29.11.12
Život za knjigu u lepoj Veneciji
Katarina Brajović
Bilo mi je važno da podnesem „izveštaj” iz 1499. godine, i da sagledam priču o uspehu Božidara Vukovića, prvog srpskog štampara
Venecija i Evropa petnaestog veka u previranju novih ideja, ali i u strahu od Bajazitovih osvajanja, i čovek iz naših krajeva Božidar Vuković, koji život posvećuje knjizi u tom svetu, teme su prvog romana Katarine Brajović „Štampar i Veronika”, u izdanju „Štampara Makarija” i „Oktoiha”.
Ovo delo biće predstavljeno večeras u 19 časova u Biblioteci grada Beograda, a u razgovoru će učestvovati Aleksandar Jerkov, Gojko Božović, Marko Krstić i autorka.
Povodom jezika ove knjige, izraza iskusnog pripovedača, koji je istančan i graciozan, kao i renesansni duh koji dočarava, Katarina Brajović kaže:
„Te snažne slike nosim u svojim vizijama još od detinjstva, kada su nam roditelji pokazivali reprodukcije vrhunskih slikarskih dela renesanse, kao jedan originalni preindustrijski svet. Želela sam da ova knjiga bude posvećena takvoj lepoti i kreaciji, kao kontrast našem sumornom svetu. Predmeti iz renesansnog vremena završavaju u muzeju, a naše stvari iščezavaju, sve kraćim putem.”
Stiče se utisak da ste napisali knjigu koju biste i sami želeli da pročitate, knjigu koju u „bokačovskom” stilu treba odneti sa sobom iz grada i čitati negde na miru. Ili je istorijski roman Vaša prevashodna ljubav?
Imala sam ideju da napišem slojeviti roman koji će u svoj svet uvući čitaoca, u okviru forme bliske klasičnim definicijama romana. Žanr istorijskog romana, pri tom, nije bio neophodno i isključivo rešenje, on mi je samo poslužio da iskažem svoju prvobitnu zamisao. Mislim da je čitaocu eskapizam, odvajanje od svakodnevice, jedan od glavnih motiva da se drži knjige. Bez obzira na privlačnost savremenih tema, pravilo je da nas egzotika pripovesti priljubljuje uz tekst. Lepa književnost je oblik odsustva iz stvarnosti. Za mene je bilo važno da podnesem takav „izveštaj” iz prošlosti, da se vratim u 1499. godinu, i da sa vremenske distance, pod oštrom svetlošću, sagledam priču o uspehu čoveka koji je dospeo u stranu sredinu.
Na koji način Vas je podstakla ličnost Božidara Vukovića?
On je važna ličnost srpske istorije književnosti, zabeleženo je da je bio prvi srpski štampar, deo ekipe koja je na Cetinju napravila „Oktoih”, mada zapadni istoričari ne veruju da je „Oktoih” nastao tamo, već da je štampan u Veneciji. U svakom slučaju, postoje zapisi o Božidaru Vukoviću i kod Miroslava Pantića i Nikole Samardžića. Dokumenti nisu zaokruženi životnim detaljima, premda je Vuković ostavio dva testamenta, uz niz napisa kojima je opremao svoje knjige, i koji svedoče o tome da je bio bogobojažljiv, veoma posvećen pozivu čoveka koji štampa isključivo crkvene knjige, smatrajući da time pruža ono što je njegovom narodu u tom trenutku nasušno. Božidar Vuković bio je i čovek koji je, napustivši svoj rodni kraj, u Veneciji, u tuđem svetu punom zamki, postigao uspeh, bogatstvo i ugled. Rekonstruišući formulu njegovog života, preplićući faktografiju i fikciju, sačinila sam ovu pripovest.
Roman prikazuje razvoj štamparstva, uspon humanističkih ideja, ali istovremeno i njihovo poricanje, pa i zabranjivanje knjiga. Isti antagonizmi za svako vreme?
Period u kojem se rukopisna tehnika prenošenja znanja prevazilazi, i kada se začinje industrija knjiga, sličan je trenutku koji mi živimo, odnosno prelasku sa štampanih na digitalne medije. Tranzicija uvek ima svoje žrtve i miljenike. Postojali su ljudi koji su bili spremni da daju život za knjigu, za njenu budućnost, ali i otpor među onima koji su osećali da gube kontrolu nad pismom. Štampanjem, knjiga napušta manastirske biblioteke i skriptorije, postaje proizvod. To je začetak trgovine knjigom kao specifičnom robom, koja sada poprima nove oblike, pred našim očima. Štampanu knjigu u našem vremenu verovatno čeka sudbina rukopisa iz te 1499. godine.
Svet romana prilično je dinamičan, od Crne Gore, do Venecije, Rima, Ravene, Ferare, Stambola, što pokazuje da su i tada ideje brzo nalazile svoj put?
Privilegija putovanja bila je strategijski raspoređena, a oni koji su imali mogućnost da putuju odavali su se avanturi sa mnogo strasti i sa ciljem. Ovo je i roman o izbeglištvu, mnogi likovi su izgnanici koji pokušavaju da pronađu novi život. Da bi se iznele te krize, potreban je psihološki kapital, faktički jedini teret koji čovek može da ponese sa sobom: nada, strpljenje, odlučnost, hrabrost, pamet. U to vreme, postojale su mnoge vrste izbeglištva koje poznajemo i danas, ali je propast Vizantije nadmašila svu maštovitost prinudnih pomeranja ljudskih zajednica. Ako je za utehu, to je doprinelo intelektualizaciji Evrope, otvorivši put misli antičkih filosofa.
