Srpska politička moderna

24.12.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Ako je političar koji je slovio kao simbol modernizacijskih procesa u Srbiji mučki ubijen u 21, a takva je bila sudbina tih i takvih projekata i u 19. veku, nije li to krunski i jednoznačan dokaz temeljnog neuspeha moderne kod nas – sama od sebe se nameće istorijska analogija ubistva Đinđića sa atentatom na reformatora Mihaila Obrenovića 1868. Otuda se pred očima savremenika, dok čita novu knjigu LJubiše Despotovića “Srpska politička moderna“, posvećenu procesima političke modernizacije u jednom na prvi pogled udaljenom vremenu, ali ipak nekako prisutnom, nehotice zatvara sudbonosni krug usuda modernizatora, pesimističkim zaključkom o fatalnom rascepu između ovih usamljenih i neshvaćenih predvodnika novog u društvu, naspram opštenacionalne sklonosti ka konzervativizmu i opiranju promenama uvreženog načina života. Jer politička modernizacija nije tek unošenje principa podele vlasti, ograničavanje apsolutističke samovolje ili višepartijski parlamentarizam, to je ujedno temeljan raskid s jednom slikom sveta “odvajkada našeg“ i otvaranje prema pitanjima smisla budućnosti. Zato što donosi neizvesnost, toliko je bolna a sile inercije toliko moćne.
Sukob sa novim vrednostima i normama, prezir tradicionalne političke kulture prema demokratiji, “zapadnim novotarijama“, neupitna tradicija kao obavezujući i uvek važeći okvir tumačenja, odbrana ustanovljenog poretka od preispitivanja po cenu života...deluju i danas nekim snagama u društvu kao normalni, samorazumljivi fenomeni. Ali Srbi su ubijali svoje vladare i zbog znatno banalnijih razloga nego što su to bili pokušaji ovih potonjih da zemlju dovedu na višu civilizacijsku ravan, pa ni ova vrsta skepse prema “modernima“ nema prizvuk ekskluzivnosti. Može se samo reći da je Despotovićev motiv da rasvetli ovu temu dodatno pojačan aktuelnim događajima, i da je već u svom zametku poprimio značenje za broj veće od pukih istorijskih i teorijskih razmatranja.
On opisuje sukob dve (kulturološke) vizije Srbije: jedne kojom dominira ruralni obrazac sa tradicionalnim sistemom vrednosti i kolektivističkom perspektivom identiteta, i druge, po tipu moderne, urbane, individualističke pa čak i elitističke kulture, koja nije imala potrebu da se uključi u komunikaciju sa sredinom i okruženjem. Ovo pak, modernu, nije doživljavalo kao svoju, evo već gotovo dva veka. Despotović piše: “U takvoj situaciji sukob je bio ne samo neizbežan, nego i konstanta političkog delovanja svih političkih aktera, bez obzira ko se u kom periodu političke borbe nalazio u vlasti ili opoziciji. Taj sukob je veliki teret za Srbiju tokom čitavog 19. veka, a kako nam bliža istorija svedoči, on se preneo i na 20. vek, da bi se na žalost kao neka mora, dovaljao i do naših dana. On je predstavljao onaj tragični raskol u srpskom društvu koji je iskazan u podeli na tradicionalnu patrijarhalnu Srbiju i na Srbiju koja je po svojim intencijama želela da bude moderna i evropska. Upravo zbog toga što ni jedna od njih nije uspela da prevlada i nametne svoj pogled na svet, mi i imamo tu činjenicu da je politička istorija našeg naroda u poslednja dva veka bila istorija rascepa i borbi između tradicionalnog i modernog. Srbi nisu uspeli da pronađu onu socijalnu formulu koja bi im omogućavala stabilan i moderan razvoj a da u isto vreme sačuvaju najbolje vrednosti svoje nacionalne tradicije“.
Kada bi se ovaj problem izložio uz pomoć veberovskog rečnika, onda bi se lako moglo primetiti da je kod nas glavni misaoni tok o poželjnoj zajednici još uvek u stadijumu “rasčaravanja“. Socijalni konsenzus o najvišim vrednostima ljudskog postojanja i zajedničkog življenja još uvek ne samo da nije postignut, nego ta sfera još uvek nije odvojena od drugih formi podložnih racionalnoj raspravi, od naučne pa do sfere praktičnog življenja. Setimo se samo uloge Akademije, Crkve i fikcija o narodnom (političkom) jedinstvu tokom devedesetih uz pomoć masovnih manipulacija i nasilja. Tek stupanj neutralne forme kapitalističke privrede podupire započete projekte političke modernizacije u društvu koje obznanjuje potrebu za ugovornim usklađivanjem različitih interesa, pravnom sigurnošću i izvesnošću poslova. Tako se ispostavlja da samo nastojanje politički modernih nije dovoljno da bi se napravio odlučujući rez u istorijskom kontinuitetu, da je kretanje u tom pravcu mnogo složeniji proces i zahteva čvršći lepak od trenutnih političkih napora (danas je popularan obuhvatniji pojam “tranzicije“).
Despotović navodi da je osnovni nesporazum između modernista i tradicionalista u tome što je srpska elita imala snažnu političku orijentaciju prema državnoj ideji posle viševekovne turske vladavine i početnih koraka u nacionalnoj emancipaciji, ne uviđajući značaj stvaranja civilnog društva i demokratske političke kulture. “S druge strane, anarhičan, patrijarhalan i državi nesklon srpski narod (ili bolje rečeno “srpsko seljačko more“), ni sam nije imao dovoljno snage da iz sebe porodi ideje civilne autonomije...Zasnovana na demagogiji i agitaciji, veza Radikala i njihovog političkog naroda, bila je koliko jednostavna, toliko i jednostrana. Čim se izdvojila kao elita, oblikovana pod dejstvom političke vlasti i državne strukture, ta veza je oslabila, da bi na kraju postala samo puka politička inercija“.
Shodno ovakvim razmišljanjima, čini se da za nepovoljan sud i nekakvu radikalnu skepsu u pogledu šansi za modernizaciju srpskog društva ima i previše prostora, ali to pitanje je ipak i dalje krajnje otvoreno. Ako se složimo sa Kozelekom da modernu svest o vremenu obeležava između ostalog i rastuća razlika između “iskustvenog prostora“ i “horizonta očekivanja“, onda ne možemo da prenebregnemo činjenicu da se ovakva provala refleksije u društvu upravo događa: da su očekivanja danas porasla gotovo matematičkom progresijom u odnosu na bolne godine jedne od sveta izolovane Srbije tokom devedesetih a i ranije, i da je upravo to zdravo jezgro osudilo aktuelno tapkanje političke elite u mestu – i uostalom dovelo do prevremenih izbora. Taj razvoj je ubrzan delovanjem kritičke javnosti i medija, koji su probili uske okvire institucija modeliranih za jedno pređašnje vreme i ukazali na apsurdne blokade političkog sistema u odnosu na dominantno raspoloženje u društvu.
Ovo naravno, nije Despotovićev zaključak, budući da se on kreće u tematskom, čvrsto omeđenom krugu istorijsko-političkih razmatranja. Ali, posle čitanja njegove knjige u jednom širokom zamahu, stiče se utisak da je i njegovo zanimanje za iskustva prethodnih generacija, obeleženo upravo jednim takvim, možda utopijskim očekivanjem da se bar nešto od opravdanih modernizacijskih zahteva ostvari. Da je, možda, došlo vreme za hlađenje političkih strasti, i za iskorak prema novom kvalitetu života na ovom trusnom području. Nedovršeni modernizacijski projekat je tako, još uvek živ.

Relja Knežević