Stariji ljudi u pograničju istočne i jugoistočne Srbije

25.06.14

Sociologija
Mediji su prošle godine uoči 1. oktobra, Svetskog dana starijih osoba, preneli procene Saveta Evrope po kojima stanovništvo naše zemlje spada među pet demografski najstarijih evropskih naroda – uz Italiju, Nemačku, Bugarsku i Švedsku. Podsetili su i na studije Ujedinjenih nacija, u kojima se navodi da je Srbija već početkom 21. veka dostigla onaj nivo stanovništva starijeg od 65 godina koji se u svetu očekuje 2050. godine. O glavnim problemima sa kojima se ovaj kontigent populacije suočava, kroz intervjue i porodične istorije njenih pripadnika u pograničnim selima naše zemlje, svedoči zbornik „Stariji ljudi u pograničju istočne i jugoistočne Srbije” koji su priredile sociološkinje Lela Milošević Radulović, Jasmina Petrović i Ivana Ilić Krstić. Ova studija predstavlja svojevrsni nastavak knjige „Selo u pograničju istočne i jugoistočne Srbije” priređivača Dragoljuba B. Đorđevića, Đure Stevanovića i Dragana Todorovića, objavljene 2012. godine. Osim što su i jednu i drugu publikaciju priredili sociolozi baveći se sličnom temom kroz istu metodologiju, obema im je zajedničko to što su deo biblioteke „Pograničje” – edicije zbornika od vodećeg nacionalnog značaja usmerenih na problematiku očuvanja identiteta Srba i manjinskih naroda u rubnim područjima Srbije. Ukupno 29 autora – sociologa, ekonomista, etnologa, politikologa i drugih – učestvovalo je u kvalitativnim terenskim istraživanjima sprovedenim u 14 sela. Njihove intencije obelodanjene su u predgovoru Miloša Nemanjića (str. 9–16) i uvodnom tekstu „O siromaštvu u Srbiji – sa posebnim osvrtom na jugoistočnu Srbiju” Nataše i Srđana Golubovića (str. 19–38). Tamo doznajemo da su polaznu osnovu za istraživanja predstavljali statistički podaci po kojima je više od 1,2 miliona građana Srbije starije od 65 godina, dok je istovremeno „u nestajanju više od 1.200 sela, od ukupno 4.542” (str. 9), pri čemu „stanovništvo starije od 65 godina čini jednu četvrtinu od ukupnog broja siromašnih u Srbiji” (str. 29). Autori stoga nastoje da u najmanje razvijenom regionu naše zemlje, kroz „životne priče sakupljene u ovih 14 ramova” (str. 12), prikažu kako „siromaštvo ima svoj lik, da ima ime i prezime” (str. 11). Naselja analizirana u zborniku mahom su izolovana i odlikuju ih slabe saobraćajne veze sa najbližim gradovima u kojima su meštanima dostupne zdravstvene usluge. Žitelji ovih sela, osim narušenom zdravlju usled godina, izloženi su i siromaštvu i samoći: opstaju od niske poljoprivredne penzije ili socijalne pomoći, a njihovi najbliži srodnici mahom su migrirali i retko ih posećuju. Uvid u porodične istorije starijih ljudi u pograničju svedoči o teškim ekonomskim uslovima koji ih prate kroz ceo život, ali i različitim oblicima zlostavljanja – od zapostavljanja do fizičkog nasilja – koje je iskusio nemali broj ispitanika. O dramatičnosti njihove životne situacije svedoče potresni iskazi koje su dali istraživačima i uverljivi opisi. Prvi predstavljeni intervju sačinile su Vesna Miltojević i Danijela Voza u poglavlju „Osuđena na samoću – ispovest Anice Vojinović iz Leskova (Majdanpek)” (str. 41–59), prikazujući svakodnevicu dovoljno iskazanu naslovom. Ispitanica, Anica Vojinović, kreće se uz pomoć dva štapa a, kako ne poseduje u kući radio ili televizor, dane provodi gledajući stare porodične fotografije i pričajući sa njima. Jasmina Petrović i Zoran M. Jovanović u odeljku „Osuđen na samoću: slučaj Ivana iz Donje Nevlje (Dimitrovgrad)” (str. 63–88) skiciraju život Ivana Geleva, jednog od petnaestak