Prvo poglavlje - AKOS
Tihocvasti uvek cvetaju kad je noć najduža. Čitav grad je proslavljao dan kad se svežanj latica razbokori u tamnocrveni cvet – donekle zato što su tihocvasti životna krv njihove nacije, a donekle i što ih je to, razmišljao je Akos, sprečavalo da od hladnoće polude.
Te večeri, na dan ceremonije Cvetanja, dok je čekao da se ostali iz njegove porodice spreme, Akos se znojio u kaputu, pa je izašao u unutrašnje dvorište da se rashladi. Kuća Kerezetovih bila je sagrađena ukrug oko peći, svi spoljni zidovi i oni najbliži središtu bili su zakrivljeni. Za sreću, navodno.
Kad je otvorio vrata, oči su ga zapekle od ledenog vazduha. Brzo je spustio naočare, a zbog toplote kože stakla mu se smesta zamagliše. Rukom u rukavici napipao je metalni žarač, pa ga je gurnuo pod poklopac peći. Palikameni izgledaju kao obične crne grudve dok ih trenje ne zapali, a onda zaiskre u različitim bojama, u zavisnosti od toga čime su poprskani.
Palikameni se protrljaše jedni o druge i buknuše kao krv jarkim crvenim plamenom. Njihova svrha nije bila da nešto zagreju, niti da nešto osvetle – jednostavno je trebalo da podsećaju na Strujanje. Kao da brujanje u Akosovom telu nije bilo sasvim dovoljan podsetnik. Strujanje je proticalo kroz svako živo biće, i pokazivalo se na nebu u svim mogućim bojama. Kao palikameni. Kao šarena svetla lebdelica koje su sevale iznad njih na putu ka gradskim oblastima. Oni s drugih svetova, koji su smatrali da je njihova planeta jednolično snežna, zapravo nikada nisu ni stupili nogom na nju.
Akosov stariji brat, Ajdže, provirio je napolje. „Nestrpljiv si da se smrzneš, je li? Hajde, mama je skoro spremna.“
Njihovoj majci uvek je trebalo najviše vremena da se spremi kad bi kretali u hram. Na kraju krajeva, ona je bila Proročište. Svi će da zure u nju.
Akos je odložio žarač i ušao u kuću, podigavši naočare s očiju i spustivši štitnik za lice ka vratu.
Njegovi otac i starija sestra, Sizi, stajali su pored ulaznih vrata, ušuškani u svoje najtoplije kapute. Svi kaputi bili su sašiveni od istog materijala – krzna od kitje, koje nije primalo boju, pa je uvek bilo belosivo – i imali su kapuljače.
„Dakle, sve je spremno, Akose? Odlično.“ Njegova majka je upravo zakopčavala kaput. Osmotrila je stare čizme njihovog oca. „Negde tamo, Aose, pepeo tvog oca se stresa na pomisao koliko su ti prljave cipele.“
„Znam, zato sam se i namučio da ih isprljam“, rekao je njihov otac, široko se osmehujući njihovoj majci.
„Odlično“, rekla je. Maltene je procvrkutala, zapravo. „Meni se dopadaju baš takve.“
„Tebi se dopada sve što se mom ocu nije dopadalo.“
„Zato što se njemu ništa nije dopadalo.“
„Možemo li da uđemo u lebdelicu dok je još toplo?“, upitao je Ajdže, s primesom prenemaganja u glasu. „Ori nas čeka pored spomenika.“
Njihova majka je završila s oblačenjem kaputa i navukla štitnik za lice. Skakutali su duž prilaza pred kućom, kao gomilice krzna, naočara i rukavica. Čekao ih je kabast okrugao brod, lebdeći im u visini kolena tik iznad snežnog nanosa. Vrata su se otvorila na majčin dodir, i svi su se nagurali unutra. Sizi i Ajdže morali su da povuku Akosa za obe ruke jer je bio premali da se sâm popne. Niko se nije zamajavao sigurnosnim pojasevima.
„U hram!“, uskliknuo je njihov otac, s podignutom pesnicom. Uvek bi to rekao kad krenu u hram. Bilo je to kao da kliče dosadnim časovima, ili dugačkom redu za glasanje.
„Kada bismo samo mogli da flaširamo to uzbuđenje i prodajemo ga po čitavoj Tuvi. Većinu stanovnika viđam samo jednom godišnje, a i to samo zato što ih tamo čeka jelo i piće“, otezala je majka uz blag osmeh.
