01.05.21
BURDIJEOVA KRITIČKA ANALIZA NEOLIBERALNE IDEOLOGIJE I (NE)ANGAŽOVANE ULOGE INTELEKTUALACA
Zbornik Matice srpske za društvene nauke
Knjiga Signalna svetla ~ Signalna svetla 2 predstavlja kolekciju tekstova koje je Pjer Burdije objavljivao kao svoj doprinos otporu svetskom neoliberalizmu. Ona je zapravo, skup signala za uzbunu, upozorenja na opasnost neoliberalizma i, istovremeno, pledoaje za jedan novi evropski društveni pokret. Zavod za udžbenike je još 1999. objavio prvi deo ove knjige, da bi ga sada dopunio i drugim delom, u okviru celine koju je publikovao u svojoj renomiranoj biblioteci Societas.
Pjer Burdije je francuski sociolog, poznat naučnoj javnosti po svojim idejama koje se odnose na područje proučavanja više posebnih sociologija: obrazovanja, kulture, medija i političke sociologije. U svojim istraživanjima, skoro čitavu deceniju, tragao je za odgovorima koji su rezultirali kroz skup ideja o primarnom pozivu angažovanja intelektualaca u odnosu na nove oblike organizacije društva. Autor dela Signalna svetla ~ Signalna svetla 2 oštro kritikuje ideologiju neoliberalizma, za razliku od nekih svojih prethodnika i savremenika koji su bili njeni epigoni. Burdije je akcionalista i uveren je „da će rezultatima svojih istraživanja, naučnom i društvenom kritikom, pružiti doprinos razbijanju dominantne neoliberalne dogme, koja se želi prikazati kao jedina istina, i afirmisati stanovište da se istraživanja istine u oblasti sociologije i društveno-humanističkih nauka nikada ne smeju razdvajati od traganja za putevima razvoja društva i emancipacije čoveka” [Mitrović 2019: 8]. Burdijeovi tekstovi su ne-posredne reakcije na društveno zbivanje i društveno mišljenje (intervjui, polemike, kritičke reakcije i komentari, učešće u raspravama, govori štrajkačima i demonstrantima na sindikalnim skupovima, pogovori za knjige i dr.). To je intelektualni angažman koji je istovremeno i konkretan, i teorijski zasnovan. Zato ova knjiga, uz još neke (npr. N. Čomskog, H. M. Encensbergera i dr.), može popuniti praznine u našoj društvenoj misli i pokazati kako je istinski angažman intelektualca danas i nužan i moguć, a da ne mora da bude dnevnopolitički prizeman i banalan [Nešković 2000: 194].
Burdije zahteva reakciju intelektualne elite koja će naučnim putem postaviti nove modele u savremenom društvu. Kao što i Guldner kaže: „Sociologija počinje oslobađajući svet od iluzija i nastavlja oslobađajući sebe” [Gouldner 1980], nesumnjivo se, dakle, postavlja pitanje u kom smeru idu istraživanja intelektualaca i kome služe njihove ideje? Na kojim ljudskim postulatima se zasnivaju njihove ideologije i da li oni deluju u skladu sa univerzalnim ljudskim vrednostima? Burdije glavni fokus stavlja na ideologiju neoliberalizma, odnosno globalizma čiji ishodi čovečanstvo posmatraju isključivo kroz prizmu maksimalizacije profita i nastojanja da bogati postanu još bogatiji.
