Psovke

26.07.06 Blic

Novosadska izdavačka kuća „Prometej“ izdala je knjigu Borisa Glavača „Psovke“. Kako nazvati ovu zanimljivu knjigu na zanimljivu temu? Studija nije, jer knjiga nije dosadna. Nije esej, jer je esej po definiciji kratak i iskričav, a ova knjiga, sa 160 stranica, nije baš kratka. Mogao bi biti traktat, jer je traktat srednjeg obima, a u istoriji pisanja bivao je i duhovit.

Autor je našao pravu meru između korišćenja nauke i duhovitih primera iz prošlosti, čak i erotskih anegdota i viceva, koje potkrepljuju naučne teze.

U ovom slučaju naučni pogled na poreklo psovki je koristan za čitaoce da saznaju da je ona oslobođenje od negativne energije, i da je bolja psovka nego vađenja britve iz džepa. Nije loše saznati da je pravo na psovku u jednoj sredini ipak bolje nego vreme kad se zbog psovki sekli jezici. Psovka kao da je lakmusova hartija za stepen demokratičnosti društva.

U sferu korisnih zanimljivosti spada sistematizacija psovki, kao i odnos prema primarnim polnim karakteristikama kod nas i u drugih naroda. Tu sam saznao nešto što nisam mogao da prokljuvim zašto se kod nas kaže da je neko glup kao... onaj muški organ, kad je poznato da su Srbi na njega posebno ponositi. Glavač kaže da je „On“ (naziva ga pravim imenom) u raznih naroda postao simbol gluposti jer, kad muškarci misle njime, ispadaju glupi. Ispada da je to poređenje prilično savremeno, jer je sve samo nije mačističko a, kad je reč o Balkancima, čak i autoironično.

Kako je autor usput ispričao nekoliko za njegovu temu karakterističnih masnih viceva, evo jednog koji se, mislim, za dnevne novine ne mora cenzurisati, a po piscu je primer kolektivno nesvesnog: „Kaže žena mužu u toku odnosa: ‘Ajde da promenimo pozu’. ‘Dobro’, kaže muž i okrene se na leđa, a žena ga opkorači. Posle nekoliko sekundi ona kaže: ‘Ej, pa opet meni ulazi!’.“

Jovan Ćirilov