„Pa eto, to ti je rešenje“, rekao je Ajdže. „Namamljuj ih hranom tokom cele godine.“
„Dečje mudrosti“, odvratila je njihova majka, pritisnuvši palcem dugme za paljenje.
Lebdelica ih je cimnula uvis i napred, tako da su popadali jedni preko drugih. Ajdže je odgurnuo Akosa od sebe, smejući se.
Svetla Hese treperile su pred njima. Grad se svijao oko brda, s vojnom bazom pri dnu, hramom na vrhu, a svim ostalim zgradama između. Hram u koji su se uputili bio je veliko kameno zdanje s kupolom – napravljenom od stotina i stotina pločica obojenog stakla – tačno u sredini. Kad sunce zasija, vrh Hese je blistao narandžastocrvenom bojom. Što je značilo da gotovo nikad nije blistao.
Lebdelica se polako uzdizala uz brdo, klizeći nad kamenitom Hesom, drevnom koliko i njihova nacija-planeta – Tuva, kako su je zvali svi osim njihovih neprijatelja, reč tako neuhvatljiva da bi se stanovnici ostalih planeta zagrcnuli pokušavajući da je izgovore. Polovina uskih kuća bila je zatrpana snežnim nanosima. Skoro sve su bile prazne. Svako ko nešto znači večeras će biti u hramu.
„Jesi li videla nešto zanimljivo danas?“, upitao je otac majku, upravljajući lebdelicu dalje od jednog naročito visokog vetromera koji je štrčao ka nebu. I obrtao se ukrug.
Akos je po očevom tonu znao da pita njihovu majku za vizije. Svaka planeta u galaksiji imala je tri Proročišta: jedno koje se uzdiže; jedno koje stoluje, kao njihova majka; i jedno koje zalazi. Akos nije baš sasvim razumeo šta to znači, izuzev toga da Strujanje šapuće njegovoj majci na uvo, i da je većina ljudi koje sretnu gleda sa strahopoštovanjem.
„Možda sam videla tvoju sestru pre neki dan...“, započela je njihova majka. „Mada, sumnjam da bi ona to želela da zna.“
„Pa ona smatra da se prema budućnost treba odnositi s poštovanjem koje odgovara njenom značaju.“
Majčin pogled prešao je preko Akosa, Ajdžea i Sizi, zaustavljajući se na svakom ponaosob.
„Tako mi i treba kad sam se udala u vojnu porodicu“, najzad je rekla. „Hteli biste da sve bude regulisano, čak i moj strujodar.“
„Ne zaboravi da sam ja odlučio da porodici idem uz nos i postanem farmer, a ne vojni kapetan“, odvratio je njihov otac. „A moja sestra to ne misli ozbiljno, jednostavno se unervozi, i to je sve.“
„Hmm“, rekla je njihova majka, kao da to nije sve.
Sizi je počela bezglasno da pevuši, melodiju koju je Akos i ranije čuo, ali nije mogao da se seti kada. Njegova sestra je gledala kroz prozor, ne obraćajući pažnju na roditeljsko prepucavanje. Nekoliko trenutaka kasnije prepucavanje je prestalo, i preostao je samo zvuk njenog pevušenja. Sizi je prosto bila takva, umeo je da kaže njihov otac. Opuštena.
Hram je bio osvetljen, spolja i iznutra, nizovi fenjera ne većih od Akosove pesnice visili su nad lučnim ulazom. Na sve strane videle su se lebdelice s trakama obojenog svetla oko punačkih trbuha, parkirane u grupama na obroncima brda, ili kako obleću kupolu tražeći mesto da se prizemlje. Njihova majka je poznavala sva tajna mesta oko hrama, pa je njihovog oca usmerila ka senkama sakrivenom kutku odmah do sale za obedovanje, i zatim ih trčećim korakom povela do sporednih vrata koja je morala da otvori povukavši obema rukama.
Ušli su u mračan kameni hodnik, zastrt prostirkama toliko pohabanim da su se providele, i prošli pored niskog, svećama obasjanog spomenika Tuvancima poginulim u šotetskoj invaziji, iz vremena pre nego što je Akos bio rođen.
