Sabo je stao

07.06.14 e-novine.com

U svom važnom članku "Oplakivanje i melanholija" Frojd definiše oplakivanje kroz pet karakteristika: skrhanost duha, obustavljanje interesa za spoljašnji svet, gubitak sposobnosti za ljubav jer se voli onaj koji je izgubljen, gubitak interesa za bilo kakvo delovanje, visok stepen ugroženosti samopoštovanja. Frojd ga ne smatra patološkim stanjem i uveren je da ga vreme leči. U oplakivanju svet je ostao prazan i tužan, dok je u melanholiji to slučaj sa egom.
U svojoj poslednjoj knjizi Sabo je stao, Oto Horvat opisuje stanje kroz koje prolazi njegov junak nakon smrti supruge. Moglo bi se reći da njegova proza istovremeno predstavlja tipičan primer onoga što ja Cathy Caruth nazvala pisanje traume jer narativ ne napreduje, on se neprekidno vrti oko jednog događaja kojeg subjekt (u ovom slučaju gospodin Sabo) ne može da se oslobodi, ne može da ga "proradi" (durcharbeiten). Naravno da ovo pozivanje na psihoanalizu ima ozbiljno tekstualno utemeljenje: naime svako kratko poglavlje nosi naslov koje bi se moglo tumačiti kao pitanje koje terapeut postavlja pacijentu.
Međutim, iako ti naslovi, odnosno pitanja imaju oblik koji je već korišten u književnosti, kod Džojsa u Uliksu i kasnije kod Kiša u Peščaniku, njihov poznati model je izneveren. Katehetička pitanja zahtevaju jasne i precizne odgovoore, bez preteranog ulaženja u detalj, odnosno svako novo pitanje otkriva dodatne informacije, dočim Horvat čini upravo suprotno. Pitanja služe više kao komentari, kao neka vrsta okidača za sećanja na A, preminulu suprugu, odnosno kao neka vrsta lančanih asocijacija koji čak i kada se ne odnose na A, na nju se vraćaju i kontekstualizuju odnose sa njom.
Motiv oplakivanja mrtve drage je, kao što to Srdić u pogovoru primećuje, tipično romantičarski, iako se njegovi koreni svakako mogu tražiti i dublje u istoriji književnosti. Ono što fascinira kod Horvata je činjenica da je ovaj traumatski narativ par excellence uspeo da ulanča u književnu tradiciju, da mu na taj način dodatno osigura status književnog teksta. Naime, bez namere da budem grub ili uvredljiv prema bilo čijem ličnom bolu, moglo bi se s lakoćom reći da nesreća gospodina Saba nije ni po čemu posebna, u smislu da on nije jedini koji gubi voljeno biće. Ipak, upravo uknjiženje ovakvog teksta izdiže ga iznad teškog stanja gubljenja koje su, nažalost, mnogi ljudi osetili. Gospodin Sabo kao protagonista, a neretko i kao narator ovih fragmenata, postaje književni lik i njegovo svedočenje o preminuloj supruzi je samim tim opštije, u onom smislu u kojem je Aristotel govorio o ovom pojmu u Poetici. Može se reći sa velikim divljenjem da je uprkos svemu, Oto Horvat prišao književno odgovorno ovoj temi.
Još jedan od načina da se kroz jezik i pripovedanje, ma kako ono nemoćno bilo, ma koliko ono bilo tek puka reprezentacija, odnosno ponovno predstavljanje nekog ko jeste postojao i čijoj je punoći života Sabo svedočio, jeste da se iz fragmenta u fragment menjaju pripovedni modeli. Iako ne napuštamo perspektivu zamišljenog terapijskog tretmana, iako bi prava reč za to bila autoterapija, pripovedna lica se menjaju i svi modusi jednine su tu: od prvog do trećeg. I to umnogome doprinosi dinamici čitanja. Da nema tih neprekidnih promena koje ne menjaju značenje teksta, već ga ističu i pojačavaju, tekst bi bio kudikamo neprohodniji i gotovo nemoguć za čitanje.
Sabo je stao već u naslovu sugeriše zamrznuti trenutak, čas u kojem se subjekt koji oplakuje zaustavio, iako je svet oko njega nastavio da postoji i da traje. I taj sudar između zaustavljenog vremena i onog koje neumitno nastavlja da teče uprkos svemu predstavlja pokretač i točkove priče. Horvatov postupak je, u svojoj suštini, prustovski jer pokušava da vrati i pronađe izgubljeno vreme, još preciznije jednu osobu koju je vreme zauvek progutalo. Ipak, on je svestan da ne postoji čak ni naznaka orfejizma, on se ne može, poput drevnog pesnika spustiti u Had i odande izvaditi svoju dragu, te stoga neprekidno ispituje poverenje u sopstveno pisanje. I to u njegovom slučaju nije puka retorička figura. To je iskustvo o nepostojanju koje je na retko uverljiv način predstavljeno u ovdašnjoj književnosti.
Poslednje pitanje koje zamišljeni analitičar postavlja Sabou pacijentu je ono iza kojeg ne stoji odgovor. "Da li je ovo sve za danas, gospodine Sabo?" Na ovo pitanje, naravno, nije moguće dati odgovor, ali očigledno je da pripovedač polako postaje svestan da nije sve rečeno, ali čak i da je moguće, da će biti moguće govoriti i nakon ove knjige. U tom smislu, uprkos strahovito potresnoj temi, ova knjiga nudi i jedan, usudio bih se reći, čak optimističan zaključak. On se, doduše, ne tiče gospodina Saboa, već mogućnosti nastavka pisanja, odnosno pruža uvid u neiscrpljivost književnosti, njeno nastavljanje, njeno, reći ću i to, uprkos patetici, trajanje unedogled.
Sabo je, dakle, stao, ali shvata da mora da nastavi dalje. Danas verovatno ne, ali već sutra, ili prekosutra, moguće. Ulazeći veoma svesno u jedan pokušaj pisanja koji je uvek već pisanje i kao i svako drugo, unapred već osuđeno na propast, Oto Horvat je pokazao kuda se može stići uz disciplinu oko stvari oko kojih je teško biti disciplinovan. On je Saboov bol potopio u lekovitu vodu književnosti i time njemu, ali i nama, omogućio da ga sagledamo iz drugačije perspektive u kojoj se, moguće je, nalazi izlaz.

Vladimir Arsenić