematski one koji muljaju sa strane, pa će neka vrsta protopreduzetništva, na ivici zakona, ili čak izvan njega, ipak biti moguća. Ljudi su se, kako bi se to reklo, snalazili. Pored posla u državnoj službi – drugih službi nije ni bilo – u Pošti, na primer, oni su se bavili i unosnijim poslovima, preprodavali bi video-rikordere, na primer. Ili bi se, kao maskom, zvanično bavili nekavim zanatom – sarač, na primer, ili šnajder – možda bi imali i svoju radnju, ali im je glavna aktivnost bila nešto drugo (preprodaja video-rikordera, recimo). Novac dobijen od ilegalnih ili polulegalnih aktivnosti menjali su, uglavnom ilegalno, za valutu čvršću nego što je bio dinar ili su kupovali zlato (sve to ispod tezge) da bi novac čuvali u slamarici ili, u boljim slučajevima, u inostranim bankama. Po padu socijalizma, oni koji su na takav način došli do znatnijeg novca, odmah bi krenuli dalje i počeli da ulažu – i dalje u zakonski vrlo nestabilnoj situaciji – da bi, kako to već biva u smutnim vremenima, dolazili do još više novca ili, češće, propadali. S jedne strane, Matić svoje analize potkrepljuje izabranom literaturom, ali, s druge, vodeći se metodom posmatranja s učestvovanjem – a već po prirodi stvari život na ovim prostorima pretpostavlja učestvovanje – obavlja razgovore, što spontane, što namerne, s iskusnim preduzetnicima ili preduzetnicima u pokušaju. Uzgred, metoda posmatranja s učestvovanjem omiljena je antropološka metoda još od doba pionira ove nauke, jedino što Matić, za razliku od svog velikog kolege Bronislava Malinovskog, na primer, ne posmatra ljudoždere po amazonskim prašumama i ne učestvuje u njihovom životu (nadati se ne i u prehrambenim navikama), nego razgovara sa svojim manje ili više dovitljivim zemljacima. Ozbiljnost svoga poduhvata autor podgrađuje pozivajući se na uticajne teorije i teoretičare, posebno na Jozefa Šumpetera koji mu je poslužio kao neka vrsta vodiča u stvarima ekonomskim, ali jednako su zanimljiva i njegova pozivanja na Karla Polanjija, Ivana Čolovića ili Ildiko Erdei (uz čitav niz kvalitetnih autorki i autora).

S promenom konteksta, dakle, menja se i preduzetnički model, socijalizam je zamenjen nacionalističkim autoritarnim režimom, ali takozvana realnost nametnula je državi promenu ekonomskog modela, što znači i prinudu kakvog-takvog zakonskog uređenja ekonomskih tokova. Posebna dragocenost Matićevih analiza, uprkos podnaslovu, jeste što ekonomska perspektiva ne odnosi prevagu nad, recimo, psihološkom ili antropološkom perspektivom, niti se autor prepušta jednoličnom naučnom govoru koji ne vodi računa o komunikativnosti, te je tekst u svakom svom segmentu prohodan i, valja naglasiti, dinamičan (zabavan). Vrlo inventivno i smelo Matić u svoj tekst upliće naizgled sporedne motive poput, recimo, slave kao sredstva za stvaranje simboličkog kapitala. Da podsetimo, u socijalizmu se na običaje religijskog porekla gledalo s podozrenjem i neprijateljstvom, ali ni jednoj konfesionalnoj zajedinici nije bilo, strogo uzev, zabranjeno da upražnjava religijske običaje ako se to radi dovoljno diskretno, to jest. Slava, međutim, u postsocijalizmu, a naročito nacionalizmu, nadilazi svoju tradicionalnu ulogu, pretvara se u tradicionalistički spektakl i postaje nekom vrstom višenamenskog okupljanja zgodnog, između ostalog, i za sklapanje poslova. Odmah uz slavu, a s buđenjem nacionalizma, dolazi i priča o domaćoj hrani i domaćim proizvodima, što Matić krajnje vešto koristi da bi pokazao kako je reč o instrumentalizaciji s pogubnim ekonomskin posledicama. Kako se, dakle, iz postsocijalističkog haosa prešlo u nacionalistički haos, i kako je država, takva kakva je bila (a nije bila nikakva), uspela da podivljalo i neregulisano tržište ipak nekako ustroji, sa svim odlikama paradržavnog kartela, posebno je zanimljiv segment ovoga teksta.

Pad nacionalističkog Miloševićevog režima i uspostavljanje prve republike u istoriji Srbije – dakle, još jedna promena kulturnog modela – donelo je novu promenu preduzetničkog modela, uspostavljanje racionalnijeg i slobodnijeg konteksta (uz ogromne probleme koje je stari režim pravio), ali republika nije dovoljno dugo poživela da bi nametnula civilizacijska pravila igre. Pad republike značio je i pad u varvarstvo, a preduzetništvo je, kao u doba Miloševićevog režima, ponovo izručeno paradržavnom kartelu.

Korisnu, pametnu, dobru knjigu napisao je Miloš Matić.

ivan milenković