Priče o noći

Muškarac koji bi prvi put video sestre, odmah bi sa apsolutnom sigurnošću shvatio dve stvari: da bi sa nekom od njih bio savršeno srećan i da je u njihovim očima potpuno nezanimljiv.
Osećanja koja su devojčice budile bila su takva da muškarci o njima nisu pričali medju sobom, ali da su to činili, otkrili bi da osećaju isto – da bi ih bilo koja od sestara razumela onako kako ih niko do tada nije razumeo.
Osim toga, devojčice su od malih nogu imale sveobuhvatno znanje i prigušen, zadirkujući ton u razgovoru, koji je nagonio ironične diplomate i zanesene naučnike za stolom da u roku od nekoliko minuta počnu da zamuckuju. A igrale su tako slobodno i lako da su čak i plesni vukovi balova, na svoje sopstveno iznenadjenje, shvatali da imaju dve leve noge.
Kada je Albert Ajnštajn, na jednom ručku koji je priredjivala Francuska akademija nauka u Kolberovom zamku kod Robenzona, prvi put video sestre, veliki mislilac – kao i uvek kada mu se stvarnost činila najnerazumljivijom – našao je utočište u religiji. Odmahnuo je glavom i nasmešio se njihovoj majci svojim svetlim, detinjim osmehom.
„Lene“, rekao je, „Gospod je muškarac i stoga ni on ne može da bude nepristrasan. Napravio je neshvatljiv presedan i oslobodio tvoje ćerke gravitacionog ubrzanja.“
Ovo tumačenje bilo je opšteprihvaćeno. Kako bi se inače moglo objasniti to da nijedan muškarac ni prostor niti bilo kakav razgovor nije uspeo da zaokupi pažnju devojčica, da one udju u konverzaciju, da iz nje izadju na podijum za igru, a sledećeg trenutka nestanu i već budu na vratima gde bi im sluga pomogao da obuku kaput, nakon čega bi poslednji put skupu poslale blistav osmeh, koji je za trenutak otkrivao u šta je sve to zajedno moglo da se pretvori. Onda bi okrenule ledja svima u sali i poslednje što bi čovek video bilo je njihanje njihove kovrdžave kose koja je leti bila iste boje kao bagremov med, zimi kao tamni šeri, a zatim bi nepovratno otišle.