1
Koverat sam zatekao zadenut u ulaznim vratima.
Bilo je to neobično. Poštar mi nikada ranije nije tako ostavljao pisma. Zašto ga nije ubacio u sanduče s ostalima? Upravo sam, kao i uvek po povratku s posla, izvadio pošiljke koje mi je danas doneo. Penjući se liftom do drugog sprata, letimično sam ih pregledao. Ništa naročito: jedan račun i tri reklame. Spustio sam tašnu na pod, stavio pod mišku pisma iz sandučeta, uzeo koverat i osmotrio ga sa obe strane. To je rešilo jednu nedoumicu, ali i otvorilo drugu. Poštar nije imao veze s ovim pismom. On verovatno raznosi pošiljke bez podataka o pošiljaocu, ali ne i takve na kojima ništa ne stoji o primaocu. Pored ostalog i zato što ne bi znao kome da ih uruči. Nikakav ispis nije remetio belinu duguljastog koverta. Ko ga je, međutim, zadenuo ovde ako nije poštar?
Dok sam otključavao bravu, palo mi je na um šta bi, po svoj prilici, moglo da bude posredi. Ovo je takođe neka reklamna poruka, samo što je nisu slali na uobičajeni način, preko pošte, nego su je raznosili od vrata do vrata, a onda su još i sve zaodenuli velom anonimne tajanstvenosti. Val-jda računaju na to da će tako biti bolje primećena. Evo, ja sam joj, na primer, već poklonio više pažnje nego što će dobiti tri reklamna pisma iz sandučeta koja će, nepregledana, završiti u korpi za otpatke. Ko zna, možda ću čak i otvoriti koverat. Bio je veoma lagan, kao da se u njemu nije ništa nalazilo. Neko se dobro potrudio da podstakne radoznalost mogućih mušterija.
Ostalo je nejasno još samo kako je raznosač ušao u zgradu. Ulaz je bio stalno zaključan, a teško da bi neko od stanara pustio unutra neznanca da ga je pozvao preko interfona i saopštio mu da želi da u sva vrata zadene reklamna pisma. Mora da se poslužio nekim trikom. Ti ljudi su lukavi. Kako bi inače bili uspešni u svom poslu? Pre no što sam ušao, bacio sam pogled prema ulaznim vratima drugog stana na mom spratu. Tamo nije bilo belog koverta. Sigurno su ga već uzeli.
Okačio sam mantil i šešir na zidni čiviluk u predsoblju i ušao u salon. Odložio sam tašnu na stolicu, a pisma na sto, i pohitao do akvarijuma. Tropske ribice imale su preimućstvo u odnosu na sve ostalo. Trebalo ih je nahraniti tačno u pola šest. Proverio sam najpre termostat da se uverim da je voda prikladno topla, pa pumpu za vazduh iz koje je izvirao mlaz mehurića, strujeći ka površini. Onda sam podigao plastični poklopac konzerve i počeo da posipam brašnastu hranu po površini. Ribice su se smesta dale u proždrljiv lov na grumuljice, nepotrebno se otimajući oko pojedinih komada, dok su drugi, neuhvaćeni, sporo tonuli ka dnu.
Nisam bio ljubitelj životinja i nikada ne bih držao u stanu psa, mačku ili papagaja, recimo. O drugim vrstama da i ne govorimo. Ne zato što mi možda ne bi prijalo njihovo društvo – mnogi ljudi koji žive sami kao ja tako rešavaju problem usamljenosti, priznali to ili ne – nego zbog toga što bi me to suočilo s obavezama koje ne bih mogao valjano da ispunim. Za razliku od krupnih životinja, ribice su zahtevale tek malo pažnje. Bilo je, zapravo, dovoljno dati im hranu dva puta dnevno, u određeni čas. O održavanju pogodnih uslova u akvarijumu starali su se jednostavni uređaji.
Jednom se, doduše, dogodilo da je grejač zakazao. Tokom noći, voda je nekako došla u dodir sa žicama pod naponom. Ujutro sam zatekao celo malo jato kako beživotno pluta po površini. Nije me to puno pogodilo. Još istog dana nabavio sam novi grejač i nove ribice – i sve je bilo isto kao pre. Neko bi iz ovoga mogao da zaključi da sam bezosećajan, ali nije tako. Uginuće malih tropskih stvorenja palo bi mi teže da je moj odnos prema njima bio prisniji. Ali ničeg drugog sem obostrane ravnodušnosti tu nije bilo. Ribice su bile svesne mog postojanja samo u onim kratkim trenucima kada sam ih hranio, a i onda tek kao neke bezlične sile koja se iz ko zna kojih razloga ponaša blagonaklono prema njima. U svim ostalim prilika uopšte me nisu primećivale.
