Put u Tulum

08.06.07 NIN

Tokom marta i u Beogradu, na izložbi u Italijanskom institutu za kulturu, prikazani Felinijevi “filmski” crteži, o čemu je opširno pisao i NIN, ali nažalost ne i stripovi, koje je, ne samo kao filmske skice, već i u dovršenom obliku potonji filmski režiser objavljivao u štampi.
On je, pre početka bavljenja filmom, a po odlasku iz rodnog Riminija, jedno vreme krajem tridesetih živeo u Firenci i u časopisima “420” i “Avanturozo” izdavača “Nerbinija” objavljivao karikature i stripove. Kada je na vlast došao fašizam, originalni američki stripovi su zabranjeni, ali urbana legenda veli da su zajedno, Felini kao scenarista i “skicer”, te klasik italijanskog stripa Topi kao crtač, kreirali i publikovali svoju verziju “Flaša Gordona”.
Posle se preselio u Rim i posvetio filmu.
Tek 1986. je Felini, samo kao priču, evidentno nastalu i pod uticajem svojih snova i tada veoma popularnog mistika Karlosa Kastanede, sa naslovom “Put u Tulum” i podnaslovom “Prvi put veliki režiser govori o svom sledećem filmu”, u nastavcima u listu “Korijere dela sera” objavio siže svog nesnimljenog filma.Sadržaj se svideo autoru erotskih stripova Milu Manari koji je priču ilustrovao, a prethodno kreirao nekoliko plakata za Felinijeve filmove. On je upoznao režisera i odmah mu predložio da priču stripuje, a kada su se dva erotomana videla – odmah su se spazila. Manara godinama kasnije u svom propratnom tekstu, objavljenom i u ovoj knjizi, piše da su ga mnogi pitali kako su se to spojila dva ukusa: “Felini u svojim filmovima voli bujne žene, a ti voliš nimfice – kako usklađujete svoje erotske fantazije?”
Stripar je direktan odgovor zaobišao, stvar relativizovao i akcenat stavio na to da je najvažnije da su se razumeli, a projekat priveli kraju.
Na kraju, dve decenije kasnije, prvi put u svetu, naš izdavač “Beli put” je u jednoj knjizi i na jednom mestu objavio sve što je iz ove saradnje nastalo. I ne samo to. U njoj su na oko sto stranica prvi put sabrani i raniji, kraći Manarini stripovi inspirisani Felinijevim opusom, dok su na preostalih 80 publikovane sve njegove ilustracije koje su pratile ovu nadrealnu novinsku ispovest, kao i tekstovi velikana stripske, filmske i književne teorije koji su o Feliniju pisali, a koji su prevedeni sa tri jezika, francuskog, italijanskog i nemačkog.
Stripski sadržaj ovog izdanja velikog formata je, kao i većinu Felinijevih filmova, teško prepričati. Prvenstveno zbog njihove nadrealističke prirode. Na primer, u “Tulumu” dvoje novinara dolaze u italijanski filmski studio “Činečita” sa namerom da Felinija intervjuišu o njegovom sledećem projektu. On na obali jezera spava u rediteljskoj stolici. Svi upadaju u jezero za koje će se ispostaviti da je dubok okean na čijem dnu su olupine ogromnih putničkih aviona. U jednoj ih čeka glumac Marčelo Mastrojani. Avion poleće na put u Meksiko, a preko SAD, sve u nameri da se prikupe sredstva za otpočinjanje snimanja novog filma. Drugi duži strip “Mastorna” opisuje let jednog putničkog aviona koji posle oluje sleće pored neke katedrale. Čitava radnja je jedno veliko snoviđenje čija bi poenta mogla da bude da je glavni akter violončelista, u stvari, mrtav, da je stradao u avionskoj nesreći, a da toga nije svestan.
Manarin crtež je derivat onoga što je Žan Žiro crtao sedamdesetih godina pod pseudonimom Mebijus. Linija je uglavnom ujednačene debljine, rad je minuciozan, obavljeni posao ogroman. U potpunom kontrastu sa fantastičnom, spektakularnom narativnom potkom crteža i dinamikom priče, likovna ekspresija Manare je racionalna, gotovo kao fanatično strpljivo štrikanje čipke. Crtež je često najneposrednije zasnovan na poznatim fotografijama. Boje kod “Tuluma” su diskretne, prozračne, verovatno rađene akvarel bojama i razređenim tušem u boji, dok su u “Mastorni” tonovi mračni, monohromatski, nastali laviranjem crnog, smeđeg i tamnoljubičastog tuša, možda i mastila, sepije i nešto gušće tempere, odnosno gvaša.
Ako ocene i ostavimo po strani, ostaje činjenica da je njegovim poštovaocima potpuno razumevanje Felinijevog života, dela i njegove filozofije bez ove knjige apsolutno nemoguće.