„Taj neoliberalni program teži da potpomogne raskid između ekonomije i društvenih stvarnosti, i da tako, u stvarnosti izgradi, ekonomski sistem u skladu sa teorijskim opisom, odnosno neku vrstu logične mašine, koja se prikazuje kao lanac prinuda koji vuče za sobom ekonomske aktere” [Burdije 2019: 130]. Na tom tragu, o zadatku sociologije kao nauke i suštinskom putu kojim sociolog treba da ide, piše i Ljubiša Mitrović: „Sociologija se ne sme klanjati niti uzmicati ni pred silama vladajućeg poretka. Ona, rezultatima svojih istraživanja treba da pomogne razvoju racionalne i kritičke samosvesti kod društvenih aktera, da jača potrebu o buđenju istorije i aktivnom učešću o preobražaju savremenosti” [Mitrović 2015: 301]. Upravo taj preobražaj savremenosti Burdije vidi „u korišćenju simboličke moći u službi razobličavanja ideologizirane svesti i formiranje borbenog građanstva, koje će pružiti otpor svakoj vrsti manipulacije i boriti se za afirmaciju istine u savremenom svetu” [Mitrović 2019: 25–26]. Centralna ideja njegovih promišljanja odnosi se na potrebu društva za poboljšanje svih aspekata od politike, ekonomije, obrazovanja, pa sve do kulture. Primerenije domaćem čitaocu, Andrićevi Znakovi pored puta jesu Signalna svetla intelektualaca o kojima Burdije piše, a sve s ciljem da poziv sociologa opravdaju tako što će postaviti nove postulate u društvenim zajednicama. Prometejska sociologija, za koju se on zalaže, sa snažnim oslobodilačkim, emancipatorskim duhom trebalo bi da podstakne društvo na delanje koje će otkloniti ili makar smanjiti u određenoj meri posledice dominantnih ideologija. Važno je da se sociolog uhvati u koštac sa neoliberalnim idejama koje svakom društvu donose više štete nego koristi. Za to je potrebno dobro uporište na kome će počivati ideje i misli sociologa, koje treba da postanu odlučujuće u toj borbi za ljudskost, za čovečanstvo. Na žalost, sve je više primera gde intelektualci dižu glas za uobičajene svakodnevne, formalne stvari, a zaziru da se bave pitanjima koja su od suštinske društvene važnosti.
Nesporno je da prihvatanje različitosti doprinosi jednom društvu u svakom mogućem segmentu, kao i da razumevanje tuđih kultura uveliko pomaže da razumemo sopstvenu društvenu stvarnost, ali, isto tako, sunovrat jednog društvenog poretka upravo je u odricanju svega što čini našu zajednicu. Odbaciti, uniziti ili pokazati nerazumevanje za probleme lokalne zajednice pokazatelj je da smo se odrekli osnovnih ideja jednog društva. Poziv sociologa, kao što Burdije naglašava, jeste sve suprotno prevaziđenoj viziji koja „počiva na veri nekog drugog doba u istorijsku neizbežnost zasnovanu na primatu proizvodnih snaga koje ne reguliše ništa drugo do konkurentna nastojanja pojedinačnih proizvođača” [Burdije 2019: 84].
Društvo rizika mora da bude podržano od intelektualaca koji će svoju misiju ispuniti na najbolji mogući način – u službi društvene zajednice. Ono čime bi trebalo da se bave intelektualci jeste upravo to – otkloniti sve boljke jednog društva kako bi pripadnici zajednice uspeli da deluju bez ikakvih poteškoća. Izgleda da je to danas veoma teško, ali i sasvim drugačije posmatrano od onih koji predstavljaju intelektualnu elitu. Burdije je verovao da angažovanost sociologa može doprineti sasvim drugačijem toku organizacije društvene stvarnosti:
„Mi, sociolozi, bez ikakvog upiranja prstom možemo preduzeti raskrinkavanje tih mreža i pokazati da je protoku ideja podloga protok moći. Postoje ljudi koji menjaju ideološke usluge za položaje na vlasti” [Burdije 2019: 88].
Novi društveni fenomeni proizveli su i mnoštvo posledica po sociologiju kao nauku, ali i po delovanje sociologa. „Znati – znači poznavati glavne (globalne), ekonomske, političke i socijalne procese i umeti predvideti njihov dalji tok. Voditi – znači imati osećaj odgovornosti na čijem si ekonomskom, političkom ili kulturnom vrhu, te umeti iznalaziti rešenja za različite vrste izazova” [Antonić 2014: 31]. To je ono ključno čime bi trebalo da se rukovode oni koji bi da predstavljaju onaj društveni sloj koji se uobičajeno naziva elitom.
