01.01.00
Vreme
30.01.1999.
Knjige: "Šaputanja iz rerne debelih novinara", Beograd, 1998
Topli pogled iz rerne
Novi kuvar Mihajla Dajmaka nagoveštava seriju dražesnih i duhovitih gastronomskih priručnika, jedinog štiva u ova strašna vremena koje čoveku daje nadu i razveseljava život
Izjelice, poguzije, gurmani, masloguzani, žderonje, požderuhi i ostala nebrojena vojsko nastavljača tradicije slavnih jagnjećih brigada; Žeđari (Dypsodes), drevne pijanice, Bakhusovi vernici, ispičuture i svi ostali podanici dobroga kralja Pantagruela: evo još jedne knjige za vas!
Posle "Sočnog kuvara", debeli novinar Mika Dajmak i njegov novi partner, debeli fotoreporter Bata Patrnogić, došli su siti i napiti do zaključka da je njihova bogougodna dužnost, moralna obaveza i dolg otečestvu da sa svojim bližnjima podele mistična i ezoterična iskustva svoja. Kao ljudi staloženi i promišljeni, osetili su potrebu za sistematizacijom i širim zasnivanjem neizmerne, raznovrsne i stalno obnavljane plemenite veštine kuvanja dobre hrane. U tom smislu najavljena je prva - mada ne i završna! - podela disciplina u velikom poslu obuhvatanja svih pojavnih oblika prirode stvari, što je značajan korak u gradnji filozofskog sistema koje su se autori latili.
TEORIJA: Ova knjiga, prva iz prve serije od šest učenih rasprava, bavi se rernom kao fenomenom (naslovi ostalih pet knjiga su: "Rapsodija u slanom", "Lovačke priče", "Slatke strasti", "Čorbasta zadovoljstva" i "Mirisi mora"; kako "Vreme" ekskluzivno doznaje, uslediće još barem šest tomova ovog Magnum Opusa). "Sočni kuvar dva debela novinara" bio je više fenomenološki organizovan, sa poglavljima "Mezeluci", "Čorbaluci" i "Krkanluci"; prva knjiga razrade sistema više je nekako funkcionalna. To, međutim, ne znači da autori zaziru od metafizičkog pristupa, koliko god empirijski nastrojeni (što je za svaku pohvalu). Naime, već u predgovoru je iznesen odrešito revizionistički pogled na istoriju čovečanstva i razvoj duha: mada priznaju kako su tri ključna izuma u istoriji čovekovoj vatra, luk i strela i točak, autori pružaju sasvim nov pogled na njih. Metafizička svrha ta tri izuma, prema autorima, bila je da se jednoga dana sjedine u kulminaciji koja se zove rerna: uloga vatre je očigledna; luk i strela služe da se pribavi meso, a točak da bi grnčar napravio zemljanu posudu. Prelazni oblici razvoja koji je doveo do vrha i dovršenja ideje rerne, a to su žar, pepeo i sač, obrađeni su u ovoj raspravi sa dužnom pažnjom i poštovanjem.
Rerna u boji (kao i zamrzivač u boji) spada u najznačajnije novije izume čovečanstva. Stara je oko vek i po u sadašnjem obliku, mada arheolozi tvrde da su je - u zidanom obliku, doduše - poznavale mudre civilizacije Antike, pre svega Sumeri, koji su izmislili kafanu, pivo i još neke sporednije izume kakva je pismenost. Ko se prvi setio da u zidanu peć za hleb stavi grnčarski sud u kome je bila svinja, ovca, riba ili kakvo drugo živinče opkoljeno povrćem - podatak je koji je zakopan u dalekoj istoriji. Učeni arheolozi poput Dragoslava Srejovića, međutim, umeli su da spreme sjajna jela na ledini, ložeći vatru oko zemljanog lonca, na način kako se to radilo još u praistoriji. Kuvanje u sudu opkoljenom vatrom sa svih strana, dakle, javlja se veoma rano i predstavlja razliku između civilizovanih i divljih ljudi: dok je Asteriks pekao divljeg vepra na ražnju, dekadentni Rimljani su u ogromnoj rerni pekli kamilu punjenu jelenom koji je bio punjen divljim veprom, koji je bio punjen guskom, a guska je bila punjena piletom koje je bilo punjeno jajima u kojima su bile ševe (začine i druge dodatke smo preskočili). Tog recepta u ovoj knjizi nema iz isključivo praktičnih razloga. U tom smislu, autori su u pravu kada kažu da je "doprinos 20. veka, iako nama izgleda veliki, u stvari, samo mali korak za čovečanstvo". Taj mali korak - rerna u svakoj kuhinji - međutim, čini veliku raznu za nas, obične smrtnike.
PRAKSA: Kao i "Sočni kuvar", "Šaputanje iz rerne" je, pre svega, emprijski zasnovano delo, što mu je - pored metafizičke zasnovanosti - glavna prednost. Svako jelo bilo je koncepcijski razmotreno, prodiskutovano, spremljeno pred pouzdanim svedocima, pojedeno i bespoštedno analizirano u društvu nepristrasnih autoriteta, uz prateće podrigivanje. Eklektički pristup - očekivan i čak nužan u ova postmoderna vremena - uveliko je obogatio ovu knjigu: sve vrste povrća našle su svoje mesto u rerni, od "univerzalnih" i "jučerašnjih" paprika, pa do prokelja, celera, kelja i čak praziluka. Naizgled mala knjižica sadrži 66 recepata; to ni iz daleka nije sve što se u rerni dade napraviti, jer su neka opštepoznata jela (pečeno pile vulgaris , na primer) izostavljena u korist prefinjenijih jela, kakva su fina riba na finom povrću, musaka od liganja, punjena štuka, dejtonski kupus i slično. Autorima treba priznati da su dosledno kroz celu knjigu provukli svoj credo i leitmotiv - da što više i što raznovrsnijeg povrća valja gurati u sva jela iz rerne.
Svako ko ima i koristi rernu, naravno, imaće svojih primedaba, amandmana, dopuna i kritika na ovu knjigu. Nekome će, kao piscu ovih redova, faliti više belog luka, koji - kao što je poznato - ide u sva jela, osim nekih vrsta kolača; neko će reći da je plemenita ptica ćurka neopravdano zanemarena; nedostaje čuveni pijani šaran pijanog Arsena... Niko, međutim, nije savršen; uostalom, kazaće autori, ko vam brani da probate sami nešto da smislite? Imate rernu...
Ovih 66 preciznih, duhovito i sa radošću pisanih recepata samo su mali deo iz ukupnog Magnum Opusa od preko 1500 supa i čorbi, hladnih i toplih predjela, raznih jela od svega što se jede, kolača i ostalih slatkiša, mezeluka i ostalog što su temeljiti i posvećeni autori do sada skupili, razmotrili, spremili i pojeli u društvu istih takvih kao i oni. Ako autori izdrže - i prežive - da spreme, slikaju i pojedu ostatak tog monumentalnog ontološkog korpusa, dvanaest knjiga koje će nam ostati biće nezaobilazan doprinos građevini uma, uporediv sa "Patinim kuvarom", "Velikim narodnim kuvarom" i sličnim remek-delima i kamenima-međašima kulinarske filozofije.
Miloš Vasić
