Sara i Serafina

30.09.04 Glas javnosti

Roman Dževada Karahasana "Sara i Serafina" (Forum pisaca) predstavili su juče u Beogradu autor, Milan T. Đorđević i Vasa Pavković. "Sara i Serafina" je roman o Sarajevu godine 1992 - 93. Iako napisan 1999. godine, dakle na opasnoj nedistanci od manijakalno-snajpersko-granatirano-brdovitog iživljavanja, Karahasanovo pripovedanje svojom duhovitošću i ironijom jeste suštinski distancirano. Odgovarajući na (voditeljkino srednjoškolsko) pitanje o uticaju Andrića na njegovo delo, Karahasan je rekao da je ovaj roman - svedočanstvo.

Bez koketiranja

- Andrića sam i previše čitao, i valjda sam nešto naučio od njega. Kod mene postoji ta andrićevska potreba da se pisac povuče iz teksta, uostalom uvek sam sanjao da knjiga izlazi anonimno. To je svedočanstvo, kao da je događaj sam sebe izgovorio. Imam želju da stvorim iluziju objektivnosti zato što tu nema koketiranja - rekao je Dževad Karahasan.
Karahasan je najprevođeniji pisac Bosne i Hercegovine, dobitnik je Herderove nagrade(1999), nagrade Bruno Krajski (Beč, Austrija, 1995) za političku knjigu godine, kao i nagrade Šarl Vijon (Pariz, Francuska, 1995) za knjigu eseja, kao i književne nagrade za sporazumevanje među Evropljanima (Lajpcig, 2004).
- Roman "Sara i Serafina" je priča o jednom liku, jednoj sudbini. Naravno, svaki put kada u naslovu imate dva imena znate da se radi o jednom liku. Ovde je reč o Serafini koja je, po svaku, cenu htela da postane Sara.

Bez vremenske distance

To je žena koja se pobunila protiv svih determinističkih zakona, protiv onih koji govore da nas uvek nešto izvan nas stvara. E, Serafine kaže - ne, ja ću biti ono što ja hoću, pročitao je sam sebe Karahasan, dodajući ipak da je to samo njegov koncept, a da će prava umetnost nastati tek u čitanju, u sukobu čitalaca sa romanom. Potreba da napiše ovaj roman nastala je, kao i uvek, iz neslaganja sa svetom, iz potrebe da se iskaže nelagodnost, "jer mi nelagodu uvek hoćemo da uvalimo svetu".
Prema rečima kritačara Vase Pavkovića, "Sara i Serafina" je roman izjava ljubavi prema Sarajevu, priča o prijateljstvu, ljubavi, traganje za uzrocima zla koje se stalno ponavlja.
- Bez obzira što je roman pisan sa ne baš velike vremenske distance od te krvave sarajevske 92, 93, on nije patetitan, i nije roman sa tezom. Roman diskutuje o tome šta određuje naše "male" sudbine, i da li uspevaš nešto da promeniš, i nekome da pomogneš, ako čak i život daš za to - rekao je Vasa Pavković.

