Prodavci snova

01.09.07

Na sinoć završenom Drugom međunarodnom novosadskom književnom festivalu, Nina Živančević, književnica, kritičarka i prevodilac iz Pariza, bila je u dvostrukoj ulozi domaćina i gosta.NJenom zaslugom Novosađani su prvi put uživo slušali nekoliko poznatih književnih imena francuskog i engleskog govornog područja.Od dvadesetak knjiga pesama, priča, romana i drama, objavljenih na srpskom, francuskom i engleskom, njen festivalski izbor u živom predstavljanju, bila je poezija na maternjem jeziku, iz najnovije zbirke “Krajem veka”, štampane prošle godine u Beogradu.

Mogla je da se pohvali, ali nije, tek izašlom monografijom “Crnjanski, Srbija, život u egzilu i povratak”, kod poznatog francuskog izdavača “Harmatan”.Ova knjiga je nastala na osnovu doktorata koji je Nina Živančević odbranila na Univerzitetu u Nansiju pre šest godina. Istraživala je recepciju Crnjanskovih dela u Francuskoj, ali nije zapostavila ni druge naše savremene i klasične autore.Valjda će se neko setiti da ovu izvanrednu studiju objavi i na srpskom.

- Veoma mi je drago što sam kao članica međunarodnog žirija Festivala, doprinela da Žan Pjer Faj dobije Međunarodnu nagradu za književnost Novi Sad i da ga Novosađani čuju uživo - kaže naša sagovornica. - Potrudili smo se da ova manifestacija dobije izuzetan organizacioni i umetnički nivo, jer jedino tako može da traje. Moje, ne baš uvek srećno iskustvo sa književnim festivalima, govori mi da se često takvi plemeniti i inteligetni pokušaji završe već posle prvog pokušaja. Uverena sam da se novosadskom to neće dogoditi, jer je profesionalno struktuiran i treba ovom gradu. Nastup pred novosadskom, veoma upućenom publikom, za mene je bio veliki emotivni izazov, jer sam za ovaj grad višestruko vezana. Radujem se svakom dolasku, jer me nekako više ima u inostranstvu, nego kod kuće.

Šta vašu studiju “Crnjanski, Srbija, život u egzilu i povratak” razlikuje od ostalih koje su se bavile jednim od klasika srpske književnosti?
- Ova knjiga nije nastala samo za uski krug profesionalaca, već i za šire čitalaštvo. Akcenat je na onom aspektu dela Miloša Crnjanskog koji je do sada neistražen, a to je sociološko-statistički odziv-odgovor stranog, prevashodno francuskog čitaoca na prevode sa srpskog.
Nastojala sam takođe da antropološki osvetlim prijem naše literature u svetu, pa i recepciju slovenskih književnosti na Zapadu. Zanimalo me je koliko su političke okolnosti u zemljama nastanka uticale na prihvatanje tih autora u inostranstvu. Bavila sam se i cenzurom u našoj zemlji, kao i u državama bivšeg istočnog bloka.

Naročito sam se osvrnula na vreme koje je veoma oštetilo jugoslovenske književnosti, a to je period lažne vere u slobodu misli, govora i stvaralaštva u Titovoj epohi. Verovalo se da je u tadašnjoj Jugoslaviji sloboda bila stvarna, životna kategorija, jer su ljudi sa crvenim pasošima putovali gde su želeli. Gotovo niko se tada nije bavio problemima književnika kao što su Crnjanski, Dragoslav Mihailović, Gojko Đogo i mnogi drugi. Oni su, na naš način, trpeli sudbinu jednog Solženjicina.

Od pedesetih do sedamdesetih godina, tokom hadnog rata, na takozvanom Zapadu su smatrali da treba posvetiti pažnju piscima iza “gvozdene zavese”, od SSSR do Mađarske, koji su bili ugroženi i otvoreno cenzurisani. To je, paradoksalno, i uvećalo interesovanje zapadnih čitalaca za te književnosti i njene autore-disidente. Vladalo je uverenje da kod nas nije tako, pa je i interesovanje bilo znatno manje. Po onoj maksimi da pritisnuto jače - sve jače skače. Znači, mislilo se da u Titovoj Jugoslaviji ne vlada pritisak (cenzura), ali da zato nema jakog skoka ni odskoka u književnom stvaralaštvu.

