Singer

20.09.09 Blic

Florans Noavil je napisala biografiju slavnog pisca Singera. Na početku Florans gleda najstariju Singerovu fotografiju. „U to vreme Isak ima dvadeset dve godine i još malo kose, ali ne zadugo. To je mršav riđokos mladić veoma blede kože i neverovatno klempavih ušiju. U njegovom pogledu ima nečeg začaravajućeg.“ Autorka potom kreće na put. Prati Singerove stope, od Poljske do Njujorka, šetajući „avenijama“ u kojima je veliki pisac iz mitske Krohmalne ulice živeo.
No, ako ćete da folirate kako ste pročitali biografiju, zapamtite da bi se delo Florans Noavil moglo čitati i kao uzbudljiv roman o piscu i njegovom „dvojniku“, ili „dvojnicima“, jer ih je Singer imao nekoliko. Prvi bi mogao biti njegov stariji brat Jošua, talentovani pisac iz čije senke će morati da izađe. Brat kog obožava uz malo ljubomore. „Singer tog vremena je Jošua“, piše Florans Noavil. Prisećajući se njegovih autobiografskih zapisa, ona, slučajno ili namerno, dodatno usložnjava odnos dva brata - dva pisca. Pripovedač tih knjiga, ne krije Isak, „liči na njega kao brat!“ Usložnjavanje ličnosti, najavljeno na početku, postaje konkretnije. „Jedno ja raspeto između nekoliko duša“ – naslov je poglavlja koje sledi.
Pre nego što počne da se deli iznutra, nakon bratovljeve smrti u Njujorku, Singer će doći u opasnost da dobije novog „dvojnika“. Sola Beloua, lično! Belou će ga prevesti iako je u početku odbijao (završava „Avanture Ogija Marča“, a i inače nema vremena). Svoj američki uspeh duguje Belou, ali ne pokazuje zahvalnost. Svim silama se trudi da ovaj ne prevede više nijednu reč. I da im se putevi u životu ukrštaju što ređe! „Tu nalazimo onaj hladni i oholi odnos koji je Isak tako često imao prema svom bratu“, zapisuje Florans Noavil. Kad su se slučajno sreli na nekom koktelu, Belou želi da rasčiste stvar. Pita zašto nije dozvolio da prevde još neku priču. „Da su prevodi bili odveć dobri“, odgovora Singer, „publika bi pomešala prevodioca i autora.“ Belou je besan.
Sad će Singer nastaviti da se deli iznutra. Čim bude imao dovoljno dolara, vodiće paralelan život, iznajmljivati dve sobe. Dvojnik više nije brat-pisac, ni prevodilac-pisac. Dvojnik je Singer! Saradnica Dvora u svojim memoarima opisuje tu „dvojicu“. Čini joj se da je piščevo lice bilo presečeno nadvoje. „Gornji je deo blistav i spokojan, dok je donji iskrivljen u grimasu teskobe.“ Gledajući sliku unuka, Singer kaže: „Pa to sam ja kao mali“.
Krug se tako zatvara i na ovom mestu bi trebalo da vam još samo ponudim neki citat iz knjige Florans Noavil. Ali ja sam još kao dečak bio polaznik stričeve Škole mrzitelja citata. Zbog toga samo zapamtite da Singer uvek ustaje u devet sati. Stavlja mršava stopala na vagu pored kreveta. Tek kad se uveri da se nije ugojio ni grama, pola sata provodi u kadi. Potom obuče uvek isti sivi ogrtač i smaže doručak.

Mića Vujičić

15.11.08 Politika

On nikako nije bio Don Žuan. Prodornih plavih očiju, erudita blistave inteligencije, zavodio je žene svojom ogromnom zainteresovanošću za njihove živote i poštovanjem prema njima

