Gejr Guliksen rođen je 1963. godine u Kongsbergu, u Norveškoj. Piše pesme, romane, dramske komade, eseje i knjige za decu. Radio je u nekoliko vodećih norveških izdavačkih kuća na mestu urednika, a široj publici poznat je kao priređivač Knausgorovog šestotomnog dela Moja borba.
Prvu zbirku poezije objavio je 1986. godine, a od tada je objavio osam romana, tri drame, tri zbirke eseja, sedam knjiga poezije i dve dečije knjige. Kao urednik zaslužan je za podsticanje mnogih mladih književnih glasova tokom devedesetih godina prošlog veka.
Za svoj rad nagrađen je značajnim priznanjima: godišnjom nagradom Mads Wiel Nygaard 2008. godine koja se dodeljuje za vrhunsko književno dostignuće i 2014. godine godišnjom nagradom izdavačke kuće Aschehoug.
13.03.21 Danas
Prizori iz postmodernog braka
Norvežanin Gejr Guliksen, autor Priče jednog braka, koju je objavio novosadski Prometej (2020), u prevodu sa norveškog Radoša Kosovića, poznat je široj publici kao priređivač književnog fenomena u obliku šestotomnog autobiografskog romana Moja borba svog sunarodnka Karla Uvea Knausgora.
U ovom delu Guliksen nije tako opsežan kao Knausgor, iako je u pitanju sličan pristup opisu svakodnevnog života u autobiografskom stilu, kao i borba za samoostvarenje.
Samoostvarenje je u ovde u vidu ljubavne veze i braka, koji je, po šablonu savremenog društva, vrhunac ispunjenja želja i ljudi i žena, koji su imali sreće da pronađu pravu drugu polovinu svog idealnog Ja u vidu partnera.
Međutim, ništa nije tako jednostavno u postmodernom društvu, pa ni taj brak u Norveškoj, o kome nam autor priča.
Priča počinje razgovorom bivših supružnika, koji su sada u prijateljskom odnosu, i njihovom željom da razumeju šta im se desilo, počinje, dakle, najavom katastrofe, što daje dobar okvir zbivanjima na jednom izmeštenom nivou posmatranja.
Autor se zatim vraća u prošlost i opisuje početak njihovog poznanstva i veze.
Taj tragični elemenat u najavi oneobičava priču, koja je sasvim faktografski pričana, iz spoljnog rakursa, čak i kad opisuje unutrašnji život junaka.
Zašto tragičan?
Pa zato jer su zbivanja postavljena kao vođena nevidljivom rukom Sudbine ili Bogova, te ih junaci ne mogu izbeći ni pored najbolje volje, hrabrosti i želje za očuvanjem ljubavi, braka i porodice.
Njihova tragična krivica je upravo u pokušaju da žive ideal prošlih stoleća u postmodernom društvu čiji su neraskidivi deo, a koji podrazumeva relativnost svake istine i parodiju svega, pa i velikih osećanja.
Tako želja za apsolutnim mora da doživi krah, jer junaci nisu spremni na kompromis.
I taj krah je utoliko veći, ukoliko je vera u idealno bila snažnija.
Deo apsoluta za kojim junaci teže je i sloboda. Sloboda u ljubavi i braku, slobodno izražavanje međusobne telesne privlačnosti, koja ih je u početku i povezala, te njeno tematizovanje u razgovorima.
Tako da zajedništvo ne postane teret, ili zatvor (autor citira Boba Dilana: nekad mislim da je ceo svet zatvorsko dvorište u kome su jedni zatvorenici, a drugi čuvari).
Oba partnera imaju slobodu da odu svakog trenutka, ali svesno biraju da ostanu, jer znaju da takvu slobodu neće drugde naći.
Međutim, kad se, posle dobrog broja godina zajedništva i odgajanja zajedničke dece, pojave pukotine u toj idealnoj konstrukciji, otkriva se da ni sami junaci emotivno nisu dorasli tom idealu slobode, i doživljavaju paniku i egzistencijalni strah ogromnih razmera na samu pomisao da bi neko drugi mogao da zauzme njihovo mesto u životu njihovog partnera.
Znači, racionalno izabrana sloboda je prividna i cela ta konstrukcija navodne slobode koja će da zaustavi neminovnu promenu u jednom večnom trenutku sreće i ispunjenosti se ispostavlja kao iluzija.
Da li je u pitanju i površnost i jedan izraz potrošačkog društva ili filozofska neminovnost prolaznosti i neka vrsta pravde to što glavni junak prolazi kroz iskustvo ostavljanja drugog, a zatim i trpljenja i patnje pošto bude ostavljen?
Sa većinom drugih problema svakodnevice rešenim, životna drama se neminovno premešta u intimni i porodični okvir.
I to bez obzira gde se radnja dešava, a u ovom slučaju lokalni kolorit je prisutan u romanu kroz aktvnosti junaka, kao kroz skijanje i vožnju bicikla.
Prizori sportskih aktivnosti u prirodi se smenjuju sa onima iz kancelarije i drugima iz kućnog okruženja i spavaće sobe roditelja. Faktografska minucioznost tih opisa nas ostavlja međutim prilično hladnima, možda upravo ta distanca sećanja na prošli brak služi u svrhu oneobičavanja književnog teksta i kao filter kroz koji ne prolaze ni osećanja niti čulnost.
Kao da se ova priča pripoveda nekome ko je rekao: samo činjenice, molim vas.
Guliksen ima iza sebe tradiciju čuvenih sunarodnika Ibzena i Hamsuna koji su se i u 19. i 20. veku maestralno bavili temom filigranskih ljudskih odnosa u braku.
Ovim romanom on daje svoj specifičan doprinos toj neiscrpnoj temi, te u njemu, pored faktografskog modernog, ponekad i hiperrealistinog pristupa, uspostavlja i dijalog sa temama tragične krivice, slobode i prolaznosti.
M. S. Perera