Posebnu pažnju Burdije je posvetio ulozi masovnih medija u društvenim procesima. Moć medija i njihov dalekosežan uticaj na javnost doprinose iskrivljenoj slici društva i pomerenom fokusu izveštavanja i objavljivanja. Pored svega toga, nesumnjivo je da će u takvom izmenjenom obliku prezentovanja društvenih događaja doći do kolektivnog nepoverenja u masovne medije i potrebe da se uspostavi alternativan način prenošenja informacija koje su od posebnog značaja za društvenu zajednicu. Naravno, sve to je nemoguće zamisliti kao relevantno i ostvarljivo uz ideje koje dominiraju savremenom društvenom scenom: „Ta politika je podstaknuta istom namerom, a to je uništenje socijalnih tekovina koje su, šta god rekli o njima, među najuzvišenijim dostignućima civilizacije. To su dostignuća koja treba učiniti univerzalnim, proširiti na ceo svet, mondijalizovati, umesto da se pod izgovorom globalizacije, te konkurencije ekonomski i socijalno manje razvijenih zemalja, ona dovode u pitanje. Ništa nije prirodnije i opravdanije nego odbrana tih tekovina, koju neki nastoje da predstave kao oblik konzervativizma ili zastarelosti” [Burdije 2019: 92].
Značaj ideja, ali i intelektualne reakcije sociologa Burdije demonstrira i u Signalnim svetlima 2, sa akcentom na Evropski društveni pokret za novu „socijalnu Evropu” koji bi kroz naučno dokazane činjenice i postulate utabao siguran put budućim generacijama. Pasivizacija društvene mase upravo se ogleda u odbijanju da se preduzme bilo koji korak, a sve kao posledica kontinuiranog efektivnog uobličavanja jedne dominantne neoliberalne dogme. Politika poprima nove obrise organizovanja i motive delovanja u odnosu na društvo, a Burdije ističe da se „mladima smučila politika koju im serviraju političari. Političari su im ogadili politiku. Potrebno je politici vratiti smisao i za to izneti predloge projekata budućnosti koji mogu da daju smisao ekonomskom i društvenom svetu” [Burdije 2019: 168–169]. Nazivati stvari pravim imenom, postupati u skladu sa osnovnim ljudskim pravima, delovati kolektivno a ne lično, iskoristiti socijalni kapital intelektualne elite na pravi način, jedini je put koji Burdije vidi. Cilj je da se društvo uhvati u koštac s problemima životne sredine: zagađenja vazduha, ozonske rupe, neobnovljivih izvora energije ili nuklearnih akcidenata, koji su nužno „globalni” jer ne poznaju granice između nacija ili „klasa”. „Isto važi i za probleme koji se direktnije tiču privrede ili kulture, kao što su pitanja duga zemalja u usponu ili uticaja novca na proizvodnju i širenje kulture” [Burdije 2019: 165–166]. Lj. Mitrović ukazuje kako je Burdije u Signalnim svetlima i Signalnim svetlima 2 „alarmirao intelektualce, upozoravajući na to koje su ljudske vrednosti danas ugrožene”, pri čemu je isticao „ulogu nauke, slobodnomislećih ljudi, istraživača u polju simboličke moći, da se reafirmišu neprolazna načela Slobode, Jednakosti/Pravde i Bratstva u svetu u borbi za novo društvo, održivi razvoj, humanizaciju sveta i emancipaciju čoveka” [Mitrović 2020: 187].
Signalna svetla i Signalna svetla 2 omogućavaju nam da šire sagledamo procese koji se kriju iza različitih prinudnih paradigmi i ostavljaju dalekosežne posledice, te da shvatimo da je otpor ovom neoliberalnom porobljavanju važan zadatak i dužnost istinskih intelektualaca.
Milica M. Marjanović