Dok su prolazili pored spomenika, usporio je da bi gledao treperave sveće. Ajdže ga je otpozadi uhvatio za ramena, te Akos šumno uzdahnu, isprepadan. Pocrveneo je istog trenutka kad je shvatio ko je u pitanju, a Ajdže ga bocnu u obraz, smejući se: „Tačno znam koliko si crven čak i u ovom mraku!“
„Umukni!“, rekao je Akos.
„Ajdže“, progunđala je njihova majka. „Ne izazivaj.“
To je morala stalno da ponavlja. Akos je imao osećaj da stalno zbog nečega crveni.
„Samo samo se šalio...“
Pronašli su put do središta zgrade, gde se gomila već skupila ispred Dvorane proročanstva. Svi su izuvali spoljašnje navlake s čizama i svlačili kapute; rukama su nameštali kosu ukoliko bi je slepila kapuljača, i duvali topao dah u smrznute prste. Kerezetovi su nagurali kapute, naočare, rukavice, čizme i štitnike za lice u jednu mračnu nišu, tik ispod ljubičastog prozora u koji je bilo urezano tuvansko pismeno za Strujanje. I taman kada su se okrenuli Dvorani proročanstva, Akos je začuo poznat glas.
„Ajdž!“, Ori Rednalis, Ajdžeova najbolja prijateljica, žurno je prilazila hodnikom. Bila je krakata i izgledala je trapavo, kao da je sva od laktova i kolena i neukroćene kose. Akos je nikad ranije nije video u haljini, ali sada je na sebi imala jednu sašivenu od teške ljubičastocrvene tkanine, koja se kopčala na ramenu kao zvanična vojna uniforma.
Članci na prstima bili su joj crveni od hladnoće. Naglo se zaustavila pred Ajdžeom. „Tu ste. Već sam morala da slušam kako dve moje tetke nadugačko i naširoko raspravljaju o Saboru i mislim da ću da prsnem.“ Akos je imao priliku da čuje jednu Orinu tetku kako raspreda o Saboru – upravnom telu galaksije – koji Tuvu ceni samo zbog proizvodnje mrazocvasti, i ne pridaje dovoljnu važnost napadima Šoteta, nazivajući ih „građanskim sporovima“. Bila je u pravu, ali Akos se u prisustvu odraslih koji drže govorancije uvek osećao kao da su ga napali pundravci. Nikada nije znao šta da kaže.
Ori je nastavila: „Zdravo Aose, Sifa, Sizi, Akose. Srećno vam Cvetanje. Hajde, Ajdž, idemo.“ Sve je to izgovorila odjednom, jedva zastavši da udahne.
Ajdže pogleda njihovog oca, koji je odmahnuo rukom „Hajde, idi. Videćemo se kasnije.“
„A ako te uhvatimo s lulom u ustima, kao prošle godine“, dodala je njihova majka, „nateraćemo te da pojedeš ono što bude u njoj.“
Ajdže izvi jednu obrvu. Nikada se nije stideo ni zbog čega, nikada nije crveneo. Čak ni kada su ga deca u školi zavitlavala zbog glasa – višeg nego u većine dečaka – ili zato što je bogat, što nije bilo nešto zbog čega bi osoba ovde u Hesi bila omiljena. Nije se ni brecao na njih. Jednostavno je imao sposobnost da takve stvari isključi, i da ih ponovo pusti unutra tek kad sâm to poželi.
Uhvatio je Akosa za lakat i povukao ga sa sobom kad je pošao za Ori. Sizi je ostala s roditeljima, kao i uvek. Ajdže i Akos su pratili Ori u stopu čitavim putem do Dvorane proročanstva.
Njoj se ote glasan uzdah, a kad je Akos ugledao unutrašnjost dvorane, zamalo mu se desilo isto. Neko je okačio na stotine fenjera – svaki posut prahom tihocvasti da postane crven – od središta kupole do najudaljenijih zidova, u svim pravcima, tako da im je nad glavama visila prava nadstrešnica od svetala. Čak su i Ajdžeovi zubi zasijali crveno kad se široko osmehnuo Akosu. U sredini prostorije, koja je obično bila prazna, sada se nalazio sloj leda širok otprilike koliko je čovek visok. U njemu je raslo tuce zatvorenih tihocvasti na granici cvetanja.
Još fenjera od palikamena, veličine Akosovog palca, okruživalo je komad leda u kojem su tihocvasti čekale da se otvore. Fenjeri su goreli belom bojom, verovatno zato da bi svi videli pravu boju tihocvasti, jarkocrvenu, crveniju od bilo kog fenjera. Crvenu poput krvi, govorili su neki.
