Sreten Marić

01.02.18

Letopis Matice srpske Knjiga 501, sveska 1–2, januar–februar 2018.
U dosadašnjem angažmanu književnog kritičara, istoričara književnosti i esejiste Milivoja Nenina na polju nauke o književnosti uočavaju se dva misaono¬istraživačka toka. Prvi tok proizlazi iz Neninovog polemičkog duha, iz potrebe da se okoštale misli, uvreženi stavovi, prihvaćene vrednosti ne uzimaju poput aksioma, već da se pažljivim čitanjem i istraživanjem dođe do relevantnih činjenica koje će biti osnov za uspostavljanje pravog poretka vrednosti, kako u sferi književnosti, tako i u sferi naučne misli o njoj. U svojim studijama, raspravama i člancima Nenin se zalaže za naučnu doslednost, faktografsku preciznost i racionalno rasuđivanje koje ne trpi pritisak vanknjiževnih činjenica. Najbolje o tome svedoči dugogodišnje bavljenje delom Svetislava Stefanovića, kojeg je i svojim priređivanjem i analitičkim uvidima vratio našoj literaturi i ukazao na mesto koje mu u srpskoj književnosti dvadesetog veka legitimno pripada. Drugi tok odnosi se na Neninovo čitanje i priređivanje pisama i prepiske srpskih pisaca kao značajnog izvora za formiranje što potpunije, što reljefnije slike odabranih stvaralaca ? njihovih ličnosti, prilika u kojima su živeli i stvarali, veza, uticaja, lektire, poetičkih stavova i sl. Prepiska srpskih pisaca višestruko je u vidokrugu Neninovih interesovanja ? i kada je sam priređuje, i kada je tumači, i kada komentariše već priređene knjige prepiske. Na pitanje: „Zašto volim da čitam tuđa pisma?” ? Nenin odgovara u komentaru koji prati njegove Sitne knjige: „Volim taj "višak značenja", tu istinu koja se ponekad (ako se ne gleda kroz ključaonicu) i ne vidi.” Neninov pogled iznutra i pogled kroz ključaonicu iznedrili su izuzetno značajne studije i izuzetno vrednu i interesantnu građu za dalja proučavanja.
Dvodelna struktura knjige Sreten Marić upravo prati pomenute misaono¬istraživačke tokove. U prvom delu nalaze se dva autorska teksta u kojima Nenin Sretena Marića predstavlja nešto drugačije od slike koja je izgrađena o njemu kao intelektualcu „nemačkog obrazovanja, francuske kulture i engleskog tipa mišljenja”, kako ga je predstavio Svetozar Petrović, dok drugi deo knjige donosi Marićevu prepisku.
Već naslovi tekstova koji otvaraju knjigu o Mariću ukazuju na polemički duh, jer se čini da Nenin traži ono čega nema: „Misao Sretena Marića o srpskoj književnosti” i „Autobiografsko u esejima Sretena Marića”. Nenin pažljivo prati Marićevu misao, koja će povremeno, dok razmatra teme iz stranih književnosti, imati u vidokrugu srpsku, sagledavajući je uvek u kontekstu svetske književnosti, tražeći ono što može stajati ravnopravno sa najvećim njenim ostvarenjima. Autor, dakle, brižljivo traga za „krhotinama”, kako kaže, za Marićevim razmišljanjima o srpskoj literaturi koja su rasuta po njegovoj esejistici. Tako Nenin sačinjava neku vrstu kataloga Marićevih srpskih tema (od pomena naših pisaca u kontekstu poređenja sa stranim, preko prikaza knjiga Vaska Pope, Dobrice Ćosića, Mihajla Lalića za francusku javnost, učešća na okruglom stolu o knjizi Srpski romantizam Miodraga Popovića, do prigodnih tekstova o Svetozaru Markoviću, Aleksandru Tišmi i Peri Slijepčeviću). Uvidom u celokupno Marićevo delo Nenin zaključuje da je u stvari srpski narod centralni pojam njegove misli o domaćoj književnosti, ističući da u njegovom viđenju naše literature ima nečeg „praktičnog, utilitarnog”, jer, kako kaže, za ovog esejistu veliko je sve ono što je pomoglo da se njegov narod sačuva.