Ja sam njih, međutim, i te kako primećivao, iako ne kao prepoznatljive jedinke za koje bih se vezao. Zbog toga sam ih, u stvari, i nabavio, podstaknut jednim člankom u novinama, u kome su se preporučivali razni načini opuštanja. Zamračio bih salon, ostavivši uključenu jedino svetiljku iznad akvarijuma, pustio neki CD, smestio se u obližnju fotelju i prepustio se posmatranju. Ono je umelo da potraje. Nikada nije bilo kraće od pola sata, a jednom sam tako ostao uz ribice čak dva sata i dvadeset četiri minuta, ustajući jedino da promenim CD. Dužina ove akvarijumske terapije zavisila je od toga koliko sam napet. Ali i najveća napetost konačno bi počela da popušta pred prizorom bešumnog, haotičnog kretanja šarenih obličja u koje sam kao hipnotisan zurio.
Tokom jedne od prvih seansi nešto neobično palo mi je na pamet. Pomislio sam kako ribice i ja obitavamo u dva paralelna sveta koja se međusobno gotovo ne mešaju, ali ipak imaju koristi jedan od drugoga. Ono što je ribicama stizalo iz mog sveta bilo je sasvim elementarno: hrana i toplota. Ja sam, za uzvrat, iz njihovog dobijao nešto bezmerno složenije: duševni spokoj. Kada bih poželeo da im se zahvalim na tom daru, kako bih to mogao da učinim? Kako bićima koja uopšte nemaju dušu dočarati pojam duševnog spokoja? Nikako, bojim se. Nešto može da prođe kroz membranu što razdvaja paralelne svetove, a nešto ne.
Ribice su sada bile podmirene sve do narednog jutra. Uskoro će mi, čim i sâm obedujem, biti potrebne njihove usluge. Iza mene je bio još jedan turoban dan. Samo neupućeni mogu da smatraju da ako čovek dovoljno dugo radi u pogrebnom zavodu, onda prestane da ga dotiče ono s čime se tamo sreće. Stvari stoje potpuno suprotno. Bar sa mnom. Što sam stariji, sve teže podnosim posao kojim se bavim. Od pre nekog vremena počeo sam da se nosim mišlju da odem u prevremenu penziju čim se za to steknu uslovi. Valjda ću izdržati još dve godine i osam meseci. Primanja će mi tako biti prilično oskudnija nego da dobijam punu penziju, ali snaći ću se već nekako. Pitanje je da li bih uopšte doživeo puni radni staž na tom mestu.
Pošao sam u kuhinju da pripremim nešto za ručak, kada sam se prisetio zagonetnog koverta koji sam ostavio na stolu. Načas sam se dvoumio, ali znatiželja je odnela prevagu nad krčanjem u stomaku. Neće dugo potrajati. Samo da vidim šta sadrži. Podigao sam ga prema prozoru. Zraci popodnevnog sunca ocrtali su kroz belu hartiju, približno po sredini, neveliki, duguljasti, tamni pravougaonik koji je stajao malo iskošeno. Pažljivo sam iscepao koverat tik uz bočnu ivicu, zavukao dva prsta unutra i izvadio ono što se tamo nalazilo.
Iako sam odmah prepoznao šta je posredi, zbunjeno sam piljio u bioskopsku ulaznicu nekoliko trenutaka. Potom sam zavirio u koverat, ali, kao što sam to i očekivao, unutra više ničeg nije bilo. Ponovo sam pogledao plavu kartu. Važila je za projekciju u Muzeju kinoteke koja počinje danas u šest sati. Nije bilo navedeno šta se daje. Otvorio sam tašnu, izvadio novine, našao stranu s bioskopskim repertoarom i potražio program Muzeja kinoteke. Ali umesto naziva filma, tu je stajalo: ’Ponedeljkom nema predstava’.
