Rukopis vremena

19.07.07

Ljubomir Simović (1935, Užice), objavio je petnaestak zbirki pesama, četiri drame, roman-hroniku „Užice sa vranama”, više knjiga eseja. Njegova dela su prevođena na gotovo sve evropske jezike, a drame igrane na mnogim domaćim i evropskim scenama. Dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada. Dopisni član SANU postao je 1988, a redovni 1994. godine.
„Beogradska knjiga” je nedavno objavila Simovićevu knjigu eseja, članaka, beseda i razgovora „Obećana zemlja” (9. oktobar 1999 – 22. jun 2006). Narednog vikenda, u Plužinama, biće održan okrugli sto na temu: „Lirsko i dramsko delo Ljubomira Simovića”.

Knjiga „Obećana zemlja” je nastavak Vaših knjiga „Kovačnica na Čakovini”, „Galop na puževima”, „Novi galop na puževima”, „Rukopis vremena” i „Guske u magli”. Tekstovi sada objavljeni, autentični su, nisu doterivani za knjigu?
Tekstovi skupljeni u tim knjigama, koji govore o poslednjih dvadesetak godina naše istorije – a to će biti preko hiljadu stranica – pisani su u trenutku kada je problem i događaj o kome govore bio u toku, kada je bio aktuelan, vruć, užaren, i objavljivani su tada kada su napisani. I u knjige su kasnije uneti onakvi kakvi su bili tada, bez ikakvih izmena i dopuna. Prema tome, u tim knjigama nema nikakve „naknadne pameti”. Ti tekstovi samo u svom izvornom obliku mogu da budu autentična svedočanstva o agoniji kroz koju smo prošli. Ako smo prošli.

Svojom poezijom ste pokazali da lirsko i nacionalno mogu da idu zajedno i da za istorijske teme nije neophodan epski način pevanja?
Mi o svemu onome što je u vezi sa istorijom i nacijom govorimo kao u groznici. Ja pokušavam da o tome govorim na drugačiji način. U mojim pesmama na takozvane istorijske teme dominiraju reči kao „jaje”, „so”, „sneg”...

Digla se velika buka kada se, pre četvrt veka, pojavila Vaša zbirka „Istočnice”. Broz je već bio mrtav, ali su ideološka vremena bila još veoma živa. Kako danas gledate na to vreme, da li se, suštinski, nešto promenilo?
Ko bi rekao da će esej Branka Lazarevića, „Rat, revolucija, demokratija i umetnost”, pisan 1945, a objavljen nedavno, u poslednjem broju „Anala Borislava Pekića”, biti aktuelan i danas! Ideološka i partijska kritika nije nestala sa naše književne scene. Ponekad mi se čini da Ideološka komisija Gradskog komiteta SK-a i danas radi, samo se zove drugačije i nalazi se na nekoj drugoj adresi.

Napisali ste četiri drame: dve o našoj prošlosti, dve sa savremenom tematikom. U jednom razgovoru, izrazili ste se „dramski” i za našu političku situaciju rekli da je između groteske (Žarijev „Kralj Ibi”) i tragedije (Šekspirov „Magbet”). Na tom planu kao da se ništa ne menja?
Pored „Magbeta” i „Kralja Ibija” tada sam pomenuo i jedan film „Boni i Klajd”, o čuvenim američkim gangsterima. Čini mi se da se naša novija istorija savršeno uklapa u trougao koji zatvaraju ta Šekspirova krvava tragedija, ta Žarijeva groteska i ta gangsterska priča.

Konačna verzija drame „Boj na Kosovu”, čije je prvo izdanje objavljeno 1989. godine, pojavila se 2003. Da li je reč o „naknadnoj pameti” ili umetničkim razlozima?
Prva verzija „Boja na Kosovu” je bila previše opširna, spora, puna digresija koje su usporavale radnju i činile je nedovoljno jasnom i preglednom. Bilo je tu i previše patetike za moj ukus. Dramu sam skratio, radnja se sad odvija mnogo brže, lakše se prati, jasnije se vidi šta sam hteo uvođenjem u dramu svih onih građana – piljarice, ribarice, pralje, trgovca kožama, berberina koji je u isto vreme hirurg i medikus. Nema u toj drugoj verziji nikakve „naknadne pameti”. Sve ličnosti su ostale ono što su bile, i govore ono što su govorile, i u prvoj verziji, to jest ono što odgovara njihovoj ulozi, onako kako ja tu njihovu ulogu vidim i shvatam. Nadam se da je sada sve to bolje spakovano. Bolje u čisto pozorišnom smislu.

Ne otimaju nam samo teritorije, već i jezik. Jednom ste duhovito primetili da će se naš jezik u Čačku zvati – čačanski, a u Kruševcu – kruševački?
Sve češće se stiče utisak da mi nismo sposobni ni za kakvu integraciju, ni sa kim, pa ni sa samima sobom. Mi ne umemo da definišemo ništa, ni svoje interese, ni svoje ciljeve, ni svoje odnose. Stvarali smo države i državne zajednice koje su se redovno raspadale, i 1941, i 1991, uključujući i ovu državnu zajednicu sa Crnom Gorom. Bojim se da delujemo neozbiljno i konfuzno. Koliko možemo da budemo neozbiljni pokazuje i onaj naš pametnjaković koji je, u vreme raspadanja Jugoslavije, napisao da bi Srbija, i kad bi ostala sama, trebalo da se zove Jugoslavija! Da mu pomognem u toj genijalnoj ideji, rekao sam da bi u tom slučaju sve srezove trebalo proglasiti za republike. U istom smislu sam govorio i o čačanskom i kruševačkom jeziku. Naravno, to je sprdnja, ali me ne bi začudilo ako bi neko i to shvatio ozbiljno, i ako bi svom snagom poradio na formiranju čačanskog, kruševačkog ili lapovačkog jezika.

Andrić je „obećanu zemlju”, slobodu i mir, našao između dva kamena, na „pustoj ledini”, u „zemlji koju niko neće”. Čemu nas ove Andrićeve reči mogu poučiti danas?
Ivo Andrić je, na nekom putovanju, na nekoj „pustoj ledini bez lepote”, osetio, kako kaže, „veliku slobodu, slobodu uskog i neuglednog prostora, skupocen mir zemlje koju niko neće”. Polazeći od toga napravio sam metaforu i naslov svoje knjige, „Obećana zemlja”. Međutim, bojim se da čovek ni u tom uskom i neuglednom prostoru ne može biti bezbedan. Naći će se neko da mu i tu gde ničeg nema nešto otme, i da ga i sa te zemlje koju niko neće i koja nikome ne treba podigne i otera u seobu i bežaniju.

Zoran Radisavljević