„Scena se odigrava u Poljskoj, što znači nigde”, napisao je Alfred Žari u „Kralju Ibiju”. Singer se rodio u Poljskoj, 1904. u Leoncinu.
Zagonetka Singer
Njujork, 2008. Na uglu Brodveja i 86. ulice stoji plavi natpis, tik uz semafor: „Zapadna 86. ulica. Bulevar Isaka Baševisa Singera”. Tu su se 1965. preselili Singerovi. Unutrašnje dvorište iza zgrada, gvozdena ograda i rododendroni u cvatu, nevidljivi sa ulice, osvojili su Singera. Podsetili su ga na Poljsku, na Krohmalnu ulicu u Varšavi, gde je proveo detinjstvo. Tu se izvečeri igrao sa devojčicom koja se zaista zvala Šoše. Kasnije, napisaće roman o njoj.
Leoncin, 2008. Selo gde je rođen Singer. Danas ovde više nema ni traga od jevrejskog življa.Na mestu piščeve rodne kuće nalazi se samo voćnjak. Preko puta opštinske zgrade postoji mala, slepa uličica, koja nosi ime Isaka Baševisa Singera. Ploča je bezmalo nečitka, obeležena je sa dve Davidove zvezde. Ovde se sećanje na Singera, očito, ne čuva. Iako je bilo predloga, nikada seoska škola nije dobila njegovo ime. Ulica nazvana imenom velikog pisca zapravo je puteljak, na kome nema nijedne stambene kuće. „Stanovnici Leoncina listom su odbili da imaju jevrejsku adresu”, piše, između ostalih, Florans Noavil, autorka biografije jednostavno nazvane „Singer”, koju je kod nas objavio „Arhipelag”, u prevodu Anike Krstić. Noavilova je književnica i urednica književnog dodatka „Monda”. Godine 2003, za biografiju „Singer” dobila je u Francuskoj Nagradu za najbolju biografiju objavljenu na francuskom jeziku. Da bi napisala ovo delo, proputovala je stazama Singerovog života, intervjuisala neke od njegovih savremenika koji su još živi (Singer je preminuo 1991. u Njujorku). Njihove su izjave protivrečne. Singer je očito pisac sa više lica, od kojih je svako podjednako čudno, čudesno i uverljivo. „Mađioničara iz Lublina” napisao je, očito, vilenjak. Da li je Singerovo lice sa fotografija, one kristalne, plave prodorne oči, da li je to lice bila maska za istinskog Singera koga niko nije upoznao? Sudeći po izjavama savremenika, ova bi formulacija mogla biti tačna.
Isak Baševis Singer - sin
Singerov otac je sedma generacija rabina u porodici. Singerova majka je, takođe, kći rabina. „U detinjstvu, češće smo viđali bogove, duhove i dibuke, nego ljude”, negde će napisati. Očekivalo se da će Singer nastaviti očevu tradiciju. Ali nije. Singerov stariji brat Jošua bio je pisac, toliko uspešan da je u Americi, četrdesetih godina, spominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Singerova starija sestra, takođe je napisala dva izvanredna romana. Čitavog života patila je od epilepsije. Singerov najmlađi brat, postao je rabin. No, pre no što je zaista uspeo da se bavi pozivom koji je odabrao, nestao je sa majkom u Kazahstanu, u pogromima. Deportovani su vozom, u stočnim vagonima. Gubitak majke Singer nikada nije preboleo. Posle očeve smrti, progonilo ga je osećanje krivice. Ono, i tako, uvek ide uz smrt bližnjih.
Singer - pisac
U Ameriku je pobegao brodom, preko Pariza, pred sam Drugi svetski rat. Imao je za sobom objavljen tek jedan roman – „Sotona u Goraju” – i nekoliko objavljenih priča. U Americi je engleski učio sistematično, sve dok ga nije progovorio tečno. Pa ipak, zauvek je pisao na jidišu:„Nemam nikakav razlog da prestanem da pišem na tom jeziku zato što je Hitler pobio ogroman broj onih koji su njime govorili. To bi značilo završiti njegov posao”. U Americi, na početku boravka, pati od depresije, luta ulicama priželjkujući samoubistvo. Posmatra nagli književni uspon svog starijeg brata Jošue. Kad saznaju da su im majka i najmlađi brat ubijeni, Singer tone u još dublje beznađe, a Jošua umire od iznenadnog srčanog udara. Senka velikog, uspešnog brata, starijeg od Singera jedanaest godina je sklonjena. I Singer ubrzo počinje ponovo da piše. Dolaze uspeh i slava. Svetska. Ono što mu najviše pomaže jeste činjenica da njegove prve priče prevodi sa engleskog niko drugi do Sol Belou. Začudno je samo to što se Singer posle toga distancirao od Beloua. Nisu postali prijatelji, Singer mu se, tvrdio je Belou, nikada čak nije ni zahvalio. Singer je pisao na jidišu, ali je za engleski jezik pripremao „drugi original”, promenjen. Stiče se utisak da je Singer na jidišu barokniji, višeznačniji, mudriji, a da je na engleskom kraći, sažetiji, jasniji i – pre svega lucidan pripovedač. Mađioničar je pripovedanja na oba jezika.
Singer – ljubavnik
