Protiv političke korektnosti - od Kramera do Laibacha, i natrag

28.01.14

Danas, 28.01.2014

Srećko Horvat, filozof i aktivista, januarski gost Krokodilove rezidencije
Uspjeti možemo jedino ako neprestano rujemo

Autor: Bojan Marjanović
Srećko Horvat, filozof i aktivista iz Hrvatske, januarski je gost književne rezidencije koju organizuje festival Krokodil. Neposredno posle beogradske i novosadske promocije njegove knjige „Šta Europa želi?“ (nastale u koautorstvu sa Slavojem Žižekom) razgovarali smo sa Horvatom o tome šta Hrvatskoj i Srbiji donosi EU, o stanju u kome se nalazi levica na ovim prostorima, kao i o mnogim drugim stvarima kojima se ovaj autor bavi.

Uprkos tome što je na srpskom književnom tržištu objavljena samo jedna vaša knjiga, beogradska promocija je bila dupke puna. Koliko se vama čini da je važno održavanje jugoslovenskog kulturnog prostora?
- Znate da menadžeri u svojim motivacijskim govorima nerijetko spominju da kineska riječ za krizu istovremeno označava i opasnost i mogućnost. Svaka kriza je za njih nova mogućnost da netko strpa još koji milijun u džep. Nedavno je Oxfam donio izvještaj po kojem svega 85 ljudi ima više novca od 3,5 milijarde čovječanstva. Pazite, mala gomilica ljudi koja stane u jedan autobus ima više novca od polovice čovječanstva. No kriza je i istovremeno i mogućnost da se ovakav sustav, koji iz temelja nije ni pravedan ni održiv, dovede u pitanje. I stoga ne čudi interes beogradske publike. Još se i poklopio ne samo s nedavnim ulaskom Hrvatske u EU, nego i otvaranjem pregovora Srbije i EU. A upravo o tome što se dogodilo Sloveniji i što se događa u Hrvatskoj govori i knjiga „Što Europa želi?“. Jugoslavenski kulturni prostor nikada nije ni propao, održavali su ga neki od najvjerodostojnijih ljudi s ovih prostora, poput nedavno preminulog Mirka Kovača recimo, ili mladih aktivista koji se trenutno bore protiv izmjena Zakona o radu i u Hrvatskoj i u Srbiji. Na neki način, povezuju nas upravo slični problemi. A unatoč tome neki nas žele uvjerit da je Slovenija ulaskom u EU otišla s Balkana, da je nova granica između Europe i Balkana sada između Hrvatske i Srbije, pa je Balkan uvijek ondje gdje nismo mi. Kao u onim stihovima američkih repera „Možeš napustiti geto, ali geto neće napustiti tebe!“

Kako vam se čini beogradska kulturno-politička klima u odnosu na zagrebačku, prvenstveno gledajući kroz vizuru jednog levičarskog aktiviste i teoretičara?
- Srbija i Hrvatska su sličnije no što se misli. Uzmite samo izmjene Zakona o radu. I kod nas i kod vas gotovo istovremeno dolazi do ostvarenja vlažnih snova donedavnog premijera Italije Marija Montija. Čovjeka koji je prije radio za Goldman Sachs, dakako. To je ideja da nitko više neće imati fiksan posao, čeka nas „fleksibilnost“, što zapravo znači bezgranično snižavanje cijene rada zbog rastuće rezervne armije radnika, otpuštanje trudnica, produljenje radnog tjedna, ukidanje godišnjih, pa i ukidanje mirovina. Ili uzmite Grad na vodi. I u Hrvatskoj svako malo, najčešće pred izbore, imate famu o stranim investitorima koji će izvući zemlju iz krize. A pritom si nitko ne postavlja pitanje što će nam još luksuznih hotela i shopping-centara, što je s javnim sadržajima, a kamoli što je s industrijom i domaćom proizvodnjom.