Pravi uvod u Marićevu prepisku jeste drugi Neninov tekst u kojem na nivou jezičkih konstrukcija traži autobiografske stavove, „Marića čoveka, odnosno njegovu biografiju”. Upravo prepiska u drugom delu knjige donosi mnoštvo činjenica iz njegovog života, otkriva i njegov intelektualni, i moralni, i emocionalni profil, ali i one činjenice koje imaju književnu vrednost.
Milivoj Nenin donosi jedan deo epistolarne zaostavštine Sretena Marića. Poštujući utvrđene kriterijume za objavljivanje tuđe prepiske, pisma donosi onako kako su napisana, bez bilo kakvih intervencija. Razvrstana su po ličnostima, a unutar tih odeljaka hronološki. Ispred odeljaka nalaze se komentari koji uvode u čitanje, nakon prepiske napomene o ličnostima koje se pominju. U ovoj knjizi nalaze se dve prepiske ? sa Živoradom Stojkovićem i Svetozarom Petrovićem ? ostalo su pisma koja Marić upućuje, a glas onog drugog, adresata, ne čuje se. (Naročito će zbog toga zažaliti Nenin u slučaju Borivoja Marinkovića.) Marić piše privatna, poslovna i prigodna pisma. Ton pisama se, prirodno, razlikuje u zavisnosti od toga kome su upućena. Jako prisna pisma upućuje Milanu Dedincu i Radmili Bunuševac, Dedinčevoj supruzi. Dvostruko će Marić pohvaliti svog prijatelja ? i kao pesnika koji je jedini iz generacije „kopao po sebi i tražio reči” da izrazi doživljaj sveta „jadne naše ljudske duše”, i kao upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta: „O vašem upravnikovanju bi trebalo da se piše kao o periodu Stanislavskog u Hudožestvenom.”
Prijateljski ton karakteriše i prepisku sa Živoradom Stojkovićem, mada je to, pre svega, poslovna prepiska koja otkriva Marićevu saradnju sa Srpskom književnom zadrugom. A otkriva još nešto ? Marić kasni sa naručenim predgovorom za Vinaverov prepev Vijonovog Velikog zaveštanja i pravda se da mu nije običaj da kasni sa rukopisima, a prijatelju poručuje: „Naravoučenije: kad imaš poverenja, imaj ga i kad je stavljeno u pitanje.”
Druga izdavačka kuća za koju je prisno vezan biće predmet pisama upućenih Milošu Stamboliću i Simonu Simonoviću. Nolit je za njega veliki podstrek i mesto važnih razgovora, „ćeretanja”, kako kaže, koja su izvorište literature, filozofije, misli o čoveku. Ipak, najintrigantnije je pismo koje upućuje Stamboliću povodom njegovog predgovora Tutorima Bore Ćosića, jer otkriva kako Marić čita, šta ceni, šta zamera i kako donosi sud. Da ne otkrivamo mnogo, prenosimo jednu lepu Marićevu definiciju humora utkanu u ovo pismo: „Humor je nešto senzibilno, tamno, pa i bolno, i ne da se spojiti ni sa cinizmom, ni sa oduševljenjem svime što postoji.”
Iz prepiske sa saradnicima ? Svetozarom Petrovićem i Radmilom Gikić ? saznajemo čime se Marić bavi, gde putuje, kako provodi vreme, šta planira. Upoznajemo Marića kao saradnika, profesora i mentora, strogog mentora koji uporno upućuje na rad, čitanje, razmišljanje. Malo, međutim, ima osvrta na književne prilike. Pomenuće da se u Francuskoj pišu „virtuozna dela”, ali da su osnovne ideje „užasno stare”, traži da mu šalju knjige iz Srbije, ali komentara nema. Neprijatno će mu biti podsećanje na „sukob na književnoj levici”, mada iz pisama Radovanu Popoviću, „zemljaku”, saznajemo da je spreman da o tome saopšti svoju istinu. Izvesnom gorčinom i ironijom obojena je njegova opaska o savremenoj književnoj kritici koja se pre svega vezuje za ličnost i interes. Pisma Popoviću interesantna su i zbog nekih faktografskih elemenata koji su važni za razjašnjavanje biografskih činjenica.