Singer nije bio čovek jedne žene, on sam nije ni verovao da je tako šta čoveku poput njega uopšte moguće. Muzilovljevom „čoveku bez svojstava”, Singer je suprotstavio „čoveka bez karaktera”. Njegovi junaci su lutalice, uvek zaljubljeni u više žena. Sam Singer vodio je upravo takav život. Tvrdio je da „jedna sveća može da upali više plamenova”, kao i da je nemoguće istovremeno voleti jednu ženu. Uvek je u njegovom životu bilo više različitih muza, potpuno suprotnih međusobno. Pa ipak, on nikako nije bio Don Žuan, on je pre svega bio zaljubljenik u ljubav i neizlečivi zaljubljenik u strast. Prodornih plavih očiju, erudita blistave inteligencije, zavodio je žene svojom ogromnom zainteresovanošću za njihove živote i poštovanjem prema njima. Do kraja života, starinski im je ljubio ruke, tražeći, pri tom, dopuštenje za taj čin. Do kraja života, imao je ljubavnice. Njegova supruga, Alma Singer, morala je da „zatvara oči”. Neprekidno.Pred smrt, priznao je prijatelju da je u životu imao tridesetak ljubavnica i uvek više njih istovremeno. „I svaku sam voleo”, rekao je.
Singer – otac
Pre no što će pobeći u Ameriku, Singer postaje otac dečaka Izraela. Zvali su ga Điđi i dobio ga je u braku koji nije bio zakonski, sa ženom koju je zvao Runja. Bila je komunistkinja i nisu se nikada slagali. Čudno je što je Singer ostavio petogodišnjeg dečaka i ženu i pobegao pred Drugi svetski rat u Ameriku, znajući tačno od čega beži. Dvadeset godina kasnije, ponovo će videti sina. Sin je tada novinar u Tel Avivu i ima porodicu, četvoro dece. Singer mu priznaje: „Moja deca, to su moje pripovesti”. Sin novinarima kaže: „Moj otac nikada nije porodičnog duha”. U trenutku kada se ženi u Americi Almom, ona napušta muža i dvoje male dece, sina i kćer od četiri i šest godina. Singer je odbijao da ih vidi ili je ih je viđao retko. Alma je, iako pre braka sa Singerom dobrostojeća, sada sa njim upala u finansijske nevolje. Čitavog života je radila najrazličitije poslove, dok je Singer pisao, sve dok nije stigla slava, mnogo kasnije. Singer je prihvatao njenu žrtvu kao nešto potpuno prirodno. U starijim godinama, ljubavnice je birao između svojih obožavateljki – prevodilaca. Jedna od njih bila mu je toliko bliska da je sa njom svakodnevno provodio mnogo vremena. Kada su mu 1978. javili da je dobio Nobelovu nagradu, zajedno su sastavili njegov govor. Tek tada, seća se danas ona, Singer je izjavio: „Ti ne putuješ sa mnom u Stokholm”. U Stokholm je sa njim putovala Alma sa još dve prijateljice. Pa ipak, posle Singerove smrti, Alma upravo nju poziva da zajedno srede Singerovu rukopisnu ostavštinu. „Chaoss Room” je Singerova soba prepuna papira. Bile su potrebne godine da se dovede u red.
Nobelova nagrada
U Stokholm, 1978, Singer stiže u fraku koji je iznajmio i koji mu je bio prevelik. Prilikom prijema Nobelove nagrade drži govor na jidišu. Pre no što pođe, zaboravi ček, ali se, trkom, vraća po njega. Službenici Akademije nauka u Stokholmu, kažu: „Ove godine je dodela nagrade bila vesela”.
Starost
U starosti, Singer gubi ono što je za njega čitavog života bio „raj iz koga niko nije uspeo da ga progna” – pamćenje. Polako, ali sigurno, zaboravljao je imena junaka o kojima je pisao. To ga je činilo furiozno ljutitim. Odlazio je sa sekretaricom u banke i tvrdio da ga banke strahovito potkradaju, proveravao po više puta svaki račun, svaku kamatu, u vreme kada je već bio dobrostojeći čovek. „Moj otac je uvek bio cicija”, govorio je kasnije njegov sin. „Ali mene to ne čudi. Veći deo života živeo je izuzetno teško”.
Kraj
Do kraja života, Singer tvrdi da su „njegove knjige njegova deca, a da su deca zamke, zastrašujući oblik pritiska, poput zaključavanja muške slobode”, piše Florans Noavuil. Pred odlazak, posle niza moždanih udara, dugo ćuti ili spava. Ima pogled zastrašenog, izgubljenog deteta. Pred smrt, svest mu se vraća i on kaže supruzi Almi: „Nisam bio dobar muž”.
Zaostavština
U literarnoj Singerovoj ostavštini nađen je spisak njegovih omiljenih pisaca i knjiga. Voleo je Bibliju (onaj koji je sa Bogom čitavog života ratovao), „Anu Karenjinu”, „Zločin i kaznu”, Gogolja, „Madam Bovari”, Poa, Hamsuna, Svedenborga. Nađen je i spisak (obožavao je spiskove), njegovog uobičajenog dana: „8 sati – buđenje, 9-11, rad na romanu, 12 - toaleta, oblačenje, 12-2 šetnja, ručak, 3-6 pisati, 7-8 večera (ne jesti previše, piše u zagradi – no overeat), 8-11 ljudi, čitanje, bioskop, pozorište.”
Nemoguće je ne primetiti da su ljudi na spisku ovog genijalnog vilenjaka bili na poslednjem mestu.

Sanja Domazet