Rubikon - trijumf i tragedija Rimske republike

09.09.07 Danas

Jedna od mnogih ironičnih naznaka koje nosi čuvena primedba Džordža Santajane, da su "oni koji ne pamte prošlost, osuđeni da je ponove", nalazi se u tome što previđa sve one koji ne samo da ne pamte prošlost, već koji uopšte ni ne znaju ništa o njoj. Ova je ocena posebno zabrinjavajuća danas, s obzirom na zastrašujuće neznanje koje vlada hodnicima moći na Zapadu. Evo nasumičnog citata u prilog: bezbrižan poziv Džordža Buša mlađeg, na "krstaški pohod" nakon 11. septembra 2001, čini se da je ipak nešto više od pukog, nepromišljenog lapsusa. Po svemu sudeći, ovaj drugi Džordž nikada nije povezivao metaforičku upotrebu termina "krstaški rat" sa istorijskim događajima koji ga objašnjavaju, jer o njima verovatno zna malo ili baš ništa. Književnim jezikom govoreći, zapravo se nije ni koristio metaforom, već pukim klišeom.
Ali dok oni, koji raspolažu značajnom moći a ne uspevaju ni da shvate ni da zapamte lekcije istorije, i dalje slepo, brutalno gaze napred, ponavljajući sramne greške prošlosti - šta mi ostali da radimo? Jedno od mogućih rešenja je da nastavimo da prepričavamo povest, u nadi da će to drugačije, artikulisano ponavljanje možda zaustaviti, ili makar ublažiti ono tragičnije ponavljanje, u krvi i patnji, koje tako često gledamo. Jedan od takvih, koji daju nov glas prošlosti, jeste i Tom Holand, mladi britanski autor istorijskog dela Persijska vatra. U ovoj knjizi Holand, čiji opus obuhvata romane o vampirima kao i istorijske tekstove vezane za klasičan period, donosi izvanredan prikaz Persijskih ratova. To naravno nije neka neistražena teritorija, ali i dalje je reč o velikoj priči, koja sobom uvek nosi više od jednog čitanja.
Holandov osnovni izvor je, prirodno, Heorodot, čovek kojem se često obraćamo kao ocu istorije. Ali njegova knjiga donosi i daleko više od pukog vraćanja jednom izvoru. Pre svega, tu su izdašne obrade Atine i Sparte kao kontrastnih modela helenske civilizacije. Ti diskursi nisu oslobođeni kontroverzi, i zapravo, tretman Spartanaca nije nimalo pohvalan, a Holand se proteže znatno izvan uobičajenih pohvala odredu od tri stotine, koji su kod Termopila položili svoje živote za Grčku.
Autor se takođe upušta u opsežne digresije ne bi li i Persijancima pružio dužnu pažnju. Osnovna prepreka ovome zahvatu, za Holanda i mnoge pre njega, jeste u tome što su mu na raspolaganju tek malobrojni dokumenti o Persijancima, iz pera njih samih. Najveći deo onoga što znamo o Dariju, Mardoniju, Kserksu i drugima, potiče iz grčkih izvora. Današnja moda nalaže razotkrivanje grešaka uzrokovanih predrasudama prethodnih tumača, koji su ratove između Grka i Persijanaca veoma rado i često opisivali kao primordijalnu i neprestanu borbu između zapadne prosvećenosti i istočnjačkog despotizma. Pa ipak, činjenica da nam je starogrčka civilizacija ostavila zamašne tomove pisanih dokumenata o ovim događajima, dok se Persijancima to nije činilo značajnim - zapravo daje na težini "grčkom" pogledu na stvar. Ni Herodot ni Eshil ne mogu biti optuženi za propagandu u korist Grka; štaviše, obojica su u svoje vreme bili kritikovani zbog manjka pohvala Grcima. Konačno, možda nije na stvari da pobednici pišu istoriju, kao što se inače smatra, već da se oni koji pišu istoriju pojavljuju kao pobednici.
Holand mudro izbegava da prihvati predrasude o Grcima, ali ni da ih sasvim odbaci ili mehanički usvoji stanovište njihovih protivnika. Radije, on mudro prepoznaje da su mnoge od tih predrasuda zasnovane u stvarnosti, i da nam mogu ispričati mnogo toga o obe sukobljene strane. Grci su možda smatrali svoje smrtne neprijatelje za varvare (istini za volju, koji narod to ne čini?); ali su takođe osećali i neutaživu radoznalost. Eshil je sa simpatijama i značajnim uvidima pisao o Persijancima, manje od jedne generacije nakon završetka ratova, a to je činio za široku, nadasve željnu publiku.
Ta žudnja za razumevanjem drugog dok ga se u isto vreme gotovo gadimo, opstala je kao osobina ljudskog društva do danas. Nije slučajno da se prva rečenica Holandovog uvoda u Persijsku vatru odnosi na događaje iz septembra 2001 - neizbežnu scenografiju svakog opisa sukoba između Istoka i Zapada u 21. veku. On insistira da Persijski ratovi istovremeno čine i drevnu i savremenu istoriju. Ali uspešno izbegava da optereti svoje delo savremenim društvenim i političkim bagažom. Autor prosto konstatuje da drevni pravci zabluda i danas bitno označavaju našu teritoriju, mada je naseljavaju novi igrači sa novim agendama. A kratkovidi pokliči u ime nekih novih pohoda na Istok, uistinu nas obavezuju da naučimo nešto više, i zapamtimo one koji su ranije tuda marširali. Ukoliko smo zaboravili, originalno značenje istorije na starogrčkom, koje je Herodot uzeo za naslov svog dela, jeste "pitanje". Vratimo se dakle Santajani - oni koji zaboravljaju (ili nikad nisu ni znali), osuđeni su da ponove pitanje.
Mada bi mogli proći i gore.

Tom Johanan