Naslovna ljubavna priča ipak nije u centru ispripovedanog, a žena, pesnikinja i kurtizana, koja je predmet ljubavi štampara, netipična je i napredna za svoje vreme?
Pesnikinja Veronika Franko zaista je postojala, njeno delo se i danas smatra interesantnim, a pisala je rime o svojim ljubavnicima. Njenoj biografiji dodala sam detalje koji su bili važni u kreiranju dramske strukture romana. Istorijska Veronika bila je optužena za veštičarenje i bilo joj je suđeno. Na sreću, oslobođena je optužbi, za razliku od mnogih drugih žena koje su zbog istih razloga gubile život. Iako je sudbina Veronike Franko mogla da inspiriše čitav roman, ja sam se njenim likom poslužila usput. Njen primer, međutim, pokazuje da je i stara Venecija bila rigorozna prema svemu drugačijem, a ne samo blistava scena za ljubavne dogodovštine.
Marina Vulićević
06.06.13 Politika
Pustolovine jednog štampara
Štampar i Veronika, Katarina Brajović
Ima neke simbolike u tome što je roman Katarine Brajović, „Štampar i Veronika”, objavljen kod izdavača (Oktoih i Štampar Makarije), čiji nazivi direktno upućuju na prve štampare i štamparije nastajale na ovim prostorima. Simbolika se, međutim, nije proširila izvan prostora omeđenog onim što bismo mogli nazvati pukom slučajnošću, a roman nije preuzeo na sebe prekretnička svojstva koja bi se mogla porediti sa prekretničkom ulogom koju je štampana knjiga imala u odnosu na rukopisno delo.
Imajući u vidu knjigu „Vojvoda Božidar Vuković Podgoričanin”, Rajke Vujošević, Katarina Brajović je fikcionalizovala istorijsko-biografsku pripovest o životu Božidara Vukovića, jednog od štampara koji su učestvovali u radu prve štamparije ovih prostora, na Cetinju. Roman je smešten u 1499. godinu, ali zahvaljujući brojnim reminiscenicijama, obuhvata nešto širi period, od propasti Vizantijskog carstva do kraja 15. veka. Zamišljen je sa velikim pretenzijama da istovremeno bude i istorijska metafikcija, ljubavna (sa elementima Petrarkinog zanosa) i biografska priča sa elementima avanturističkog, pustolovnog romana koja će obuhvatiti i teme o velikim istorijskim i kulturnim preokretima; u sferi kulture, to su počeci renesanse i prelazak sa rukopisnih na štampane knjige, u domenu političkih kretanja – preraspodela velikih sila, Mletačke republike i Osmanlijskog carstva nakon pada Vizantije, kao i novonastali odnosi na tlu Mediterana i situaciju u kojoj se našao sa obe strane pritisnut Balkan.
I na književnom polju intertekstualnosti „Štampar i Veronika” posredno čitaoca asocira na neke od dobro poznatih književnih dela; kao da u temporalnom sloju romana nastavlja Andrićevu „Prokletu avliju”, otkrivajući šta se dogodilo sa Džem-sultanom, ili „Savršeno sećanje na smrt”, Radoslava Petkovića, detaljno opisujući Istok, Zapad i Balkan nakon pada Carigrada, ili korespondira na smisaonom planu sa romanom Mirjane Mitrović „Emilija Leta”, gde se kroz ljubavnu priču proziru smutna vremena velikih preokreta (smena paganstva hrišćanstvom).
Pomenuta intertekstualnost, međutim, ostaje izvan korica samog romana, ona nije u njega inkorporirana niti se prepoznaje ambicija da se tekst sa književnom baštinom poveže, bilo da je samo nagovesti i time proširi granice samog dela, bilo da je preispita i time proširi sopstvene poetičke granice, već se ona učitava naknadno, kao osnovno kataloško znanje nastalo kroz recepciju savremene književnosti. Primetan je i izostanak savremenih narativnih strategija nastajalih u rasponu od Andrićeve „Proklete avlije” do danas, a za žanrovsko pozicioniranje može biti presudan nedostatak ironijskog otklona prema istorijsko-biografskoj materiji, ali i prema nekim poetičkim elementima preuzetim iz tradicije (nasleđe Petrarke, trubadura i truvera, pustolovnog i istorijskog romana itd). Nekritičko preuzimanje tradicionalnih diskursa, iako izvedeno vešto i na pitak način koji ne sputava čitalačko uživanje, uzrokuje potom i nedostatak podrivalačkih snaga narativa koje bi sudar civilizacijskih i kulturoloških gromada preispitale i povezale sa savremenim trenutkom. A prilika za prepoznavanje je bilo i više nego dovoljno, od sudara Istoka i Zapada, čiji smo i svedoci i učesnici, bolnih iskustava izbeglištva i nesrećne stešnjenosti između velikih sila, preko tekuće civilizacijske smene Gutenbergove galaksije ekranskom kulturom.
Ako mu se prevratnička uloga ne može pripisati, nagoveštaj nekoliko velikih tematskih celina, iznijansiranost karaktera, uzbudljive avanture i stilska uglađenost jezičke matrice blago povišenog tonaliteta ukazuju na to da se ovom romanu, donedavno široj javnosti nepoznate spisateljice Katarine Brajović, ne može osporiti to da se pojavio kao prijatno iznenađenje na obzorju inače predvidljive srpske književnosti. Najzad, uživanje manje strogih čitalaca ne mora da bude ometano poetičkim diskontinuitetom, a spisateljica očiglednog dara i velikih pretenzija ima priliku da u narednim delima razvija sopstveni poetički diskurs.
Jasmina Vrbavac