Slobodan Ivkov

02.06.07 Politika

I Felini i strip su nam neophodni, kao uputstva za preživljavanje neiskusnih u smrtonosnoj divljini. To smo shvatili. I neodoljivo podsećaju jedan na drugog, ali samo na prvi pogled. I nespojivi su – ili još gore – loše su spojivi.
Felini je od detinjstva voleo stripove i mnogo je crtao, ali uvek je crtao filmove. I dokle god ih je, sa uspehom, i uz mnogo slave snimao, za strip nije posebno mario. „U stripovima – rekao je Felini – postoji sablasna fascinacija figurama koje se mogu iseći sa stranica: zamrznute situacije, nepomične marionete bez niti. Stripove nije moguće preneti na film koji svoju čar dobija iz pokreta, ritma, dinamike. (...) Svet stripa može (...) da bioskopu ponudi svoje slike, figure i priče, ali ipak ne i onu tajnu koja počiva na zamrznutosti trenutka, a koju je moguće uporediti sa nepokretnošću leptira probodenog iglom.”

Pokretne laži

Ali treba se podsetiti i da je Felini (uz svoje ostale sjajne, neobuzdane mane – prijapizam, egoizam, antiintelektualizam, itd.) briljantan lažov. Makar koliko i Orson Vels i Žorž Melijes. I da je film, sa svim svojim pokretnim, zvučnim i vremenskim distrakcijama, sjajno scensko oruđe svih mitomana opsenarske, mađioničarske prakse, dok bi ih ukočeni grafizam stripa „otkucao” kao neumoljiva linija detektora laži.

Godine 1984. Felinijeva karijera je na zalasku. On putuje u Los Anđeles da bi se sreo sa drugim svojim kolegom lažovom, pseudoantropologom Karlosom Kastanedom, koji se (ionako ozloglašenim) društvenim naukama služi kao Felini filmom. Felini hoće da, tada hiperpopularan, briljantan literarni konstrukt o jukatanskom šamanu Don Huanu, magiji, misticizmu i psihodeličnim drogama, adaptira u svoju poslednju filmsku laž. Putem ga (za)vode metalni telefonski, onostrani glasovi i zgodna novinarka, koja ga prati sustopice. Kao svaki dobar junak sopstvenih filmova, Felini im se rado prepušta. Na povratku u Italiju, glasovi natprirodnog, oslobođeni mehaničkih ograničenja, počinju da ga progone svuda, nalažući mu, „kao lutkari”, šta da čini sa projektom. Da bi ih se oslobodio, budući da više ne shvata šta traže od njega, Felini, u očajanju, objavljuje svoju pošast u „Korijere dela sera”.

Publika je oduševljena i traži nastavak. Poznati italijanski, do opscenosti liberalan, ilustrator i stripadžija (bez sumnje simpatičan Feliniju po jasnoj erotskoj liniji), po Felinijevim tekstovima i crtarijama, proizvodi strip-album Put u Tulum. Na žalost, Manarina prohladna manekenska polupornografija, ma koliko bila briljantno crtački izvedena, plastična je i izbečena, poput lutaka-seksualnih pomagala.

Leptiri i lutke

Od eventualnog Felinijevog filma, ostao je, po njegovom sopstvenom receptu, samo lep leptir proboden percem za tuš. Majstori filmske fotografije kao što su Rotuno („Amarkord”, 1973, „Felinijev Kazanova”, 1976, „Grad žena”, 1980) ili Di Palma („Klovnovi”, 1971), bili su u stanju da zaista vide Felinijeve filmove u njegovim karikaturicama, i daju im pravi oblik i boju, pokret i zapreminu, dok je nepogrešivi maestro bio u stanju da za svoje filmove izabere nezaboravne ljudske njuške i lica, i ponajpre žene, razvratne, pritvorne, zanosne, gubave, verne i umorne supruge, istrošene majke... Galeriju kojom se jungijanska analiza može baviti vekovima, ako dovoljno poživi. Felinijevi filmovi će, svakako, poživeti duže.

Manara, iako takođe opsednut ženskim međunožjem, crta manekenke (mislim na lutke), koje on sam, bičem od tuša, tera na hamer-razvrat. Felini je, kao i Niče, znao da tu nema poziranja: radi se ili pravim bičem ili se ne radi uopšte.

Kratka Manarina etida „Reklama” (uvršćena u strip-album koji je objavio „Beli Put”), o Kazanovinim „avanturama” u svetu TV reklama, koje prekidaju (Felinijev i Kazanovin istoimeni) film, konceptualno i formalno mnogo je prihvatljivija – to je pravi, uspeli, dirljiv hommage filmu, reditelju i liku.

Najuspešniji deo saradnje Manara-Felini, (u ovom albumu) čine strip-priče o klovnu Mastorni, liku koji je 30 godina opsedao Felinija, ali nije našao mesto u njegovim scenarijima i filmovima. Tajanstveni Mastorna je, izgleda (kao neki dobri duh, izbeglica iz „Klovnova”, pravog manifesta Felinijeve estetike) bio sve vreme remorker Majstorove inspiracije, i Felini je uradio kompletan story-board za ovaj strip, dok je Manara uspeo da ga se drži verno. A to mu, treba priznati, samo može ići na čast.

Primedba: samo izdanje „Belog Puta”, opet, što se tiče uređivačkog poteza (izbor tekstova, intervjua, itd. i stripova) treba pohvaliti (sa izuzetkom preuzimanja pogrešne inostrane navike da se po svaku cenu objave „obojadisani”, inače originalno crno-beli, stripovi), ali samo kolorisanje i prevod nisu odgovarajući predlošcima.

Borislav Stanojević