Spustio sam ulaznicu, koverat i novine na sto, pa se ponovo uputio u kuhinju. Lako je bilo razabrati u čemu se sastojala dosetka nepoznatih reklamera. Zakupili su salu Muzeja kinoteke jedinog dana kada se ona nije koristila za redovan program. Nijedan drugi bioskop u gradu nije imao ovako pogodnu celodnevnu pauzu. Nisam ni slutio da se ova ugledna institucija bavi iznajmljivanjem svojih prostorija, ali živimo u dobu sveopšte komercijalizacije, pa se ničemu više ne treba čuditi. Ona je u dobroj meri zahvatila čak i pogrebne usluge, što je samo otežalo moje breme.
Razaslali su ulaznice za niz termina na mnoštvo adresa. Svakako znatno više nego što je bilo mesta u sali, pravilno procenjujući da se mnogi neće odazvati. One, pak, koji se budu upecali na ovaj mamac čekaće iznenađenje. Umesto filma kome su se nadali, uslediće nekakva prezentacija. I što je najneobičnije, većina posetilaca ostaće do kraja, iako ih uopšte ne zanima ono što se nudi. Možda će na kraju čak i kupiti ponuđeno. Uistinu je neverovatno koliko su ljudi ponekad lakoverni. Ja, naravno, nisam spadao među takve. Meni nije bilo lako podvaliti. Uostalom, sve i kada bih želeo da odem tamo, teško da bih uspeo da stignem na vreme. Pogledao sam na ručni sat. Dvadeset pet do šest. Imajući u vidu koliko je daleko Muzej kinoteke od moje kuće, bila bi to prava jurnjava.
Iz frižidera sam uzeo pakovanje gulaša, a iz kredenca lonac u kome pripravljam zamrznutu hranu. Nalio sam vodu približno do trećine duboke posude i spustio ciglu od staniola u nju. Stavio sam lonac na ekspresnu ringlu i uključio je. Potom sam uvežbano postavio jedan kraj kuhinjskog stola, pa se vratio do štednjaka. Ručak će biti gotov kroz petnaestak minuta. Ovo vreme provodio sam svakoga dana gledajući kako se voda zagreva. To baš nije uzbudljivo ili korisno, ali šta sam drugo mogao da radim dok sam čekao da se obed zgotovi? Nije dolazilo u obzir da, na primer, čitam novine zato što to nikada ne činim u kuhinji.
Zurio sam u srebrnu polugu na dnu možda tri minuta, kada se najednom nešto prelomilo u meni. U žurnom nizu kretnji, isključio sam ringlu, zavukao šaku u već smlačenu vodu, izvadio iz nje pakovanje gulaša, obrisao ga krpom okačenom pored sudopere i vratio u frižider. Nije bilo vremena da sklonim lonac i raspremim sto. Jedino sam dograbio iz kotarice dve kriške hleba koje sam maločas isekao. Počeo sam da ih trpam u usta još dok sam izlazio iz kuhinje.
Sa stola u salonu podigao sam ulaznicu, pa pohitao u predsoblje. Imao sam muke da obučem mantil. Nije lako provući kroz rukav šaku u kojoj držite krišku i po hleba. Kada je najzad prošla, na podu je ostalo pregršt mrvica. Hleb je bio jutrošnji, tako da se već prilično osušio. Načas sam došao u iskušenje da ih odmah počistim, ali ipak sam uspeo da obuzdam poriv da sve neodložno dovodim u red. I to može da sačeka. Nisam imao više ni trenutka za gubljenje. Stavio sam brzo šešir na glavu i izišao. Srećom, nisam morao da se petljam oko zaključavanja. Bilo je dovoljno da samo povučem ulazna vrata za sobom.
2
Stigao sam pred Muzej kinoteke u šest sati i sedam minuta.
Jurnjava je uistinu bila besomučna, ali to nije bilo ono najgore. Imao sam utisak da su ka meni sve vreme upravljeni upitni i podozrivi pogledi ljudi koje sam sretao usput. Dok sam, razlepršanog mantila, gotovo sprintovao da bih uhvatio tramvaj, pridržavajući slobodnom rukom šešir da mi ne bi odleteo, najpre me je zapanjeno posmatrao jedan komšija koji se zatekao na ulici u blizini naše zgrade. Uspeo sam da mu se osmehnem i naklonim u prolazu, ali to nije doprinelo da se promeni izraz njegovog lica.