Naokolo je vrvelo od ljudi obučenih u najbolje odore: široke haljine koje su pokrivale sve osim šaka i glave, pričvršćene bogato ukrašenim staklenim dugmićima u svim bojama; do kolena duge prsluke postavljene eltskom kožom, i dvaput obmotane šalove. Sve boje su bile tamne, bogate, sve samo ne sive i bele, za razliku od kaputa. Akosova jakna bila je tamnozelena, jedna od Ajdžeovih starih, još mu je bila preširoka u ramenima, a Ajdže je nosio jednu smeđe boje.
Ori ih je povela pravo prema hrani. Tamo je bila njena tetka kiselog lica, nudila je tanjire prolaznicima, ali nije pogledala Ori. Akos je stekao utisak da Ori ne voli tetku i teču, zbog čega je manje-više živela u kući Kerezetovih, ali nije znao šta se desilo s njenim roditeljima.
Ajdže je nagurao rolnicu u usta, maltene se ugušivši mrvicama.
„Pažljivo“, rekao mu je Akos. „Smrt od hleba nije baš dostojanstven način da se ode.“
„Barem ću umreti radeći ono što volim“, odvratio je Ajdže, usta punih testa.
Akos se nasmejao.
Ori je obavila ruku oko Ajdžeovog vrata, i kao kukom mu privukla glavu bliže sebi. „Ne gledaj. Sleva stižu značajni pogledi.“
„Pa šta?“, rekao je Ajdže, a mrvice mu se rasuše iz usta. Ali Akos je već osetio kako mu se vrelina penje uz vrat. Usudio se da baci pogled s Ajdžeove leve strane. Tamo je stajala jedna grupa odraslih, bez reči ih prateći pogledima.
„Rekao bi čovek da ćeš se već malo privići na to, Akose“, rekao mu je Ajdže. „Na kraju krajeva, to se neprestano dešava.“
„Rekao bi čovek da će se oni već privići na nas“, odvratio je Akos. „Čitavog života živimo ovde, i čitavog života imamo sudbinu, pa u šta više zure?“
Svi imaju budućnost, ali nema svako sudbinu – makar je tako njihova majka umela da kaže. Samo pojedinci iz određenih „izabranih“ porodica dobijaju sudbinu, koja se u trenutku njihovog rođenja prikaže svim Proročištima na svim planetama. Istovremeno i istovetno. Kad takve vizije naiđu, govorila je njihova majka, mogu da je probude i iz dubokog sna koliko su snažne.
Ajdže, Sizi i Akos imali su sudbine. Jedino što nisu znali kakve, iako je njihova majka bila među osobama koje su ih videle. Uvek je govorila da nema potrebe da im ona to ispriča; svet će to učiniti umesto nje.
Sudbine bi trebalo da odrede kretanje sveta. Kada bi suviše dugo razmišljao o tome, Akosu bi pripalo muka.
Ori je slegnula ramenima. „Moja tetka kaže da je Sabor u poslednje vreme u vestima zauzeo kritičan stav prema Proročištima, tako da verovatno trenutno to svima pada na pamet.“
„Kritički stav?“, upitao je Akos. „A zašto?“
Ajdže ih je oboje ignorisao. „Hajde, idemo da nađemo dobra mesta.“
Ori se razvedrila. „Da, idemo. Ne želim ponovo da zurim u tuđe zadnjice kao prošle godine.“
„Rekao bih da si ove godine prerasla visinu zadnjica“, rekao je Ajdže. „Sad si stigla negde do sredine leđa, možda.“
„Oh sjajno, pošto nema sumnje da me je tetka obukla u ovu haljinu samo da bih drugima zurila u leđa.“ Ori je zakolutala očima.
Ovoga puta se Akos prvi umešao među gomilu sveta u Dvorani proročanstva, saginjući se ispod čaša s vinom i razmahanih ruku, sve dok nije dospeo u prvi red, tik do bloka leda i zatvorenih tihocvasti. Stigli su tačno na vreme, pritom – njihova majka se nalazila uz led, i izula je cipele, iako je unutra bilo prohladno. Govorila je da je bolje Proročište što je bliže tlu.
Da su stigli nekoliko trenutaka ranije, sada bi se smejao s Ajdžeom, ali kako se gomila utišala, tako je i sve u Akosu utihnulo.