Kakvu tu ulogu igra činjenica da je ipak važna distinkcija to što je Hrvatska sada članica Evropske unije?
- Braća Marx ovako daju savjet jednom čovjeku koji ima poslovne probleme „Ako imaš poslovne probleme, angažiraj odvjetnika. Tada ćeš imati još više problema, ali barem ćeš imati odvjetnika“. Tako je nekako za Hrvatsku u Europskoj uniji, a isto je i za Srbiju. Ako imate problema, uđite u EU. Tada ćete imati još više problema, ali barem ćete biti dio kluba. U Hrvatskoj i dalje jača nacionalizam, cijene goriva i struje su porasle, gomilaju se dugovi, pravni sustav ne funkcionira, korupcije je sve više, ali barem smo dio EU.

Gledajući čitav jugoslovenski prostor, da li se čini da je prostor političke levice temeljeno kontaminiran korumpiranim kvazilevičarskim mejnstrim strankama?
- Iznova možete usporediti Srbiju i Hrvatsku. Situacija je, doduše, malo različita, ali i u jednoj i u drugoj zemlji ono što se zove ljevica u mejnstrimu nema nikakve veze s pravom ljevicom. Kod nas su tzv. socijaldemokrati još radikalniji desničari kada se radi o ekonomiji nego vlada HDZ-a, a kod vas se ljevičarima još uvijek smatraju ljudi poput Miloševića, dok će vas u EU uvesti nekadašnji nacionalisti. Podjela na ljevicu i desnicu u političkom mejnstrimu više ne postoji, vidimo da je i jednima i drugima samo do para i da su im ekonomske politike zapravo iste.

Da li više nade u „čišćenju“ tog prostora vidite kroz stranačko delovanje ili kroz delovanje levičarskog pokreta?
- Oprezan sam s terminima poput „čišćenja“, jer znamo kako su raznorazna „čišćenja“ na ovim prostorima završavala. No odgovor na vaše pitanje nije jedno ili drugo, već - i jedno i drugo! Više od svega, za promjenu trenutačne političke paradigme, potrebno je imati i jak pokret, na ulicama i trgovima, na fakultetima i u fabrikama, ali istovremeno nužno je i stranačko djelovanje. Zapravo, ono što nam treba više nego ikad jest ono što je Antionio Gramsci zvao „kulturnom hegemonijom“. Vidjeli smo da nas ideja tranzicije nije dovela do svjetla na kraju tunela, nego smo došli do kraja tunela, a svjetlo su taman ugasili zbog „mjera štednje“. Jedino što nas još može spasiti jest da iznova promislimo ne samo greške iz prošlosti nego i mogućnosti koje još nismo iskušali. Stvar je u tome da prestanemo vjerovati u svjetlo na kraju tunela, nego da poput Hegelove krtice iz njegove „Filozofije prava“ shvatimo da možemo uspjeti jedino ako neprestano rujemo.

Blic, 20. 01. 2014.

Srećko Horvat: Promene, ili odosmo do guše u...

Sonja Šulović

Hrvatska možda ima prednosti zbog mora, Srbija pak zbog gasa, ali smo u suštini nebitni na globalnom planu. Tako je i sa kulturom.
Srećko Horvat, autor osam knjiga, saradnik „Gardijana“ i član uredništva „Zareza“, „Tvrđave“, „Evropskog glasnika“

Srećko Horvat je protekle nedelje predstavio u Beogradu svoju knjigu „Šta Evropa želi?“ nastalu u saradnji sa slovenačkim filozofom Slavojem Žižekom, posvećenu slomu evropskih socijalnih država i širenju neoliberalizma. Ovde boravi i kao gost Kuće za pisce, rezidencijalnog programa festivala Krokodil.

Neke statistike kažu da skoro polovina građana Srbije ne pročita nijednu knjigu godišnje. Da li se u Hrvatskoj čita?
- Istraživanja slično kazuju. Nekada se u Jugoslaviji tiraž od pedeset hiljada smatrao dobrim, a danas se uspehom smatra ako imate 1.000 prodatih primeraka. Raduje me da je Arsenijević već dostigao tiraž od 6.000. Ono što bi trebalo da bude normalno sada je na nivou ekscesa.