Potom je, na zadnjoj platformi tramvaja, sveopštu pažnju privukao prizor prividno uglađenog gospodina koji halapljivo žvaće suvi hleb. A kada sam još počeo da bučno štucam, nekoliko glava s gnušanjem se okrenulo od mene. Ništa nije pomoglo to što sam stavio ruku preko usta, zadržavao dah i držao nos zatvoren palcem i kažiprstom. Poželeo sam da se zbog ove nedoličnosti izvinim svim putnicima i da im objasnim u čemu je stvar, ali dok sam birao prikladne reči za to, došla je moja stanica.
Najzad, pošto sam, izgubivši strpljenje, pretrčao preko jednog prometnog bulevara dok je na semaforu stajalo crveno svetlo za pešake – što je umalo dovelo do sudara dva automobila zbog naglog kočenja – za mnom se, uz trubljenje, razlegao i prekorni glas neke žene koja je sa dvoje mališana čekala na suprotnoj strani da propisno pređe ulicu: „Baš lep primer dajete deci!” Grižu savesti koja me je obuzela tek je neznatno ublažila okolnost da je vratolomija koju sam upravo izveo najzad dovela do prestanka štucanja.
No, žurba i prateće neprijatnosti imale su jednu dobru stranu. Obuzet njima, nisam imao kada da se pozabavim preispitivanjem svog postupka. Tako su izostala pitanja koja sam mogao i morao da postavim samome sebi. Šta ja to radim? Zar se tako ponaša jedan trezven i ozbiljan čovek koji drži do sebe? Umesto da spokojno obedujem kod kuće, a potom da se zasluženo odmorim, kao bez glave jurim, praznog stomaka i blamirajući se na svakom koraku, da bih stigao na nekakvu reklamnu predstavu o kojoj ne znam ništa i koja me najverovatnije uopšte neće zanimati. Ovakva nepromišljenost nimalo mi nije svojstvena. Ali, kao i sređivanje nereda koji sam ostavio za sobom u stanu, suočavanje s ovim pitanjima morao sam da odložim za kasnije.
Na ulazu u Muzej kinoteke stajao je livrejisani vratar. Bio je to oniži, puniji muškarac, neodređenih srednjih godina. Pribojavao sam se da će zadocnelog posetioca dočekati namrgođeno, ali rumenim licem širio se osmeh. Pa jasno, nije ovo uobičajena filmska projekcija, na koju je u najmanju ruku neuviđavno prema drugim gledaocima ne doći na vreme, nego prezentacija na koju ste dobrodošli kad god stignete.
„Oprostite, malo sam zakasnio”, kazao sam ipak, preturajući po džepovima mantila u potrazi za ulaznicom.
„Niste, niste”, uzvratio je predusretljivo vratar. „Nipošto ne bismo počeli bez vas.” Pokazao mi je rukom da uđem, ne sačekavši da izvadim kartu. Mogao sam sasvim i da je ne ponesem od kuće. Nema sumnje da je istim laskanjem pozdravljao i ostale goste.
Obreo sam se u praznom predvorju. Blagovremeno prispeli posetioci već su ušli u salu. Osvrnuvši se oko sebe, zapazio sam jednu novinu. Kada sam, prilično davno, prethodni put bio ovde, zidovi nisu bili gotovo potpuno prekriveni fotografijama filmskih glumica i glumaca. Drugi ljudi možda ne bi na to obratili pažnju, ali kod mene je posredi bila profesionalna deformacija. Prešavši letimičnim pogledom po slikama, uočio sam da ispod svake, uz ime zvezde, stoje ispisane godine rođenja i smrti, kao na nadgrobnim pločama. Ka meni su odasvud bili uprti vedri pogledi pokojnika. Biće da je to bio uslov da se nađu ovde, zaključio sam. Muzeji su, kao i groblja, mesta za mrtve.
Dok sam išao prema jednoj od dve teške, tamnocrvene, plišane zavese, koje su prekrivale ulaze u salu, na um mi je palo kako je, u stvari, ispalo baš zgodno što sam zakasnio. Mora da je još neko iz moje zgrade postupio nepromišljeno kao i ja i došao ovamo. Ako bismo se sreli, za sve bi to bilo nelagodno. Smestiću se stoga negde u poslednje redove kako bih bio što neupadljiviji i kako bih po završetku među prvima napustio salu. Valjda će se u tom delu naći još neko slobodno sedište.