T. Čanak

24.09.04 NIN

Iako u obliku umetničke fikcije dočarava jedan nesvakidašnji isečak iz sarajevskog stradanja 1992-1993, a izvorno je objavljen još 1999. godine, ovaj kratki roman Dževada Karahasana gotovo neizbežno, čini se, i danas priziva stare nedoumice oko potrebe i razmera vremenskog odstojanja u prikazivanju na ovaj ili onaj način nesavladane prošlosti. Odmah valja kazati da te nedoumice ne dopiru toliko iz same knjige koliko iz onog difuznog prostora paralelnih kolektivnih osluškivanja u kojem se godinama već sreću zaglušujuće ćutanje i nemušta povika. “Sara i Serafina”, drugim rečima, nije uobičajeno angažovana ili čak tendenciozna priča iz “bosanskog ratnog lonca” u onom značenju reči koje podrazumeva prvenstvo konzistentnog ideološko-političkog ili kakvog drugog stanovišta nad slobodnim radom književne imaginacije.
U pripovedanju o osobenjačkoj naslovnoj junakinji s dva imena i njenoj životnoj tragici postoji, doduše, i sasvim konkretan političko-istorijski okvir sa živopisnim detaljima i inventarom turobne sarajevske stvarnosti devedesetih godina, kao i preovlađujuće gledanje na stvari. Pažljiv čitalac u tom povlašćenom gledištu koje pripada pripovedaču, profesoru književnosti, unekoliko srodnom samom autoru romana, a za koje jedan drugi junak veli da je “malko kao apstraktno, onako humanistički”, lako će, međutim, prepoznati i zrnce (samo)ironije. Jer, kao i svaku veliku naraciju, i humanističku povest o brizi za sebe i brizi za druge u suton groteskno-tragičnog dvadesetog veka nemoguće je, čini se, bilo ispričati drugačije do na izvestan način posredno, “iskosa”, s distance koja se pre meri unutrašnjim, psihološkim, no spoljašnjim, objektivno-hronološkim ili kakvim drugim aršinima. Znajući to, Dževad Karahasan odvažio se da još uvek žive rane bosanske golgote naslika u najmanju ruku dvostruko posredovano, i to u oba slučaja s unutrašnjom distancom.
I autor-pripovedač i glavna junakinja, Serafina, samozvana Sara, prikazani su, naime, kao svojevrsni “nesavremeni karakteri”, skloni premišljanju o pitanjima moralne odgovornosti i krivice, o granicama ljubavi i autentične ličnosti, o stvarima “koje vrijede mnogo više od zdravlja i preživljavanja” i svemu onome što jedan od epizodnih, “savremenih” karaktera imenuje skoro sarkastičnom formulom: “previše psihologije” kao “u lošoj izvedbi klasične drame”. U isti mah, međutim, ovi starinski nastrojeni glavni akteri upravo svojim egzistencijalnim nabojem, a to ovde znači: izrazitom samosvešću o svojoj “anahroničnosti” i isto tako izrazitom apolitičnošću, usred ludila savremenosti predstavljaju njenu živu negaciju i kritiku. U naratorovom slučaju to je sažeto u verbalnom revoltu protiv činjenice da “neko izvodi neki eksperiment na nama”, a u slučaju junakinje u odluci da bude “nepripadajući čovjek”, mimo “čistih i odanih ljudi koji znaju gdje im je mjesto i kome pripadaju”. Rezultat ovakvih izbora je socijalna “iščašenost”, kod pripovedača tek “teorijska” i zato neurotična, a kod glavne junakinje “trpno delatna”, podeljena između “normalne” ljudske samoživosti i gotovo svetačke požrtvovanosti i samozatajnosti, pa otuda neminovno “šizoidna” u svojoj nepomirljivosti, simbolički razapeta između dva imena, zadatog i odabranog, kao dva lica sopstvene raspolućene sudbine, upravo onako kako je Serafina-Sara surovo i tragično i skončala na završetku romana.
“Sara i Serafina” je, dakle, knjiga napisana inteligentno i s dozom blagog saučestvovanja koje ne izbija neposredno, već je nagovešteno stilizovano i simbolizovano, u malim studijama o dunđerima i kućnim vratima, na primer, ili u evokaciji svetlosnih toposa kao iluzijski krhkih rajskih predstava doma i rodnog grada pod senkom umiranja. Najozbiljnije čitalačke primedbe koje bi se mogle uputiti ovom štivu tiču se izvesnog viška retoričnosti, posebno u završnim, samoobjašnjavalačkim segmentima junakinjine ispovesti, tamo gde bi upravo njen manjak bio, čini se, mnogo sugestivniji i delotvorniji. Jer, kako umesno upozorava Ivo Andrić, najveći pisac bosanskih čegrsti, ma koliko se pričalo i pisalo o tome, nikada neće moći biti zaista i bez ostatka kazano upravo ono najpotresnije i najdirljivije, svejedno jesu li u pitanju najniži nagoni krvološtva ili pak najviši podvizi svetačkog žrtvovanja u kojima čovek makar na kratko prevazilazi sebe.

Tihomir Brajović