Ko je kriv za to?
- Krive su kulturne politike i razdoblje tranzicije. Nestao je zajednički kulturni prostor. Kao što se u spoljnopolitičkim poslovima desilo da smo od Jugoslavije koja je bila četvrta po snazi diplomacija u svetu mi svi danas geopolitički irelevantni. A mi jesmo zajednički prostor, iako se on pokušava uništiti, i više stvari nas spaja nego što nas razdvaja.

I dok se širi duh neoliberalizma, svedoci smo da jača desnica.
- Kapitalizam sve može progutati, istovremeno i sve ispljunuti i prodati.
Neoliberalna retorika i ekstremni nacionalizam nisu u nekoj suprotnosti. Upravo obrnuto, oni neretko idu ruku podruku. Kapital i sam proizvodi i još više pospešuje ekstreme. Nacionalizam često zvuči privlačno, ali se često usmerava protiv onih koji nisu stvarni neprijatelji i primer toga je kada su u Srbiji nedavno građani pokušali blokirati put azilantima, onima koji su pobegli iz Pakistana gde bespilotne letilice ubijaju decu, Malija gde Francuska interveniše ili Libije koja je uništena zahvaljujući upravo EU.

Kako vidite Evropu i u njoj zemlje ovog okruženja za pet ili deset godina?
- Bojim se, prilično crno i da je istina ono što je rekao italijanski filozof Bifo - da su nam oduzeli budućnost. Vreme svih nas uskladišteno je u nemačkim i švajcarskim bankama ne na deset, nego na trideset godina. Ako nemate vlastito vreme, onda nemate ni moć u vlastitim rukama. Svi su pokazatelji da ćemo za deceniju biti ili u dubokim govnima ili ćemo nešto menjati. Nešto se i menja, kriza iz 2007. osim što je građane osiromašila i zadužila iznedrila je i talas pokreta. Momenti na trgu Tahir kada su koptski hrišćani i muslimani molili zajedno ulivaju optimizam.

Kako vam ovih dana izgleda Beograd?
- Grafit „Demokratiju nemamo, uzmite nešto sa roštilja“ najbolje opisuje stanje i zaista se sve može uzeti sa roštilja, ali sve ide u smeru da ćete uskoro moći odabrati sve, samo nećete moći odabrati posao, besplatno obrazovanje ili zdravstveno osiguranje. Nisam toliko upućen, ali vidim da se dešava slično onome što smo imali u Hrvatskoj - zakon o radu koji će doneti novu pauperizaciju, a dolaze i novi trendovi privatizacija. Ali, ono što Beograd razlikuje od Zagreba to je da je on bio i ostao velegrad. Mogućnosti i u smislu kulture su velike, svako veče možete otići u pozorište, postoji mlada scena i sve jača levica koja se bavi konkretnim stvarima.

Ali ne možete obići stalnu postavku MSU?
- Možda treba potražiti pomoć navijača?!

U Zagreb doveo Stouna, Žižeka...

Srećko Horvat je jedan od osnivača Subversive festivala i međunarodne konferencije koja je za proteklih šest godina u Zagreb dovela vodeća svetska imena savremene teorije i progresivne levice.
- Da ste pre pet godina nekome u Hrvatskoj ili Srbiji rekli da će biti u prilici da slušaju mogućeg premijera Grčke, Oskarom nagrađenog reditelja (Oliver Stoun, prim. aut.) ili Žižeka koji svake godine u svom rokovniku ostavlja prazan datum da bi došao na jedan festival, rekli bi da ste ludi. Najviše smo postigli time što smo uspeli da uđemo u javni prostor; naši gosti su bili svakodnevno u mejnstrim medijima, a u publici smo imali i mlade još politički neopredeljene i one u penziji - kaže Horvat.

Programski tim se povukao, šta će dalje biti sa festivalom?
- Ne znam. Došlo je do razmimoilaženja sa direkcijom u daljem razvoju festivala. To je sve što mogu reći.