I odista se našlo. U stvari, bilo je slobodnih sedišta koliko vam duša hoće. Sasvim precizno govoreći, u celoj sali samo je jedno mesto bilo zauzeto. Približno po sredini sedela je neka dama, delujući tu, zbog tamnoplave odeće, kao tmasto, samotno ostrvce usred ravnomerno ustalasanog mora boje vina. Na glavi je imala takođe tamnoplavi šešir širokog oboda. Prva pomisao bila mi je kako je ovo, zapravo, sreća u nesreći. Bar neće biti svedoka moje bruke. Zar samo ja da ispadnem tako naivan! A možda bi mi ipak bilo lakše da je bar neki moj komšija takođe došao. Bruka se udvoje nekako lakše podnosi.
Nije bilo razloga da ostanem ovde. Uostalom, kad priređivači vide koliko su publike privukli, ionako će otkazati predstavu. Počeo sam već da se okrećem prema plišanoj zavesi da iziđem, kada me je zaustavio jedan glas, nagnavši me da se trgnem.
„Dozvolite”, kazala mi je razvodnica, uzevši mi iz ruke ulaznicu koju sam, dok sam prolazio kroz predvorje, konačno našao i izvadio iz džepa mantila. Nisam je primetio u prvi mah. Stajala je leđima oslonjena o zid odmah pored ulaza, držeći baterijsku svetiljku. Bila je to vižljasta devojka, kratke kose, s krupnim naočarama, odevena, kao i vratar, u zagasitu livreju, preovlađujuću boju u Muzeju kinoteke. Pogledala je kartu, pa pošla na levu stranu, dodavši: „Izvolite ovuda, molim vas.”
Šta sam mogao drugo da uradim nego da krenem za njom? Okolnosti ponekad navode čoveka da dela protiv svoje volje. Da nisam pošao, našao bih se pred obavezom da pružim neko objašnjenje za to odbijanje. Ma koliko ono bilo umesno, svejedno bih se osećao neprijatno, a verovatno i devojka. Nije ona kriva što ova predstava nije uspela. Samo radi svoj posao. Uostalom, šta me košta da se još malo zadržim? Neko će se svakako uskoro pojaviti da odjavi prezentaciju. Ko zna, možda će čak dvoje posetilaca dobiti neki utešni poklon, kao znak zahvalnosti.
Razvodnica se zaustavila kod reda u kome je sedela dama u tamnoplavom i uprla baterijsku svetiljku prema mestu pored njenog. Zbunjeno sam je pogledao. Ona je to zapazila i kao opravdanje pokazala mi kartu. Tamo je stvarno stajalo: sedamnaesti red, sedište devet. Pošto nije bilo ničeg spornog, nije više morala da se tu zadržava, pa se zaputila natrag ka ulazu. Ja sam neodlučno stajao nekoliko časaka, a onda lagano slegnuo ramenima i krenuo ka svom mestu.
Stigavši do njega, uvideo sam da ne mogu tek tako da sednem. Da je u sali bilo još ljudi, delovalo bi nametljivo, pa čak i nepristojno da oslovim damu kojoj prethodno nisam predstavljen. Ovako, međutim, budući da smo bili sami, neuljudno bi bilo naći se tako blizu nje bez reči. Mogla bi to da protumači kao znak nevaspitanja ili drskosti. Skinuo sam stoga najpre šešir i lagano se naklonio.
„Dobar dan”, rekao sam, ne uspevši da se na brzinu dosetim ničeg pametnijeg.
Ona je malo podigla glavu prema meni i lagano klimnula njome, pa je opet okrenula napred. Lice joj je dobrim delom ostalo skriveno obodom šešira. Video sam načas jedino blagu oblinu brade. No, i to je bilo dovoljno da zaključim da posredi mora biti mlada osoba. Verovatno i lepa. Svukao sam mantil, presavio ga i položio u krilo pošto sam se spustio na sedište, pomislivši kako moram da ulučim priliku da je bolje osmotrim. Što diskretnije, razume se. Nikako nisam smeo da ostavim utisak neotesanog nametljivca.