preostalih stanovnika Donje Nevlje, mesta u kojem najmlađi žitelj ima 60 godina i gde se hleb može kupiti samo jednom nedeljno kada ga dopremaju iz opštinske pekare. Gelev ga deli sa psom sa kojim ujedno deli samoću. Životnu priču narednog ispitanika ispisuju Lela Milošević Radulović i Dragana Stjepanović Zaharijevski u poglavlju „Kvalitet života starijih ljudi: Miodrag Pavlović iz Štitarca (Knjaževac) (str. 91–117). Pavlović, koji se od 1977. izdržava od socijalne pomoći, rano je ostao bez majke a još u detinjstvu otac ga je fizički zlostavljao. Kada su ga istraživači pitali da im pokaže porodične fotografije, mašio se za jedinu koju ima – svoju, iz lične karte. Kao da je tu da ublaži gorčinu posle ovog poglavlja, u narednom – „Život na kraju sela: ispovest Budimira Stanojevića iz Majilovca (Veliko Gradište)” (str. 121–139) – Milovan Vuković i Ivana Ilić Krstić prikazuju žitelja Majilovca koji se izdržava od oko 7.000 dinara mesečno, a već tridesetak godina živi usamljeničkim životom. Iz intervjua, uprkos svemu, provejava izvestan optimistički ton: Stanojević provodi dane u samoći na kreativan način tako što piše pesme, pasionirano rešava enigmatske zadatke i ne propušta omiljene emisije na Radio Beogradu. Posebno je interesantno naredno poglavlje „Od usamljeničkog života do bekstva od ljudi: Saveta Marinković iz Kalne (Crna Trava)” (str. 141– 159), jer u njemu – nema ispitanika. Suzana Marković Krstić i Aleksandra Kostić htele su da intervjuišu Savetu Marinković, žiteljku koja je nepismena, nije se udavala, nema dece i pola veka živi samovoljno izolovana od drugih, komunicirajući samo sa dve osobe. Ali, kad je čula da istraživačice dolaze, Saveta je pobegla u šumu, a jedan od razloga je, kako je autorkama objašnjeno u selu, to što se plaši da je reč o osobama iz socijalne službe koje bi je odvele u starački dom. „,Ženidbe’ Pavline Živković: starost u Jelovici (Pirot)” (str. 163–186) odeljak je u kojem Dragan Todorović na primeru ispitanice pokazuje koliko roditelji mogu doprineti nesreći svoje dece. Pavlina Živković kivna je na oca što joj nije u svoje vreme omogućio udaju, već je hteo da dovodi zetove na porodično imanje. Ona sada živi u samoći a zbog narušenog zdravlja ponekad ne može da ustane iz kreveta. Vreme provodi u šetnjama do česme u dvorištu, do koje ide samo danju jer, kako kaže, ako bi otišla kad sunce zađe i pala od iznemoglosti, strahuje da je niko ne bi video i da bi celu noć ležala bespomoćna. „Dani prođu – ne vidim čoveka” (str. 193), reči su kojima svoju životnu situaciju opisuje Mirko Stanković u poglavlju Danijele Gavrilović i Marije Cvetković „Osuđen na samoću – Mirko Stanković iz Raljina (Babušnica)” (str. 189–205). Ovaj ispitanik živi u selu Raljina za koje se očekuje da 2020. ostane bez žitelja. U njegovom zaseoku, jedini stanovnik osim njega udaljen je dva kilometra, pa mu je koza koju čuva jedino društvo. Samoću teško podnosi i Jovan Slavev iz Barbaca kod Trgovišta. Njegovu sudbinu prikazali su Danijela Zdravković i Vidoje Stefanović u odeljku delimično identičnog naslova kao i nekoliko prethodnih: „Osuđen na samoću: Jovan Slavev iz Barbaca (Trgovište)” (str. 209–235), a ispitanik sam sažima svoju situaciju rečima: „(...) izgubio sam zdravlje, snagu za rad, volju za život” (str. 216). Jedan od malobrojnih primera u ovoj studiji koji bude nadu jeste poglavlje „Stariji ljudi u pograničju: priča iz Ljubičevca (Kladovo)” (str. 239–252), Vesne Trifunović i Njegoša Dragovića. Tu se govori o predsedniku mesne zajednice Ljubičevac koji iskazuje nesebičnu brigu i doprinosi kvalitetu