Koliko su danas naši pisci, savremeni i klasični, poznati i prisutni na francuskom i engleskom govornom području?
- Veliko ćutanje i nezainteresovanost za ovdašnje kulturne, pa i književne tokove, vladalo je tokom građanskog rata i tragične istorije devedesetih. Nije to bila samo hladna nezainteresovanost, već aktivno ograđivanje, pa i nipodaštavanje ovdašnjih kulturnih vrednosti, naročito srpskih. U zapadnim knjižarama nije bilo naših knjiga, o njima se nije govorilo ni u jednom časopisu, vladala je indirektna cenzura. To je važilo i za Ivu Andrića, ali se promenilo na bolje. Ponovo su se pojavili raniji prevodi Danila Kiša, Vidosava Stevanovića, Miodraga Bulatovića, Milisava Savića i drugih. Od nedavno se prevodi Gordana Ćirjanić, tu su takođe David Albahari, Vladislav Bajac, Goran Petrović. Ugledni francuski književni časopisi ponovo izveštavaju o književnim zbivanjima u Srbiji.

Da li naš Kulturni centar u Parizu dovoljno radi na promociji ovdašnje književnosti?
- Ne bih rekla, mada se znatna količina državnog novca izdvaja za njegovu delatnost, pa i zakupninu, jer se nalazi na elitnoj lokaciji, preko puta Bobura. Oko hiljadu naših ljudi koji žive u Parizu bukvalno se samoorganizovalo i nastoji da promoviše našu kulturu: to udruženje vodi Gabrijela Aleksijevski, koja je poreklom iz okoline Novog Sada. Oni organizuju škole srpskog jezika i književnosti, kurseve kreativnog pisanja, dovode ugledne goste.

Ne bih želela da zvuči isuviše lično, ali meni su u Kulturnom centru rekli, kada sam im donela svoju najnoviju knjigu, da se javim za koji mesec, pa će videti šta mogu. NJima to očigledno nije važno, a francuska promocija je zakazana za 15. septembar, u knjižari “Harmatana”, u šestom arondismanu, odmah pored Sorbone. Žao mi je što je to jedan od svega nekoliko preostalih naših kulturnih centara u svetu.

Poezija prkosi vremenu

- Kultura, kao cvet ljudskog duha, a i književnost kao jedna od njenih najsuptilnijih, najiluzornijih latica, u svetu u kome živimo, ozbiljno je ugrožena pred navalom površnog, ishitrenog vandalizma industrijskih tehnologija - kaže Nina Živančević. - Mnogi tvrde da je celokupno naše ljudsko, pre svega fizičko postojanje, ozbiljno ugroženo na planeti kojom vladaju bogovi titana, uranijuma i nuklearne energije. Kako je moguće, na tako beznadežnom mestu, verovati u opstanak ljudske duhovnosti, u kulturu i u književnost kao najiluzorniji trenutak tog duha, istrgnut kosmičkom besmislu postojanja?
A ipak književnost i njen najteži i nakriptičniji žanr - poezija - i dalje traje, prkosi vremenu i javlja se kao izazov svim, zastrašujuće smešnim i tragičnim izazovima: brzini, tehnologiji, neznanju, zatucanosti, egzistencijalnoj panici, tržišnom egoizmu. Dakle, pojavama koje nas vode u ratove, u sukobe interesa, u eksploataciju žive i nežive prirode, u ekološku atastrofu.
To je, uostalom, oduvek bila jedna od osnovnih uloga poezije, najbuntovnijeg od svih buntovničkih vidova i ispoljavanja ljudskog duha - da prkosi vremenu.

Radmila Lotina