Srednja Evropa

19.06.12

Nacionalistička zanošenja i postkomunističke sukobe Evropa je osudila i sada tu nepopustljivost najskuplje plaća Hrvatska
Sa vrha Kalemegdana vidim ispred sebe istoriju celog regiona, predstavljenu ušćem Save u Dunav, i bivše granice Otomanskog i Habsburškog carstva. Sve je tu ostalo zarobljeno, kaže Katrin Orel, francuska istoričarka, objašnjavajući svoj doživljaj Beograda koji je, kao što sama kaže, zavolela još prilikom prve posete, 2003. godine. Od tada, direktorka istraživanja u Nacionalnom centru za naučna istraživanja pri pariskom univerzitetu, stručnjak za srednju Evropu i autorka više značajnih dela, koja osim u Parizu predaje u Strazburu i Budimpešti, posećuje naš grad gotovo svake godine, ponekad i više puta godišnje. Ovaj put razlog posete bilo je predstavljanje njene knjige „Srednja Evropa – od ideje do istorije”, koja je kod nas objavljena u izdanju „Klija” i u prevodu Marijane Nenadić.
„Beograd nije lep u klasičnom smislu reči, jer je njegov urbanistički plan nekoherentan i nečitak, ali ima neospornu dinamiku i neku snagu, rekla bih silu da vas zarobi”, kaže Katrin Orel.
Između zaborava i nostalgije, gde je danas Srednja Evropa? Kakav je njen identitet?
Istina je da postoje te dve tendencije: najpre zaborav, jer je sada Srednja Evropa gotovo integrisana u Evropsku uniju i moglo bi se pomisliti da ona više i nema regionalni identitet. To je, međutim, samo jedan segment koji ne može da promeni susedske i regionalne veze koje su i dalje veoma značajne. Tu mislim i na Dunav, jer istoričari često određuju granice Srednje Evrope prema rekama koje protiču kroz nju, ili samo u odnosu na Dunav. S druge strane, postoje jake intelektualne i kulturne veze. Dakle, ja smatram da Srednja Evropa i dalje ima budućnost, naročito u zaštiti svog istorijskog i kulturnog nasleđa. Ali na tom polju postoji rizik od nostalgije ili, još gore, od rekonstrukcije nekih mitologija.
Dakle, Vi smatrate da je koncept Srednje Evrope određen kulturom i istorijom?
Naravno, pošto su geografske definicije različite. One, na primer, uključuju i Švajcarsku. Koncept Srednje Evrope pojavljuje se na kraju 18. veka kada se kod nekih zapadnjačkih pisaca i mislilaca javilo interesovanje za Rusiju i gotovo nepoznata prostranstva carstva Katarine Druge. U tom ogromnom, a opet ne tako dalekom svetu, okarakterisanom kao orijentalni, Austrija je predstavljala neku vrstu međuprostora i najlakše je bilo definisati je kao istureni deo zapadnjačke civilizacije koji prodire u rusko-osmanski svet. Taj prostor odgovara Habsburškom carstvu. Rusija je bila suviše prostrana za te mentalne kategorije.
Francuzi Nemačku isključuju iz Srednje Evrope i svrstavaju je u Zapadnu. Da li je to i Vaš stav?
Da, kad se govori o konceptu Srednje Evrope, Francuzi, ali takođe i Austrijanci, isključuju Nemačku. Kad ja govorim o Srednjoj Evropi, ja govorim o bivšem Habsburškom carstvu i njegovom kontaktu sa germanskim zemljama koje jesu deo toga, ali čija je geopolitička evolucija različita i najzad ih ipak isključuje (setimo se gubitka zapadnih provincija carstva za vreme 19. veka).
Po Vama, Hrvatska je na neki način žrtva jer su pre nje u EU ušle balkanske zemlje sa nižim stepenom razvoja. Kako sagledavate mesto Srbije?
Ne bih upotrebila reč žrtva, ali činjenica je da Hrvatska pripada Srednjoj Evropi po svojoj istoriji. Ona je bila u personalnoj uniji sa Ugarskom od 1102. godine, a Dalmacija je pripadala Habsburškom carstvu od kraja 18. veka. Vojna austrijska granica, međutim, nije stizala da izoluje balkanski svet i Hrvatska je imala veze i sa Otomanskim carstvom i Venecijom. U novijoj istoriji, nacionalistička zanošenja i postkomunističke sukobe osudila je Evropa, izgrađena na odbijanju rata i na svesti o ekonomskom napretku. I sada tu nepopustljivost najskuplje plaća Hrvatska, jer je njen stepen razvoja superioran u odnosu na balkanske zemlje koje su pre nje ušle u EU. Kad je reč o Srbiji, ona je tokom svoje istorije uključivala provincije koje pripadaju Srednjoj Evropi. Sinteza Srednje Evrope i Balkana realizovana je u Jugoslaviji, ali istu stvar možemo reći i za Rumuniju. Raspad Jugoslavije smanjio je zonu kontakata u Vojvodini.
U knjizi kažete da među nacijama Srednje Evrope postoji, čak i danas, predstava o stradanju i strah da će biti žrtve?
Osećanje žrtve je sindrom karakterističan takođe i za Istočnu Evropu. Ceo region je tokom istorije bio na meti osvajanja moćnijih suseda (Turaka, Nemaca, Sovjeta), što je tim državama donelo osećanje nesigurnosti koje nije smanjeno ni konstituisanjem vlastitih država. One su na oprezu i nemaju poverenja ni u najbliže susede, na šta jasno ukazuje problem manjina. To je sigurno i jedan od razloga što sve te države žele da uđu u EU i u NATO, a što opet pokazuje potrebu za sigurnošću.
Gordana Popović