Politika, 17.01.2014

Filozof Srećko Horvat piše da se evropske zemlje danas ponašaju kao socijalne države prema vlasnicima kapitala, a kao kapitalističke prema običnim građanima

Gledao sam „Vuka sa Volstrita” u jednom beogradskom bioskopu i bilo mi je strašno što je publika na priču o sitnom prevarantu koji se obogatio reagovala na isti način kao američki brokeri koji su film gledali na posebnoj projekciji: uz osmeh. Najveća tragedija današnjice jeste to što ljudi ne shvataju da neoliberalizam znači nesigurnost i nezaposlenost, što ga podržavaju i dalje sanjajući o nekom američkom snu, kaže u razgovoru za „Politiku” hrvatski filozof i publicista Srećko Horvat.

Horvat (31), gost Kuće pisaca festivala „Krokodil”, preksinoć je u Beogradu predstavio svoju novu knjigu „Šta Evropa želi”, nastalu u saradnji sa slavnim slovenačkim filozofom Slavojem Žižekom. Filozofi koji izazivaju pažnju kao da su filmske zvezde ovu su knjigu izvorno napisali na engleskom jeziku da bi ona kasnije bila prevedena na hrvatski, nemački i druge jezike. Posvećena je slomu evropskih socijalnih država i uvlačenju neoliberalizma u EU, kao i u zemlje koje pretenduju na članstvo.
– Knjiga je mogla da se zove i „Šta Angela Merkel želi”, jer Nemačka diktira uslove na periferiji Evrope, ali posle nedavnog otkrića o prisluškivanju telefona nemačke kancelarke, pitanje je da li i Angela Merkel zna šta želi ili to, ipak, zna neko drugi. U svakom slučaju, moja stav jeste da EU ne zna šta želi i da merama štednje uništava evropski kontinent – ističe naš sagovornik.

Redovni saradnik „Gardijana” piše da se evropske zemlje danas ponašaju kao socijalne države prema vlasnicima kapitala, a kao kapitalističke države prema poreskim obveznicima, to jest običnim građanima. On tvrdi da neoliberalizam iz teorije nigde u praksi ne postoji, jer država pomože vlasnicima kapitala da uvećavaju svoje bogatstvo.
– U Srbiji ćete dobiti novi zakon o radu koji će poslodavcima omogućiti da režu radna mesta i dovedu do miliona nezaposlenih. To je u skladu sa propagiranjem da nam je potrebna nevidljiva ruka slobodnog tržišta. Ali gde u praksi postoji slobodno tržište? Da Hrvatska nije Ivici Todoriću dala ogromne podsticaje za sve njegove firme u poljoprivredi, on ne bi bio najveći monopolista na Balkanu. Eto, to je neoliberalizam koji Evropa uvodi u EU i zemlje jugoistočne Evrope.

Širenje neoliberalizma kao dominantne ideologije u Evropi veoma je loša vest, konstatuje Horvat, koji kaže da se danas odbacuje socijalna država koja postoji već 50 godina i koja je rezultat sindikalne borbe i napretka.
– Zdravstveno, socijalno i obrazovanje za sve ljude nešto je po čemu se Evropa razlikovala od Kine ili Ujedinjenih Arapskih Emirata. Čak je i holandski kralj nedavno poručio svom narodu da je socijalna država ideja 20. veka, dakle prošlost, predviđajući da će svako morati da plati ako želi socijalno i zdravstveno osiguranje ili obrazovanje za svoju decu. To je korak unazad.

