Rikardo Pilja (Ricardo Emilio Piglia Renzi, 1941–2017), jedno je od najuglednijih imena savremene argentinske knji­ževnosti, podjednako kao prozni pisac i kao veliko akademsko ime međunarodnog prestiža. Njegovo obimno delo obuhvata sedam zbirki pripoveda­ka – među kojima se posebno ističu Lažno ime (Nombre falso), Doživotna robija (Prision perpetua) i Slučajevi komesara Kro­čea (Los casos del comisario Croce) – tri nadaleko čuvene knjige dnevnika, čak četrnaest esejističkih knjiga koje obuhvataju veći deo njegove akademske aktivnosti i šest filmskih scenarija. Za romane Crne pare (Plata quemada), a naročito za roman Noćna meta (Blanco nocturno) – njegovo najznačajnije prozno delo – primio je mnoštvo najuglednijih argentinskih i među­narodnih nagrada, kao što su kontinentalna nagrada za roman „Romulo Galjegos”, Iberoamerička nagrada „Hose Donoso”, Nagrada „Hemet” za najbolji kriminalistički roman, Iberoame­rička nagrada za prozu „Hose Marija Argedas”, Nagrada „Plane­ta”, za roman godine. Pilja će ostati upamćen kao urednik i književni kritičar koji je preko legendarne biblioteke Crna serija (Serie Negra) Argen­tinu upoznao sa severnoameričkom hard-boild prozom koja obično ima okvir kriminalističke priče, ali po književnim vred­nostima doseže mnogo dalje, i autorima poput Hemeta, Čend­ lera, Gudisa, Mekoja. I sam je, kao prozni pisac, bio najbolji u tom žanru koji ga je privukao još kao studenta istorije na uni­verzitetu La Plata. Iako je pažnju književne javnosti skrenuo na sebe prvom zbirkom priča Kavez (Jaulario), koja je 1967. dobila posebno priznanje kontinentalnog kubanskog konkursa „Casa de las Amerikas”, međunarodni ugled je stekao knjigom Veštačko di­sanje (Respiracion artificial), 1980. Od tada su njegove knjige prevedene na mnoge jezike, najviše na engleski, francuski, itali­janski, nemački i portugalski. Osim na argentinskim visokim školama, Rikardo Pilja je deceniju i po predavao latinskoameričku književnost po najuglednijim severnoameričkim univerzitetima, uključujući i Harvard i Prinston. Njegova predavanja o Borhesu, Masedoniju Fernandesu, Rodolfu Volšu, Robertu Arltu, danas se smatraju legendarnim, ne samo u Argentini. Pošto se penzionisao na Prinstonu 2010, u Buenos Ajres se vratio godinu dana kasnije, gde je 2013. objavio roman Idini pu­tevi (Los caminos de Ida), dobrim delom zasnovan na sopstve­nom akademskom iskustvu u Severnoj Americi.