Ajdže mu se nagnuo skroz do uha i prošaputao: „Osećaš li? Strujanje ovde bruji kao ludo. Imam utisak da mi u grudima vibrira.“
Akos to nije primetio, ali Ajdže je bio u pravu – jeste osećao da mu grudi vibriraju, kao da mu krv peva. Međutim, pre nego što je stigao da mu odgovori, njihova majka je progovorila. Nije govorila glasno, ali nije ni morala, pošto su svi napamet znali te reči.
„Strujanje teče kroz svaku planetu u galaksiji, daje nam svoju svetlost kao podsećanje na svoju moć.“ I kao po naređenju, svi su pogledali u strujomlaz, čija su se svetla videla na nebu kroz crveno staklo kupole. U ovo doba godine bio je gotovo uvek tamnocrvene boje, baš kao tihocvasti, kao i samo staklo. Strujomlaz je predstavljao vidljiv znak Strujanja koje teče kroz sve njih, kroz svako živo stvorenje. Vijugao je kroz galaksiju, povezivao sve planete kao perlice na uzici.
„Strujanje protiče kroz sve što ima život“, nastavila je Sifa, „stvarajući prostor da taj život buja. Strujanje teče kroz svaku osobu koja udiše dah, i pojavljuje se na različite načine prosejano kroz sito misli. Strujanje protiče svakim cvetom koji se sprema da procveta u ledu.“
Zbili su se jedni uz druge – ne samo Akos, Ajdže i Ori, već svi prisutni u celoj prostoriji, stojeći rame uz rame, kako bi svi videli šta se dešava tihocvastima u bloku leda.
„Strujanje protiče svakim cvetom koji se sprema da procveta u ledu“, ponovila je Sifa, „i daje mu snagu da cveta i u najdubljem mraku. Strujanje daje najveću snagu tihocvasti, međašu našeg vremena, beharu koji donosi smrt i donosi mir.“
Neko vreme vladala je tišina, i to nikome nije bilo onoliko čudno koliko bi se očekivalo da bude. Više su se osećali kao da svi zajedno bruje, zuje, pevuše, osećaju tu neobičnu silu koja napaja univerzum, isto kao što je trenje među česticama napajalo palikamene.
A onda – pokret. Pomeranje latice. Škripanje stabljike. Drhtaj je protresao malo polje tihocvasti koje su rasle među njima. Niko nije ni zucnuo.
Akos baci pogled na crveno staklo, na nadstrešnicu od fenjera, samo za sekund, i zamalo da propusti događaj – svi pupoljci se naglo raspuknuše. Crvene latice razmotaše se sve odjednom, otkrivši pogled na svetlo središte, padoše kao zavesa oko svojih stabljika. Led je proključao bojom.
Posmatrači su uzdahnuli, pa zatapšali. Akos je tapšao sa svima ostalima, sve dok mu nisu zabrideli dlanovi. Njihov otac je prišao da njihovu majku uzme za ruke i da je poljubi. Za sve druge ona je bila nedodirljiva: Sifa Kerezet, Proročište, ona kojoj je strujodar omogućio da vidi budućnost. Ali njihov otac ju je uvek dodirivao, vrhom prsta bi joj pritisnuo jamicu na obrazu kad se nasmeje, zavlačio joj neposlušne pramenove kose u punđu, po ramenima joj ostavljao žute otiske prstiju kad bi završio s mešenjem hleba.
Njihov otac nije mogao da vidi budućnost, ali je umeo prstima da popravlja stvari, polomljne tanjire recimo, ili zidni ekran, ili iskrzani rub stare košulje. Ponekad ste imali osećaj kao da bi mogao ponovo da sastavi i ljude ukoliko bi upali u nevolju. Tako da se, kad je došao do njega i uzeo ga u naručje, Akos čak nije ni postideo.
„Najmanje dete!“, uzviknuo je njegov otac, i prebacio Akosa preko ramena. „Oh – zapravo i nisi toliko mali. Gotovo da ovo više ne mogu da izvedem.“
„To nije zato što sam ja veliki, nego zato što su ti mator“, odgovorio je Akos.