Izdvojićemo još jednu temu Marićevih pisama ? temu prepiske. U jednom pismu Svetozaru Petroviću piše kako su naši stari znali „divaniti i preko pisama, isto tako potpuno i od srca kao i ovdašnji Floberi, Helderlini i drugi. Vuk je zaista znao da piše kao što govori, danas kod nas i ne znaju ni to niti pak obrnuto: da govore kao što pišu. Govora nemaju a pismo im je artificijelno.” Gotovo su dirljive molbe koje upućuje Borivoju Marinkoviću da mu piše: „Pišite! Oni retki koji mi se javljaju uopšte ne znaju da pišu pismo. Iz njihovih pisama ne sazna čovek ama baš ništa ni o vremenu, ni o ljudima, ni o događajima. Sve nešto prazno. Iskvario se narod.”
Pisma koja upućuje bliskim saradnicima i prijateljima sadrže mnogo toga ličnog, sasvim privatnog ? piše Marić o prilikama u kojima živi, o bolesti, o svojoj bašti i cveću, vrlo često, kao i o brdu, opevanom od Petrarke, na koje se redovno penje, o odnosu prema porodici, o životnim radostima i o starenju, a o smrti koliko da (u pismu Veri Stojić) napravi duhovit komentar da je kao temu treba izbegavati, iako svi samo o njoj pišu: „Mnogo je teže znati provesti što manje prazno i lepše ovaj kratki život, a o tome problemu danas nema mudraca.” (Ukazaće Nenin na Marićevu ljubav prema životu ? za njega je život velika radost, svetkovina, svečanost, jedino mu je zamerao što kratko traje.) Druga velika Marićeva ljubav je supruga Nikol, sudeći barem po prepisci. Prirodno, ona je stalno prisutna, a dva detalja svedoče o Marićevom divljenju i njenoj lepoti i njenom intelektu. Povodom njenih razmišljanja o Seobama Miloša Crnjanskog piše Radmili Gikić: „Veruj mi da je pronicljiviji kritičar nego svi naši zvanični. Kada bih ja bio što na njenoj visini, naša kritika bi mnogo dobila. Ovako bolje da ćutim.” I godine 1980, kada je Nikol, kako piše Popoviću, „na pragu bapstva”, ona je za njega ista ona negdašnja „najlepša i najelegantnija žena Pariza”. Marićevu prepisku zaokružuju u ovoj knjizi poslovna pisma upućena ljudima iz užičke opštine o formiranju legata i staranju o njegovoj i zaostavštini njegove sestre. Poslednja su pisma upućena Miru Vuksanoviću, koji se postarao da Marić svoju bogatu zaostavštinu, usled neslaganja sa rođenim Užičanima, ostavi Biblioteci Matice srpske.
Na kraju, vratimo se Neninovom pitanju: Zašto volim da čitam tuđa pisma? Danas ih više ne pišemo. Čini se da se obistinila Marićeva slutnja i da je tehnika zaista „zapušila usta čoveku”. A lepo je, ipak, kada ih čitamo, ne samo zbog nauke i „viška značenja”. Lepo je i zabavno čitati Marićeva pisma. Iako u njima nema književnih pretenzija, ima prelepih mesta, duhovitih ili ironijskih opaski, ima povremeno esejističkog i lirskog u njima. Takav je, na primer, Marićev poziv na dijalog, na razmenu ideja u pismu Svetozaru Petroviću: „...često, raznim povodima, zagrize me neka ideja o kojoj bih rado, pa ma i preko pisama, sa nekim razgovarao, da je produbim, da je oprobam. Ideje su, kad nastaju, samo klice, one valja da se probiju do sunca, do reči, da rastu, da se granaju, a za sve to je potreban neko ko ih prihvata ? ili odbacuje svejedno, ali uvek pomaže da u vama sazru. Možda mi po neki put dođe želja da vama o nekoj od njih pričam, nekoj od onih za koje vi imate sluha i smisla.” I knjiga Sreten Marić jeste poziv na dijalog. Ona predstavlja zna čajan doprinos novom čitanju Sretena Marića, „čoveka intelektualne šetnje i intelektualne gozbe”, kako ga je Jovan Hristić nazvao. Istovremeno, ona je i poziv istraživačima da produže započeti posao, da se vrate Mariću i njegovom tekstovima i da dalje tragaju za njegovom epi¬stolarnom zaostavštinom.
Biljana Mičić