Džudi Blum je detinjstvo provela u gradiću Elizabet, izmišljajući razne priče. Kao odrasla živela je na mnogim mestima, i dalje izmišljajući priče, ali ih je ovaj put zapisivala. Pisanje joj je donelo svetsku slavu, preko 75 miliona primeraka prodatih romana prevedenih na više od dvadeset jezika, kao i hiljade pisama mesečno od čitalaca svih uzrasta koji žele sa njom da podele svoja osećanja.Džudi Blum je osnivač Kids Fonda, dobrotvorne i obrazovne fondacije koja pomaže deci širom Sjedinjenih Država. Takođe je aktivna i u organizaciji koja se bori protiv cenzure u literaturi, i u okviru koje je uredila zbirku priča autora koji su cenzurisani tokom karijere, pod naslovom "Mesta na koja nikad nisam nameravao da idem".Udruženje američkih biblioteka je 1996. dodelilo Džudi Blum nagradu za životno delo. Pored ove, ona je osvojila više od devedeset nagrada i imala nekoliko romana na prvom mestu liste bestselera Njujork Tajmsa.
1
Srećni dobitnik
Slinavka sam dobio kao nagradu na rođendanu Džimija Farga. Svi ostali su dobili samo zlatne ribice u plastičnim kesama. Osvojio sam ga tako što sam pogodio da je u tegli gospođe Fargo bilo trista četrdeset osam žele bombonica. Zapravo ih je, kako nam je kasnije rekla, bilo četiristo dvadeset tri. Ipak, moja procena je bila najtačnija. „Srećni dobitnik je Piter Voren Hačer!“ – uzviknula je gospođa Fargo.
U početku mi je bilo krivo što i ja nisam dobio zlatnu ribicu. Onda mi je Džimi predao staklenu zdelu. U njoj su bila tri kamena i malo vode. Na najvećem kamenu spavala je sićušna zelena kornjača. Svi ostali su gledali u svoje ribice. Znao sam tačno šta misle. I oni su želeli da dobiju sićušnu zelenu kornjaču.
Vraćajući se kući sa Džimijevog rođendana, dao sam svojoj kornjači ime Slinavko. Ja stanujem u Šezdeset osmoj ulici, Vest 25. To je jedna stara stambena zgrada. Ali, ima jedan od najboljih liftova u Njujorku. Sav je u ogledalima. U njemu možeš da se ogledaš iz bilo kog ugla. Ako si jako umoran i ne možeš da stojiš, možeš da sedneš na meku, tapaciranu klupu. Naš liftboj se zove Henri Bevelhajmer. Dozvoljava nam da ga zovemo Henri, zato što se Bevelhajmer prilično teško izgovara.
Naš stan je na dvanaestom spratu. Ali, Henriju to ne moram da kažem. On već zna. Poznaje sve stanare u zgradi. Toliko je pametan! Zna čak i da imam devet godina i idem u četvrti razred.
Odmah sam mu pokazao Slinavka. „Dobio sam ga na jednom rođendanu“, rekao sam.
Henri se nasmešio: „Biće to iznenađenje za tvoju mamu.“
Henri je bio u pravu. Mama se stvarno iznenadila. Zinula je kad sam rekao: „Pogledaj šta sam dobio na rođendanu Džimija Farga.“ Podigao sam svoju zelenu kornjačicu. „Već sam mu dao i ime... Slinavko! Zar to nije sjajno ime za kornjaču?“
Mama je napravila grimasu. „Ne sviđa mi se njegov miris“, rekla je.
„Kako to misliš?“ – pitao sam. Omirisao sam ga. Osetio sam samo miris kornjače. Dakle, Slinavko miriše kao kornjača, pomislio sam. Pa, to je normalno. On to i jeste!
„A neću ni da se brinem o njemu“, dodade moja majka.
„Naravno da nećeš“, rekao sam. „To je moja kornjača. Ja ću se brinuti o njemu.“
„Menjaćeš mu vodu, čistiti zdelu, hraniti ga i tako to?“ – upita mama.
„Da“, rekoh. „I više od toga. Trudiću se da bude srećan!“
Tada je mama ispustila neki čudan zvuk. Nalik na stenjanje.
Otišao sam u svoju sobu. Stavio sam Slinavka na sto. Želeo sam da ga pomilujem i kažem mu da će mu sa mnom biti lepo. Ali, nije lako maziti kornjaču. One nisu meke i krznene, ne ližu vas, niti bilo šta slično. Ipak, konačno sam dobio svog ljubimca.
Kasnije, kada smo seli za sto da večeramo, mama je rekla: „Osećam miris kornjače. Pitere, idi izribaj ruke!“
Neko bi možda pomislio da je moj najveći problem moja mama. Ona ne voli kornjače i uvek mi govori da izribam ruke. To ne znači da ih jednostavno operem vodom. Izribati znači da moram da uzmem sapun i dobro istrljam ruke. Nakon toga moram da ih isperem i osušim. Do sada sam to već zapamtio. Često to slušam!
Ali, moja mama nije moj najveći problem. Niti je to moj otac. On vreme uglavnom provodi gledajući reklame na televiziji. To je zato što se bavi reklamiranjem. Ovih dana, njegova omiljena reklama je ona za sok „đusi-o“. Sam ju je napisao. A predsedniku kompanije Đusi-O toliko se dopala da je mom ocu poslao čitav sanduk soka „đusi-o“, za našu porodicu. To je kombinacija pomorandže, ananasa, grejpfruta, krušaka i banana. (A da vam iskreno kažem, već mi je muka od njega.) Ali, čak ni „đusi-o“ nije moj najveći problem.
Moj najveći problem je moj brat, Farli Dreksel Hačer. On ima dve i po godine. Svi ga zovu Fadž. Žao mi je što će odrasti sa imenom kao što je Fadž, ali ja se ne bunim. To nije moja stvar.
Fadž mi stalno smeta. On uvek pravi probleme. A kad pobesni, baci se na pod i počne da vrišti. I udara nogama. I pesnicama. On je zaista simpatičan jedino dok spava. Tada sisa četiri prsta leve ruke i glasno mljacka.
Kad je ugledao Slinavka, Fadž je rekao: „Ooohhh... vidi!“
A ja sam rekao: „To je moja kornjača, kapiraš? Moja! Nemoj da ga diraš.“
Fadž reče: „Ne dira.“ I poče da se smeje kao lud.