„Šta ja to čujem? Od svog rođenog sina!“, rekao je njegov otac. „Pitam se kakvu kaznu zaslužuje tako oštar jezik?“
„Nemoj...“
Ali bilo je već kasno; otac ga je već nakrenuo pozadi i pustio ga da sklizne nadole držeći ga za oba nožna članka. Viseći naglavačke, Akos je stegao košulju i jaknu uz sebe, ali nije odoleo da se ne nasmeje. Aose ga je spustio niže, ali noge mu je pustio tek kad se Akos našao bezbedno na zemlji.
„Neka ti to bude lekcija za bezobrazluk“, rekao mu je otac nagnuvši se nad njim.
„Bezobrazluk dovodi do toga da ti se sva krv slije u glavu?“, upitao je Akos, nedužno zatreptavši prema njemu.
„Upravo tako.“ Aoseh se široko osmehivao. „Srećno ti Cvetanje.“
Akos mu je uzvratio širokim osmehom. „I tebi.“
Te noći su ostali toliko kasno da su i Ajdže i Ori zaspali u sedećem položaju za kuhinjskim stolom. Njihova majka je prenela Ori na kauč u dnevnoj sobi, gde je u poslednje vreme provodila mnoge noći, a njihov otac je podigao Ajdžea. Nakon toga su svi otišli svojim putem, izuzev Akosa i njegove majke. Njih dvoje su uvek poslednji išli na spavanje.
Majka je uključila ekran, i zažamorile su tiho vesti Sabora. U Saboru se nalazilo devet nacija-planeta, sve one najveće ili najvažnije. Strogo govoreći, svaka nacija-planeta bila je nezavisna, ali Sabor je regulisao trgovinu, sklapao primirja i sprovodio zakon u neuređenom delu svemira. Vesti Sabora prelazile su s jedne nacije-planete na drugu: nestašica vode na Tepesu, novine u medicinskim istraživanjima na Otiru, gusari koji su zauzeli brod u orbiti Pite.
Njegova majka je otvarala konzerve sušenih lekovitih biljaka. Akos je isprva mislio da namerava da im napravi sredstvo za smirenje, kako bi oboje lakše zaspali, ali onda je izašla da iz kredenca u hodniku donese teglu tihocvasti, sklonjenu na najvišu policu, van domašaja.
„Htela sam da večerašnja lekcija bude nešto posebno“, rekla je Sifa. O njoj je i mislio na taj način – nazivao ju je imenom, a ne „mama“ – kada bi ga učila o mrazocvastima. Još pre dve godine je u šali nazvala ovo kasnovečernje kuvanje „lekcijom“, ali sada je Akosu zvučala ozbiljno. Kad imate takvu majku, teško je razlučiti.
„Izvadi dasku i naseckaj mi malo korena harve“, rekla je i navukla rukavice. „Koristili smo tihocvast i ranije, zar ne?“
„U eliksiru za spavanje“, odgovorio je Akos, pa je učinio što je tražila, smestivši joj se s leve strane s daskom za sečenje, nožem i prašnjavim korenom harve. Bio je bolesno beo i prekriven slojem finih dlačica.
„I u onom napitku za rekreativne svrhe“, dodala je. „Koliko se sećam, rekla sam ti da će jednog dana biti koristan na žurkama. Kad budeš stariji.“
„Jesi, rekla si“, odvratio je Akos. „I tada si rekla ‘kad budeš stariji".“
Usne joj se iskosiše prema obrazu. U većini slučajeva, bilo je to najviše što se moglo očekivati od njegove majke.
„Isti sastojci koje starija verzija tebe bude možda koristila za zabavu mogu se upotrebiti i kao otrov“, rekla je, smrtno ozbiljnog izraza lica. „Samo treba da udvostručiš količinu tihocvasti i prepoloviš količinu korena harve. Shvataš?“
„Zašto...“, zaustio je Akos, ali ona je već promenila temu.
„Dakle“, rekla je, prebacivši iz tegle jednu laticu tihocvasti na svoju dasku za sečenje. Još je bila crvena, ali smežurana i otprilike dužine njenog palca. „Čime se večeras zanima tvoj mozak?“
„Ničim“, odvratio je Akos. „Time što su ljudi zurili u nas na Cvetanju, možda.“
„Strašno su očarani izabranicima sudbine. Volela bih da ti kažem kako će jednog dana prestati da zure“, rekla je kroz uzdah, „ali plašim se da će u tebe... u tebe će uvek zuriti.“
Poželeo je da je pita zašto je tako naglasila „tebe“, ali bio je oprezan u majčinom prisustvu za vreme lekcija. Postavi li joj pogrešno pitanje, ona će iznebuha završiti lekciju. Postavi li joj pravo pitanje, može da otkrije štošta što ne bi trebalo da sazna.