Prilika mi se, međutim, nije ukazala. Samo što sam seo, pogasila su se svetla u sali. Najednom smo se našli u potpunom mraku. Sačekao sam da nešto usledi, ali ništa se nije desilo. Pometeno sam se okrenuo. Sve što sam video pozadi bile su dve male crvene svetiljke iznad izlaza, nalik na veoma razmaknute oči nekog opakog stvora što vreba u tami. Osetio sam obavezu da kažem nešto umirujuće dami pokraj sebe. Mora da se uplašila. Sigurno joj nije bilo nimalo lagodno da sedi pokraj nepoznatog muškarca u mraku prazne sale. Dobro, negde pozadi stajala je razvodnica, ali možda i nije. Šta ako je izišla u predvorje?
Dok sam smišljao kako da joj se obratim, a da je samo još više ne uznemirim, postao sam svestan nečega što bi mi možda promaklo da su mi čula vida i sluha bila uposlena. Ovako, u mrklom mraku i mukloj tišini, nozdrve su mi razlučile slabašan parfem koji se širio s moje desne strane. Zbog nečega sam odmah bio siguran da je u pitanju ekstrakt mirisa nekog cveta, ali nikako nisam uspeo da prepoznam koga. To je bilo čudnovato zato što se, po prirodi posla, svakodnevno srećem s cvećem svih vrsta. Delovao je nežno i baršunasto, s izvesnim opojnim svojstvom.
Ali nije bilo vremena da se udubim u tu nedoumicu zato što je počela projekcija. Šta sad ovo znači? Da li su promoteri rešili da ipak nastupe pred samo dvoje gledalaca? To mi je izgledalo kao čisto traćenje vremena i truda, ali možda oni celu stvar vide drugačije. Pošto je sala ionako zakupljena, ipak će da održe predstavu. Verovatno smatraju da bi njeno otkazivanje bilo još veći neuspeh. Odnekud sam pretpostavljao da će se pojaviti voditelj s pomoćnicima i rekvizitima i uživo izvesti prezentaciju, ali očito sam se prevario. Uostalom, to će se možda još i dogoditi pošto prethodno puste uvodni reklamni film.
Ako je ovo što je počelo da se prikazuje bio reklamni film, onda nipošto nije spadao među tipične. Nije bilo brze smene kadrova od koje bi vam se zavrtelo u glavi i muzike visokog ritma koja se nije mnogo razlikovala od buke – svih onih osobina koje su mi izrazito išle na živce, tako da sam izbegavao da gledam reklame kad god sam to mogao. Prizor na platnu predstavljao je suštu suprotnost: samo jedan, nepomičan kadar u kome se ništa nije događalo. Tome je bila saobražena i muzika. Troma klavirska kompozicija, slična žuboru planinskog potoka, kao da je poticala iz zbirke CD-a koje slušam dok se opuštam uz akvarijum.
Glavninu ekrana zauzimala je klupa u nekom parku. Desno od nje uzdizao se stub svetiljke, a pozadinu je ispunjavao oveći grm prošaran tu i tamo krupnijim, ružičastim cvetovima. Ako je suditi po bujnom zelenilu i jarkoj osunčanosti, ovo je snimljeno nekog vedrog, letnjeg dana. To se uskoro potvrdilo kada je na scenu s leve strane ušla neka starija gospođa, vodeći na povocu rundavo psetance. Bila je obučena u laku haljinu, vedrih boja, s kratkim rukavima, a nosila je i naočare za sunce duguljastog okvira. Nije, međutim, išla normalnim hodom. Snimak je bio načinjen sasvim usporeno, tako da se činilo da gospođa i kučence graciozno klize preko platna, gotovo lebde. Bilo im je poprilično potrebno da prevale neveliku dužinu kadra i iziđu s desne strane.
Potom jedno vreme ništa nije remetilo jednoličan prizor klupe. Ljubitelje dinamičnih filmova ovo bi ozlojedilo, ali meni je baš prijalo. Osetio sam se kao kada kod kuće posmatram sneno spori ples ribica. Kako su minuti proticali, sakupljena dnevna napetost, samo uvećana bezglavom jurnjavom do Muzeja kinoteke, počela je da jenjava. Ali onda sam ukorio sebe zbog sebičnosti. Ipak se ne nalazim sâm kod kuće, već u bioskopu pokraj dame o čijim sklonostima ništa ne znam. Šta ako njoj sve ovo nije po volji, ako bi više volela nešto življe? Ja, doduše, ne snosim odgovornost za ono što se prikazuje, ali ne bi bilo baš zgodno ni da ispoljim oduševljenost time, pa makar se ona i ne videla u mraku sale.
