01.01.00
Politika
02.02.2002.
Filozofija
Potreba za sintezom
Ernst Kasirer: "Problemi saznanja u filozofiji i nauci novijeg doba" (cetvrti tom); prevodilac Olga Kostreševic; Izdavacka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci - Novi Sad, 2001.
Pojavio se, najzad, i cetvrti, završni tom Kasirerovog nemalog poduhvata tumacenja puteva i raskršca spoznajno-teorijskih problema tokom citavog jednog stoleca: od Hegelove smrti (1832) do pocetka tridesetih godina (1932) minulog veka. No, bacimo najpre, makar i najkraci, letimican pogled na tematiku prethodna tri toma.
Pitanja s kojima se najpre susrecemo su ona za koja se ne može utvrditi odreden istorijski pocetak, jer njihovi prvi tragovi idu cak do prasloja mitsko-religijskog mišljenja.
Grci su bili uvereni da što dublje um uranja u vlastitu suštinu, i što više postaje svestan svoje osobene vrednosti, to dublje prodire u suštinu stvari; jer nema granice koja razdvaja istinu od stvarnosti, mišljenje od bivstva; taj osnovni tok promišljanja doživljava kulminaciju u Platonovoj filozofiji; kod njega se pitanje bivstva i pitanje saznanja, "ontologija" i "logika" stapaju u nerazdvojno jedinstvo.
Povratak Platonu
Novija filozofija se, od pocetka renesanse, vraca tom Platonovom uverenju. U njoj se susrecu filozofska spekulacija i poceci egzaktne prirodne nauke. Galilejeva "nova nauka" dinamike potvrduje ono što je Platon zahtevao u svom ucenju o idejama; pokazuje da je celina bivstva ispunjena i prožeta matematickom zakonitošcu, i da je, na osnovu tog prožimanja, dostupna ljudskom znanju. Tek prirodna nauka, a ne matematika, pruža poslednji dokaz za ovu harmoniju istine i stvarnosti na kojoj, u krajnjoj liniji, pociva sva mogucnost saznanja.
Ono što je za Galileja i Keplera, za Dekarta i Lajbnica bila sigurna i nepokolebljiva osnova svekolikog znanja, to za Kanta, probudenog Hjumovom sumnjom, postaje pravi problem. Metafizici se osporava svako pravo da rešava osnovno pitanje saznanja: pitanje kako su mogucni sinteticki sudovi a priori. Sve što je dosad u tom pravcu pokušavano krece se u krugu pukih pojmova privida. Nužno je pokušati novim sredstvima naci rešenje, a tek kad to uspe može se dati odgovor na pitanje da li je i u kojim je granicama metafizika uopšte moguca.
Hegel ne misli tako: logika i dijalektika više nisu imale da budu puki organon saznanja stvarnosti, nego je trebalo da sadrže sve njeno obilje i totalitet i da omoguce da takvo saznanje iz njih proizide. Tek time se zatvarao krug filozofskog mišljenja i postizao njegov cilj, identitet stvarnosti i uma. Hegelova "nauka logike" je Kantu i ukupnoj ranijoj logici prigovorila da se nisu uspeli uzdici iznad "formalnog" gledišta, te da su ostali u pukoj apstrakciji i refleksiji. "Mrtvi ostaci" logike moraju se oživeti duhom da bi postali sadržajni. Upravo to obecava dijalekticka metoda, i može, i to jedino ona, ovo i da postigne.
Medutim, i Hegelov sistem stoji u praznom prostoru metafizike. Na podrucju prirodnog saznanja ne samo da nije postigao tako znacajne uspehe nego je tu cak dolazilo do onih stalnih pogrešaka i presezanja koji su spekulativnu filozofiju u krugu empirijskih istraživaca nužno lišili svakog poverenja. Izgledalo je da je filozofija kao takva konacno odigrala svoju ulogu. Uspostavljena je nova i sasvim osobena spona izmedu empirijske nauke i filozofije. Sad vodeca uloga više nije kao u 17. i 18. veku pripadala matematici i matematickoj fizici, nego fiziologiji i psihologiji.
Prevlast posebnih nauka
Od pocetka šezdesetih godina 19. stoleca novi pojam "teorije saznanja", kojem je Helmholc dao novi sadržaj i nov pravac, ponikao na tlu fiziologije cula i njome žigosan, sve više prodire u opštu filozofsku diskusiju, pa u njoj konacno stice odlucujucu prevlast. Time dotadašnja orijentacija osnovnog filozofskog problema dobija odlucujuci nagli preokret. Namesto metafizickog zanosa, koji je nosio sisteme filozofije posle Kanta, sada je nastupilo potpuno otrežnjenje. Logika je napustila pretenziju da podre u srž apsolutnog bistva; ona više nije želela da bude "prikaz Boga" u njegovoj vecnoj suštini, ali ni da se zaustavi na razvijanju pravila formalnog mišljenja i zakljucivanja. Samo se na taj nacin, smatralo se, može probiti carobni krug spekulativnog mišljenja i Hegelovog sistema.
U ovom završnom tomu Kasirer je jasno pokazao da filozofija za poslednjih sto godina više nece i ne može da ima istu onu pretenziju koju je stalno zadržavala u ranijim epohama. I umesto da sama preuzme vodecu ulogu, umesto da vlastitom snagom i s vlastitom odgovornošcu zastupa odredeni ideal istine, ona se cak prepušta rukovodenju posebnih nauka, koje je, svaka ponaosob, guraju u odredenom pravcu.
To stanje stvari se najjasnije ocituje u oblasti egzaktne nauke; u geometriji Euklidov sistem, koji je stolecima imao neospornu dominaciju, biva potisnut sa svog položaja; otkrice neeuklidske geometrije postavlja matematickom mišljenju sasvim nova pitanja, potiskujuci ga u pravcu novog shvatanja njegove prave logicke strukture. U prirodnoj nauci sve vecoj sumnji podleže slika sveta klasicne fizike; mehanicko gledanje na prirodu biva uzdrmano kvantnom teorijom i specijalnom i opštom teorijom relativiteta. Biologija tek u toj epohi, izgleda, dostiže stadijum svoje naucne zrelosti.
Time je, izgleda, bilo završeno ono vreme velikih konstruktivnih nacrta kojima se filozofija nadala da odjednom sistematizuje i organizuje celinu znanja. Ali potreba za sintezom, pregledom i rezimeom ostaje i dalje; jer samo iz takve vrste sistematskog pogleda, zakljucuje Kasirer, može proizici istinsko povesno razumevanje pojedinacnih fenomena.
Prevod Olge Kostreševic odlican.
Risto TUBIC