„Šta je s tobom?“, upitao ju je. „Hoću reći, čime se tvoj mozak zanima?“
„Ah.“ Njegova majka je seckala lakim pokretima, nož je kuc-kuc-kuckao po dasci. On sâm je bio sve bolji, ali i dalje je odsecao velike komade kada to nije hteo. „Večeras me more misli o porodici Noavek.“
Bila je bosa, nožnih prstiju skvrčenih od hladnoće. Stopala Proročišta.
„Oni su vladajuća porodica Šoteta“, rekla je. „Zemlje naših neprijatelja.“
Šoteti su narod, a ne nacija-planeta, i bili su poznati po neumoljivosti i surovosti. Urezivali su oznake na rukama za svaki život koji bi oduzeli, a čak su i svoju decu obučavali u veštini ratovanja. I živeli su na Tuvi, istoj planeti kao i Akos i njegova porodica – mada je Šoteti nisu zvali „Tuva“, niti sebe „Tuvancima“ – daleko iza ogromnog pojasa raskovilja. Istog onog raskovilja koja je grebuckalo prozore Akosove porodične kuće.
Njegova baba – majka njegovog oca – poginula je u jednoj od invazija Šoteta, naoružana samo nožem za hleb, ili bar tako stoji u pričama njegovog oca. A grad Hesa i dalje nosi ožiljke šotetskog nasilja, imena palih urezana su u niže kamene zidove, slomljeni prozori prelepljeni, a ne zamenjeni, tako da su i dalje mogle da se vide naprsline.
Odmah iza pojasa raskovilja. Ponekad je imao osećaj da su toliko blizu da ih može dodirnuti.
„Porodica Noavek je izabrana od sudbine, jesi li znao to? Isto kao ti i tvoji brat i sestra“, nastavila je Sifa. „Proročišta nisu oduvek viđala sudbinu u toj krvnoj lozi, to se desilo tek za mog života. A onda im je to donelo prednost u odnosu na vladu Šoteta, pa su preuzeli vlast, i od tada neprekidno vladaju.“
„Nisam znao da to može da se desi. Da nova porodica iznenada dobije sudbinu, hoću reći.“
„Pa, mi koji smo obdareni sposobnošću da vidimo budućnost ne određujemo ko će dobiti sudbinu“, rekla je njegova majka. „Mi vidimo na stotine budućnosti, ili mogućnosti. Sudbina je, međutim, nešto što se dešava određenoj osobi u svakoj verziji budućnosti koju vidimo, što je vrlo retko. A te sudbine određuju koje će porodice sudbina izabrati – ne obrnuto.“
Nikada nije o tome razmišljao na takav način. Ljudi su uvek pričali kako Proročišta dele naše sudbine kao poklone posebnim, bitnim osobama – ali po priči njegove majke, sve je to bilo pogrešno. Sudbine su činile određene porodice bitnim.
„Dakle, videla si njihove sudbine. Sudbine Noavekovih.“
Klimnula je. „Samo sina i ćerke. Rizeka i Sajre. On je stariji, ona je tvojih godina.“
Čuo je njihova imena i ranije, praćena nekim besmislenim glasinama. Priče o tome kako im udara pena na usta, kako drže očne jabučice svojih neprijatelja u tegli, ili o reckama za svakog ubijenog koje im se nižu od zgloba do ramena. Ta poslednja možda i nije zvučala sasvim besmisleno.
„Ponekad je lako videti zašto ljudi postaju ono što jesu“, tihim glasom reče njegova majka. „Rizek i Sajra, deca tiranina. Njihov otac, Lazmet, dete je žene koja je ubila sopstvenu braću i sestre. Nasilje inficira svaku generaciju.“ Počela je da klima glavom, a čitavo telo joj je pratilo taj pokret, njišući se napred-nazad. „I ja to vidim. Sve vidim.“
Akos je zgrabio njenu ruku i nije je puštao.
„Žao mi je, Akose“, rekla je, a on nije bio siguran da li se izvinjava što je previše rekla, ili zbog nečega drugog, ali zapravo i nije bilo važno.
Neko vreme su ostali tako da stoje i slušaju šum vesti sa ekrana, a noć je postala nekako još mračnija nego što je bila.
