Sanja Rudić - Monografija / A Monograph

28.12.11

Taboo


Beogradska umetnička scena ostala je, 14. januara 2006. godine, bez Sanje Rudić, jedne od najtalentovanijih protagonistkinja dizajnerske prakse na tlu Srbije. Iznenadna smrt zaustavila ju je u životnom i stvaralačkom traganju. Pet godina kasnije, grupa njenih prijatelja na 223 strane objavljuje svojevrsnu skicu za portret ove umetnice. Monografija koju potpisuju Mirjana Đorđević-Taler, Maja Rudić i Borivoj Gerzić, kao priređivači, publikovana je uz pomoć „McCann” grupe. Predstavlja kolaž zanimljivih kazivanja, impresija i razmišljanja ljudi sa kojima je Sanja živela, radila i družila se u Beogradu ili tokom svog boravka u Grčkoj, kao i velikog broja fotografija – reprodukcija radova, portreta prijatelja i scena iz najrazličitijih situacija koje su zabeležene i sačuvane na fotografijama. I pored različitosti materijala koji obuhvata ova knjiga, u pitanju je zanimljivo i vredno delo. Publikovano na srpskom i engleskom jeziku, predstavlja i omaž prijatelja i kolega i zbir dokumenata o stvaralaštvu, razmišljanju i stavovima jedne umetnice, otrgnutih od trošenja i zaborava, na osnovu kojih je moguće pristupiti daljim istraživanjima. Podelom na manje celine (Dizajn, Crtež i grafika, Fotografije, Memorabilija i Tribjut) priređivači su postigli zapaženu preglednost, zavidnu percepciju odabranog materijala. Slično je i sa dizajnerskim rešenjima, od kompozicija teksta i fotografija, grafičkih intervencija na početku novih poglavlja, do potpisa dela, definisanja margina ili paginacije stranica. Sve je besprekorno urađeno osim tekstova koji su dati u negativu, na sivoj podlozi. Dovedeni su na ivicu čitljivosti, posebno oni na engleskom jeziku, što baca tamnu senku na izuzetno dobro sprovedeni postupak uređenja, grafičkog dizajna i reprodukcije tehnikom štampe u boji.
Sanja Rudić nije nepoznata javnosti, posebno dizajnerskoj, koja sa interesovanjem i pažnjom razmatra svet dizajna kao praksu čiji je cilj da predmetnu stvarnost učini prihvatljivom čoveku, zadovoljenju njegovih potreba. Njegovoj životnoj i radnoj okolini. Rođena je 13. marta 1968. godine u Beogradu. Pripada dizajnerima koji su obrazovanje stekli u najboljim beogradskim školama. Školu za industrijsko oblikovanje završila je 1986, a Fakultet primenjenih umetnosti 1991. godine. Diplomirala je na odseku grafike i knjige. Jednu školsku godinu (1996/97) bila je i predavač u Dizajnerskoj školi u Beogradu. Od 1990. godine sarađuje sa uglednim medijskim i marketinškim agencijama („Spectra”, „Ogilvy&Mather” „Saatchi & Saatchi”, „McCann-Erickson” u Beogradu i Atini, „Life Advertising”). Čini se uspešno. O tome svedoče dizajnerska rešenja za „Dugu”, „Hemofarm”, „Doncafé”, „Nestle”, „Opel”, „Bacardi”, „Bitef”, „Fest”, kao i za alternativnu muzičku grupu „Darkwood Dub”. Dobitnica je međunarodnog priznanja za dizajn „Epica“ 1999. godine.
I pored toga što nije rado učestvovala na izložbama i sličnim manifestacijama, gotovo svakodnevno je komunicirala sa svetom. Činila je to svojim delima putem medija, na mestima kulturno-umetničkih događaja, uspostavljala i estetsku recepciju. Na posthumnoj izložbi u Grafičkom kolektivu (2007. godine) predstavljeni su njeni počeci bavljenja umetnošću. Zastupljeni su radovi posvećeni grafici i knjizi, sa završnih godina studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, kao i delovi bibliofilskog izdanja Pola Valerija, u tehnikama akvatinte i bakropisa. Prema Nikoli Šuici „kao i za svoja kasnija domišljata dizajnerska rešenja, a služeći se maketama, figurama i fotografijom, Sanja Rudić je u grafikama uočavala da su sve simpatične spletke okružujućeg sveta u vrevi raznih raspravljanja ili pukog prisustva date zapravo u nagoveštaju nestajanja, ispovedajući nam znatno više, i što je značajno, znatno dublje nego kakva analiza, hronika ili lokalni memoari“. Najveći deo materijala sa izložbe u Grafičkom kolektivu dobio je svoje mesto i u monografiji zajedno sa radovima grafičkog dizajna, od plakata, naslovnih strana knjiga, vizuelnih identiteta, do oglasnih kampanja, i sa ostalim dokumentima vezanim za život i delo ove svestrane umetnice i dizajnerke. Pomno birani projekti, nastali kao samostalno delovanje ili u nekoj od beogradskih ili atinskih agencija za tržišne komunikacije, reprezentuju blizu dve decenije Sanjinog delovanja u grafičkom dizajnu. Tako se, ponovo, srećemo sa plakatima (i kampanjama) za BITEF („Strahovi i nade”, 1998; „Mit i ništavilo”, 1999; „Teatar i zlo”, 2000) gde na sarkastičan, gotovo ironičan način pristupa temi festivala. Slično je i sa plakatima za FEST ili „Antičku bronzu Singidunuma”, izložbu u Muzeju grada Beograda. U oglasnim kampanjama za „Bacardi” („lemon bacardi”), „McDonald’s” i „Blic ženu” pokazuje svu kreativnost svog bića. Domišljato i vizuelno upečatljivo gradi dela komunikativnih svojstava. Dela koja otvaraju nova semantička polja, ali i naše različite misaone, emotivne, etičke reakcije. U građenju vizuelnih identiteta eksplicitna je. Artikuliše ih preko specifičnih pravila, kodova i sopstvene logike u skladu sa savremenim modelima označavanja. Otuda proizvode sopstvene sisteme značenja, kako ih je video Bodrijar kada je govorio o proizvodima masovne potrošnje. Njih „određuje znak – vrednost izraz i ’marka’ stila, prestiža, luksuza, moći – koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda”.
Veliki deo monografije zauzimaju fotografije na kojima je Sanja Rudić sa sinom Markom, prijateljima, u školi, šetnji, na moru, cvetnoj livadi, okružena ljudima. Tu su i faksimili pisama upućenih najbližima, u kojima raspravlja o sasvim običnim temama. I mi, koji nismo bili u prilici da je upoznamo, sa njom sarađujemo, možemo zaključiti da smo uskraćeni za vrednosti koje listajući monografiju iščitavamo na gotovo svakoj njenoj stranici. Priređivač i svi oni koji su učestvovali u stvaranju portreta Sanje Rudić, mogu biti zadovoljni. Otrgli su od zaborava jedno sadržajno i vredno umetničko delo i sačuvali uspomenu na Sanju Rudić, izuzetnu ličnost koja je živela i radila u neposrednoj blizini, a da toga nismo bili ni svesni.

Miroslav A. Mušić