Kadar je konačno ponovo oživeo. Zdesna je stupila prilika nekog sredovečnog muškarca sitnog stasa. Imao je na sebi tamno odelo, belu košulju i crnu kravatu. Takođe se kretao usporeno, ali, za razliku od starice s psom, hod mu je izgledao nekako nezgrapno, gotovo groteskno. Prišao je klupi, seo uz njen kraj pored stuba svetiljke, skinuo sako i prebacio ga preko naslona. Potom je otvorio knjigu koju je doneo sa sobom i posvetio se čitanju. Nepomičnog držanja, delovao je tu kao sliven s klupom.
Posmatrao sam ga dobrih pola minuta pre no što mi se, poput seva munje, uviđanje najzad probilo do površine svesti. Gotovo sam poskočio na sedištu, ali odmah me je obuzela nelagodnost zbog ove reakcije. Šta li će dama misliti o meni? No, to sad nije bilo najvažnije. Prekorio sam sebe zbog nepronicljivosti, premda je postojala olakšavajuća okolnost. Ponekad se najteže prepozna ono što je najpoznatije ako se vidi iz neobičnog ugla. Trebalo je, naravno, odmah da shvatim o kojoj klupi je reč. Pa svakoga dana, kad god mi to vremenske prilike dozvoljavaju, sedim na njoj tokom podnevne pauze. Prilazim joj, međutim, stazom sa strane, a ne spreda, odakle nema pristupa zato što se ispred prostire travnjak po kome hodanje nije dopušteno.
Dobro, klupu možda nisam morao odmah da prepoznam. Sve one, na kraju krajeva, liče jedna na drugu. Svetiljka i grm činili su je, doduše, unekoliko posebnom, ali nikada nisam imao razloga da obraćam pažnju na njih. Što se mog zapažanja tiče, kao da i nisu bili tu. No, da ne prepoznam odmah samoga sebe, to je već bilo zabrinjavajuće. Morao sam dobrano da se zamislim da bih ovde pronašao ako već ne neko opravdanje, onda bar objašnjenje. Nikada ranije nisam video sebe na nekom snimku. Čak sam imao i sasvim malo svojih fotografija, a i one su bile mahom iz mlađih dana. Sa sobom bih se suočavao jedino ujutro kada bih se brijao, ali to je ipak nešto drugo. Znao sam šta me očekuje kada pogledam u ogledalo.
Zbunjujuća pitanja stala su da mi se roje u glavi, ali nisam stigao da se usredsredim ni na jedno od njih zato što je na platnu ponovo počelo da se nešto događa. S leve strane, klupi je prišla jedna žena i smestila se na suprotan kraj od mene. Pomislio sam najpre kako je to baš čudnovato. Uopšte joj nisam video lice, a i samo sam je jednom prethodno ovlaš osmotrio, ali ipak sam odmah znao ko je ona, a bilo mi je potrebno znatno duže da prepoznam samoga sebe, koga viđam svakoga dana. Pognuta glava ostala joj je zaklonjena obodom šešira, tako da joj ovoga puta nisam spazio čak ni tanani luk brade, a i sve na njoj bilo je crno, a ne tamnoplavo, ali nije postojao ni tračak sumnje: bila je to dama čije sam prisustvo nepogrešivo osećao tik pored sebe.
Sama njena pojava nije predstavljala jedinu neobičnost. Druga je bila način na koji se kretala. Odnosno, neobično je bilo to što se kretala obično, a ne usporeno. Pomislio sam najpre kako je ceo snimak prešao iz usporenog režima u normalan, ali prevario sam se. Kada sam uskoro počeo da okrećem list u knjizi koju sam čitao, to je trajalo i trajalo, dok je ona pri tom uveliko skinula čipkane rukavice i preplela prste u krilu. Kao da smo se nalazili u dva paralelna vremenska toka koji teku različitim brzinama.
Nisam se sećao ovog susreta. Kada se zadubim u čitanje, okolni svet bezmalo prestaje da postoji za mene. Da je dama samo prošla pored klupe, ne bi bilo previše iznenađujuće da mi je promakla. Ali kako sam mogao da je ne zapazim kada je sela? U redu, klupa je poduža, ali zar me to iskupljuje? Činjenica da je do ovog previda ipak došlo nimalo nije bila prijatna. Gde ćete pouzdaniji simptom starenja od toga da ne primetite da vam se na klupi u parku pridružila jedna ovakva osoba?