Merama štednje Evropa gubi identitet i urušava se, a već je izgubila geopolitički značaj, smatra Horvat, ali i dodaje da Stari kontinent to još ne shvata, što i pokazuje intervencijama u Libiji i Maliju.
– To je nasleđe imperijalnog i kolonijalnog projekta Evrope koja nikako da shvati da je to razdoblje davno završilo i da se kao bumerang vraća u vidu pobune imigranata u Parizu, pa čak i u Skandinaviji.
Šta EU želi na Balkanu? Da pokupuje ono što još nije privatizovano. Horvat upućuje Srbiju na hrvatski primer i redosled rasprodaje imovine strancima: prvo su kupljene fabrike, pa sada na red dolaze telekomunikacije i „Dunav osiguranje” i konačno – železnica i prirodni resursi. Finansijski suverenitet odavno nemamo: stranci su pokupovali 90 odsto hrvatskih i 70 odsto srpskih banaka. Horvat upozorava da su domaće političke elite veoma voljne da sarađuju u evrointegracijama, jer one, za razliku od većine građana, od privatizacija i rasprodaje imaju korist.
– Od 2000. do 2010. iz Srbije je izvučeno preko 50 miliona dolara u procesu privatizacije koji je diktirala EU. To je pravi problem Srbije, a ne svest njenih građana, kao što je Aleksandar Vučić izjavio nedavno kada je kazao da nije problem da li će biti para već da li će se menjati svest Srba.

Horvat smatra da su i u Srbiji i u Hrvatskoj seksualne manjine i imigranti žrtvena jagnjad koja jako odgovaraju vlastima – dok se govori o paradi, zabrani homoseksualnih brakova i azilantima, zaboravlja se na novi zakon o radu i armiji nezaposlenih. Konačno, kada je sve to tako, zašto onda sve zemlje sa ovih prostora i dalje uporno teže članstvu u EU?
– Evropa je bolja alternativa. Bio sam u Kini, poslednja sam osoba na svetu koja bi tamo živela. I dalje biram Evropu, a kada kažem Evropa, ne mislim na EU, mislim na ideju Evrope – država blagostanja, sindikalni pokret, socijalno, zdravstveno i obrazovanje za sve ljude, dakle ono što se danas urušava, ali, nadam se, neće umreti.

Šta narod želi?

Horvat je zagovornik direktne demokratije iako mu mnogi spočitavaju da su Hrvati na referendumu izglasali zabranu istopolnih brakova i žele da zabrane upotrebu ćirilice u Vukovaru:
– Zalažem se za direktnu demokratiju, jer smatram da ljudi imaju pravo da odlučuju o više stvari a ne samo da jednom u četiri godine bace listić u glasačku kutiju. To što se desilo u Hrvatskoj samo je potvrda da direktna demokratija ne može da funkcioniše u sistemu koji je sam po sebi nedemokratičan. Ako imate vlast u Hrvatskoj koja je menjala Zakon o referendumu da bismo ušli u EU, onda ni ovaj drugi referendum o gej brakovima nije legitiman, to i nije direktna demokratija.

