Valtari se pojavio na finskoj literarnoj sceni 1925. godine, a dve godine docnije postigao je internacionalni uspeh romanom "Velika iluzija" koji je kritika u Evropi upoređivala sa delima američkih pisaca "izgubljene generacije", koji su pisali o Prvom svetskom ratom i njegovim posledicama.
Izuzetno plodan pisac iza koga je ostalo 26 romana, 15 novela, šest zbirki pirča, nekoliko knjiga poezije, 26 drama i bezbroj novinskih članaka, književnih kritika, prevoda i radiodrama,kao i filmskiih scenarija, jer su prema njegovim delima snimljena, između dva rata, čak 33 filma u skandinavskim zemljama.
Valtari se nije ustručavao da piše trilere, istorijske, gotičke romane, a interesovanje za drevni Egipat ga je inspirisalo da napiše "Sinuhea".
23.12.11 Danas
Za obnovu plemenite vere
Sinuhe Egipćanin, Mika Valtari
Svetski poznat roman finskog pisca Mike Valtarija, Sinuhe Egipćanin pojavljuje se prvi put na srpskom jeziku (u prevodu Veljka Nikitovića i Koste Lozanića), „otkrivajući stari Egipat, spolja i iznutra, iz ugla bogataša i siromaha, iz ugla surovog vojskovođe i neobičnog faraona, kakav je bio Ehnaton“, kaže jedan od prevodilaca Lozanić. Čitalac se u ovom romanu sreće sa Nefertiti, Tutankamonom, Horenhabom, sa Hetitima i vavilonskim likovima vladara i ratnika, sa Kritom u vreme smrti Minotaura...
Storija počinje kao legenda o korpi od pruća u kojoj su niz Nil puštali novorođenčad, da ih neko pronađe, da prežive kao nepoznati, da svojim postojanjem ne zasmetaju planovima o nasledstvu. Sinuhe je bio sin Amenofisa Trećeg i nežne princeze koja je bila jedna od žena u egipatskoj Zlatnoj kući faraona. Sve je aranžirala druga žena, kako bi njen muški prvenac, Amenofis Četvrti, nesmetano jednom postao faraon. Sinuhe je odrastao usvojen u porodici lekara siromašnih iz predgrađa kraj Nila i kasnije je i sam postao lekar - spletom okolnosti lekar novog faraona. U tim vremenima egipatsko društvo bilo je podeljeno na bogate, siromašne i robove, sva vlast je bila u rukama faraona, ali je njega ograničavalo bogatstvo i uticaj sveštenika vrhovnog i zvaničnog boga Amona... Takav je bio Egipat svih vekova unazad, do postanka piramida i još dalje, a onda je došao faraon koji je hteo da ukine moć sveštenstva, da uništi boga Amona i proglasi novog boga, Atona...
Tada se ukrštaju životi nekoliko glavnih likova - Amenofisa Četvrtog koji je sebe nazvao Ehnaton - sin sunca, Sinuhea - uspešnog mladog lekara i Horenhaba - sina sokola, kasnije uspešnog vojskovođe... Ehnaton je promovisanjem drugog boga napravio pravi društveni udar u Egiptu i poništio viševekovnu kohabitaciju svih ranijih faraona sa Amonovim sveštenstvom. Ali, za Ehnatona, njegovu ženu Nefertiti i lekara Sinuhea to nije bio samo vladarski čin radi objedinjavanja vlasti, nego stvarna vera u novog boga koji je isti za sve ljude: bogate, siromašne, Egipćane, Crnce, Šardane, Sirijce, Krićane i druge koji su postojali u Starom svetu u kome je država sa Nila dominirala ekonomski, imajući nekoliko žetvi godišnje.
Ehnaton je, po principima vere, bio preteča Hrista, pa su nezadovoljni Amonovi sveštenici, lišeni novog bogatstva, koristili staro da podbunjuju narod i vojsku protiv faraona, te je izbio građanski rat i zavera u kojoj je Ehnaton oteran u smrt, da bi došao neko čvršći, sa gvozdenom voljom da sredi stanje u Egiptu i vojnički pobedi susedne države, kako više ne bi nasrtale na Egipat. Reč je o Horenhabu, vojskovođi koji postaje faraon preko krvi Ehnatonove starije sestre Baketamon, koju je oženio uz blagoslov obnovljenog Amonovog sveštenstva. Pobedio je Hetite, sredio Egipat, prihvatio kohabitaciju sa sveštenstvom, ali ličnu sreću nikad nije imao. Strašna osveta Baketamon, koju je na silu učinio ženom i suprugom, da bi se dokopao faraonske krvi, možda su i najbolje stranice ovog velikog romana...
Sinuhe je tek u zrelom dobu shvatio ko je, ali on jeste lik koji je kasno saznavao mnoge stvari, prosto su ga mimoilazile i pored diplomatske i lekarske veštine. Pomirivši se sa nestankom Ehnatona, on postaje propovednik vere koja je ukinuta pa ga je nekadašnji prijatelj, vojskovođa Horenhab, sada faraon, proterao sa Nila u pustu zemlju kraj Crvenog mora, da živi u kolibi i blizu stražara koji su ga sprečavali da igde ode i nanese štetu propovedajući o miru, jednakosti među ljudima i svemu onom što će ljudi više vekova kasnije, u Judeji i Samariji, u Palestini - slušati od Isusa Nazarećanina. On će, tako usamljen, napisati svoja sećanja u petnaest svitaka zaštićenih od svega i krišom ih zakopati duboko u pesak, da jednom, mnogo kasnije budu pronađeni i da se plemenita vera kad-tad obnovi.
Tih petnaest svitaka je sada pred čitaocem u obliku kakav im je dao veliki poznavalac kako starog sveta, tako i vizantijskog, Finac i Evropejac Mika Valtari.
K. D.
