Ravnice

ronično intonirana kritika svega onoga smatramo vrhunskim Ijudskim nastojanjima, on je ujedno i neobično duhovit. Tako Marnejn „kraljicu svih nauka" u ravnicama opisuje na sledeći način:
A jedna od disciplina koja se najvše približava onome se u udaljenim delovima Australije naziva filozofijom, zna se daje potekla od uporedne analize scena koje je upamtio samo jedan posmatrač i njegovih opisa tih istih scena pošto je stekao veštinu da pokuša da ih adekvatno opiše."
Ništa bolje u romanu ne prolaze ni političa filozofija, istorija, poezija, slikarstvo, muzika i druge umetnosti. I sa njima se Marnejn na svoj suptilan način sprda. Ravnice bi bile samo duboko mračan roman o granicama Ijudske spoznaje sveta koji nas okružuje, drugih Ijudi, pa i nas samih, da nisu istovremeno i jako oslobadajuće i lekovito Marnejn nas istovremeno, kao dobar otac, amnestira zbog uobraženja, pretenzija, slabosti i ludosti, jer smo ravničari, zapravo, svi mi.
Njegov prikaz muško—ženskih odnosa je takođe genijalan:
„Tako da nisam mogao ništa više do da nagađam o godinama kada su čovek i njegova supruga nastavljali da stoje na svojim zasebnim položajima i oboje se kao da ima vremena da jedno od drugog čuju vrstu reči koja dopušta neke od onih mogućnosti koje se nikada nisu ostvarile otkad su oboje izgubili nadu u oblikovanje takvih stvari rečima."Ili ćete se zaljubiti u ovaj roman ili ćete ga odbaciti sa prezrenjem, ali jedno je sigurno: nikada ništa slično nećete pročitati.