Jelena Stevanović

05.05.13 Danas

Srećko Horvat spada u onaj krug autora koji svoju poziciju grade u okvirima levice žižekovskog tipa i premda mi takav svetonazor načelno nije blizak - ne zato što mi neke temeljne levičarske ideje i pretpostavke nisu važne, nego, rekao bih, baš naprotiv! - Horvatova prva knjiga „Protiv političke korektnosti“ objavljena u Biblioteci XX vek donosi čitav niz važnih uvida u političku korektnost, kao specifičan ideološki fenomen relevantan za doba u kojem živimo.
A o čemu govorimo kada govorimo o političkoj korektnosti možemo objasniti na primeru cenzurisanja ključnog romana američke književnosti „Pustolovine Haklberija Fina“ Marka Tvena. Naime, neki cenzorsko-birokratski mozak, natopljen binarnom, totalitarnom logikom političke korektnosti u kojoj su neke reči uvek ispravne, a neke uvek neispravne, odluči da posle sto i kusur godina od prvog objavljivanja iz ovog romana izbaci reč „nigger“. Naime, ovaj uvredljivi naziv za (da budemo politički korektni) Afroamerikance se u Tvenovom remek-delu zaista ponavlja mnogo puta. Budući da je danas ovaj naziv društveno nepoželjan i da ga je kao takvog „nezgodno“ koristiti u školama u SAD, neki se domišljati delija setio da bi prihvatljivo bilo da u roman ubaci izraz „rob“, što je samo po sebi dvostruko problematično. Prvo, problematično je sa čisto književne strane - roman je ispripovedan u prvom licu, pripovedač je Haklberi Fin, dečak koji raste u izrazitom siromaštvu, bez majke i sa ocem nasilnikom-alkoholičarem, ne ide u školu i životari negde na Misisipiju krajem 19. veka te, naprosto, korišćenje bilo koje druge izuzev prokazane „N-word“ temeljno narušava autentičnost priče. A sa druge strane, problematična je i vrlo simptomatična „prihvatiljiva“ reč rob - cenzori su, valjda, shvatili koliko bi karikaturalno bilo da su ubacili izraz Afroamerikanac, te su se, rekao bih, perfidno odlučili za reč čiji semantički okvir nije baš isti kao i reči „nigger“. Jer robova ima mnogo, robovi su postojali u drugim epohama i drugim društvima i Tvenov roman naprosto ne govori (samo) o tome - on jasno pocrtava rasnu segregaciju između crnaca i belaca koja je postojala u društvu u kome je on živeo i stvarao. Tvenov ikonični junak, Hak Fin, uspeva da nadiđe okvire rasističkog uma i njegova priča je, zapravo, priča o pobedi prijateljstva i ljudskosti. Priča o cenzurisanju ovog romana upravo je suprotna - koliko god cenzori bili, tobože, zabrinuti, oni pokazuju da delaju u rasističkom okviru, jer Tvenov roman ne shvataju ili ne žele da shvate.
Iako deluje da sam se odmakao od Horvatove knjige, zapravo, „na izvestan način“ (što bi rekao mudrac Obi-Van Kenobi) sve vreme pišem i o njoj. Naime, autor je čitavu knjigu koncipirao kao niz analiza različitih fenomena, a ono što je analizama zajedničko je prokazivanje postkolonijalnog društva u kome caruju „kapitalizam sa ljudskim likom“ i njegove konvencije.
Horvat je autor koji piše u svojoj epohi i uspeva da, barem u ovoj knjizi, iskoristi dobre strane te epohe, a zaobiđe većinu prepreka. Njegova erudicija je očita, ali nije opterećujuća i sama sebi svrha. Dalje, preskočivši mnogo puta ponovljena naglabanja o brisanju granica između visoke i masovne kulture, autor analizira niz raznorodnih (i po kakvoći i po kvalitetu) pojava - od vrha savremenog evropskog filma (Mihael Haneke, Fatih Akin), najvažnijih britanskih pank i postpank pojava, South Parka, Marka Perkovića Thompsona sve do umetničko-muzičke skupine Laibach. Zatim, važna stvar koju Horvat artikuliše u ovoj knjizi je svojevrsna sumnja u napredak (naravno, oslanjajući se na klasike takvog poimanja sveta, od Frankfurtske škole do Fukoa) koji defacto jeste dominantni okvir kulture u kojoj živimo, kulture koja strmoglavo juri u proždirući konzumerizam, a tek lukavo upravo „političkom korektnošću“ pokušava da prikrije „stare“ boljke koje i dalje izjedaju društvo ili ga čak i generišu - rasizam, nacionalizam, eksploatacija, kolonijalizam. I tu dolazimo da najvažnije prepreke koju je Horvat, srećom, uspeo da izbegne. Naime, jedan od osnovnih problema sa savremenom levicom na ovim prostorima je taj što usled svog antikapitalističkog i antiglobalističkog fokusa često zanemaruju opasnost koju sa sobom nose ovdašnji nacionalizmi - Horvat, u možda ponajboljem delu ove knjige, analizira himne kao ultimativno nacionalno obeležje i čudesnu skupinu Laibach koji na svom albumu „Volk“ na briljantan način razvaljuju koncept nacionalne himne. U tom ključu ovu knjigu i treba čitati - kao „slavljenje“ subverzivnih umetničkih/političkih praksi koje nam pomažu da skinemo tu zatupljujuću, totalitarnu mrenu tobožnje korektnosti.

Bojan Marjanović