Ali zato je ona primetila mene. Sedela je zagledana preda se neko vreme, pognute glave, da bi se onda neočekivano okrenula na moju stranu. Pri toj kretnji obod šešira na trenutak se lelujavo podigao, otkrivši joj profil. Moja prvobitna slutnja dobila je punu potvrdu. Bilo je to jedno od najlepših ženskih lica koje sam ikada video. Zažalio sam što i ona nije bila prikazana usporeno. Ovo ukazanje onda bi potrajalo malo duže. Morao sam da uložim silan napor kako bih odoleo iskušenju da pogledam original koji se nalazio uz mene. Možda bi moje osvrtanje ka njoj prošlo nezapaženo u polumraku, ali nisam smeo da rizikujem. Uostalom, jedan gospodin nikada ne čini ništa u potaji. Valjda ću posle projekcije ulučiti zgodu da je osmotrim na način koji me ne bi prikazao u rđavoj svetlosti.
Glava joj je ostala upravljena ka meni. Jedna dama obično ne posmatra tako upadljivo potpunog neznanca, osim ako nema valjane razloge za to. Šta li je samo moglo da pobudi zanimanje jedne ovakve osobe za nekoga kao što sam ja? Tim pre što sam samo glupo buljio u knjigu pred sobom. Nikakvo suvislo objašnjenje nije mi padalo na pamet. Ali ja, zapravo, i ne znam puno o damama. Nisam baš imao prilike da ih bolje upoznam. U svakom slučaju, ma kakve bile njene pobude, svakako mi je laskala pažnja koju mi je posvećivala.
Nisam, naravno, mogao da se nadam da će ta pažnja trajati u nedogled. Dama u crnom konačno je odvratila pogled od mene i posvetila se navlačenju rukavica. Bilo mi je milo što tog časa ne mogu da joj vidim lice. Ne bi mi godio izraz razočaranosti i ozlojeđenosti mojim držanjem, koji mora da je na njemu stajao. Potom je ustala i uputila se duž klupe. Prošla je pokraj mene, uopšte se ne osvrnuvši, i uskoro napustila kadar. Ponovo sam ostao sâm u njemu, poput kakvog kipa nepokolebljivog čitaoca, nesvestan onoga što sam upravo propustio.
Muzika je najavila završetak projekcije. Žubor potoka prerastao je u šum brzaka, pa u tutnjavu bujice i najzad u huk vodopada, da bi onda naglo zamukao. Uporedo s prestankom zvuka nestalo je i slike. Kao što nije postojala najavna špica, nije bilo ni odjavne. Usledilo je zatamnjenje. Prizor u parku iščileo je s ekrana, ostavivši nakratko za sobom zaostalu sliku. Kada je i ona zgasnula, obreli smo se još jednom u mraku.
Očekivanja su mi ponovo bila izneverena. U bioskopima se rasveta uključuje čim počne špica. To me uvek razgnevi zato što gledaoci počnu odmah da ustaju, kao da im se nekuda žuri, pa uglavnom ne vidim podatke o filmu koji me zanimaju. Sada se dogodilo suprotno. Svetla nikako da se upale. Strpljivo sam ostao na sedištu, čekajući da se to dogodi, ali čekanje se odužilo. Pomislio sam ponovo kako bih morao nešto da preduzmem, a ne samo da bespomoćno sedim, ali sada, posle onoga što sam upravo video na platnu, još sam manje znao nego ranije šta bih mogao da kažem dami pored sebe. Okrenuo sam se pozadi, u nadi da bih možda mogao da razaberem razvodnicu ako stoji ispod jedne od dve svetiljke iznad izlaza. Ali ne samo da nju nisam ugledao nego se više nisu videle ni crvene oči stvora iz tame. Mrak je ovoga puta doslovno bio potpun.
Rasveta je blesnula dok sam se okretao napred. Mora da je bila znatno jača nego pre projekcije zato što me je načas zaslepila. No, zenice su mi se ubrzo prilagodile, tako da sam ponovo mogao da vidim oko sebe. Ali nisam imao šta da vidim. Ili, tačnije, nisam imao koga da vidim. Na sedištu desno od mene nije bilo nikoga. Lagano sam ustao i osvrnuo se unaokolo. Bio sam sasvim sâm u sali Muzeja kinoteke.