života tamošnjih žitelja, pa samim tim „odstupa od očekivanog (tipičnog) ponašanja u našem društvu” i „predstavlja delatni model u kome se zadovoljavanje potreba onih koji nemajune doživljava kao opasnost po zadovoljenje ličnih potreba” (str. 245, kurziv V. T. i NJ. D.). Odeljak „Nema niko da tropne Kati Cvetkovoj iz Donje Ljubate (Bosilegrad)” (str. 255–269) Zorana Jovanovića svedoči o nebrizi države prema intervjuisanoj žiteljki, koja teško bolesna živi u pomenutom selu kroz koje protiče rečica. Kada vodotok nabuja, ona ne može da ode po potrepštine. U vreme predizbornih kampanja, političari Katu Cvetkovu, kako sama kaže, zovu na glasanje, stalno obećavajući da će premostiti rečicu, što se nikad nije desilo. Njena izjava da zbog toga neće više da izlazi na izbore svedoči da hronična institucionalna nebriga koju ispoljavaju donosioci odluka izaziva odsustvo želje za društvenom participacijom kod onih kojima bi pomenuti moćni pojedinci trebalo da pomognu. Na to se nadovezuje naredni odeljak, koji govori o još jednom obliku sistemskog zanemarivanja starijih. Nebriga sistema zdravstvene, socijalne i humanitarne zaštite u Srbiji prema izolovanim, usled teške bolesti slabo pokretnim starijim osobama, tema je poglavlja „Samoća u Stublu (Zaječar)” (str. 273–286). Dejan Krstić i Dragan Koković pišu o Gorici Đorđević iz zaseoka Stubal u selu Marinovac – teško pokretnoj ženi koja, da bi okupila za praznike prijatelje i komšije, uprkos narušenom zdravlju čuva desetak ovaca. A da bi rasterala šakale koje nanjuše Goričini psi i koji prete da zadave ovce, koristi – petarde. Potresnu priču nudi i odeljak „Julka Nikolova iz Božice (Surdulica)” (str. 289–302) Marije Stanković i Dušana Stamenkovića, o žiteljki koja boluje od nekoliko hroničnih obolenja a od najbližih ima samo sina koji je otišao u Niš i nije uspeo tamo da nađe stalan posao niti da začne porodicu. O svojoj situaciji dovoljno govori Julka: „Meni nije krivo ni sad da umrem, ali bih da poživim zbog sina, da se on oženi, živim za njega, ne za sebe, moje je vreme prošlo, prošle su godine, prošlo je sve” (str. 295). Poslednja dva poglavlja – „Samoća Dragiše Đorđevića u Rogljevu (Negotin)” (str. 305–316) Miloša Tasića i Miloša Jovanovića i „Primer siromaštva iz Buštranja (Bujanovac)” (str. 319–325) Milana Tasića i Jovana Živkovića – nastoje da na pojedinačnim primerima objektivno sagledaju kako negativne, tako i malobrojne pozitivne aspekte usamljeničkog života. Odgovarajući na pitanje iz naslova pogovora – „Ko je usamljeniji: seoski ili gradski stariji?” (str. 329– 335), Dragoljub B. Đorđević piše kako veću samoću ipak iskušava urbana populacija iznad 65 godina života. Naizgled čudan odgovor, za koji autor pruža argumentaciju stavom da na gradsko stanovništvo, posredstvom bezličnih i anonimnih društvenih odnosa kakvi preovladavaju u urbanim centrima gde se većina ljudi ne poznaje međusobno, okruženje sprovodi dodatni pritisak tretirajući ih kao stvari. Istovremeno, kao determinante formiranja humanog stava i ponašanja u ruralnim sredinama Đorđević opaža život u višegeneracijskoj porodici – koja je u selu brojnija – kao i samo mesto stanovanja odnosno selo, aludirajući na susedsku i prijateljsku prisnost koja je u takvoj, manjoj sredini veća nego u bezličnoj, velikoj, gradskoj. Stoga Đorđević podstiče na zaključak da takvoj osnovi ukorenjenoj u tradicionalnim odlikama seoskog života treba pridružiti institucionalnu podršku – čije odsustvo opaža kao ključni problem – u vidu socijalnih penzija i drugih mera primenjenih u svetu, kako bi se ljudima na selu olakšala starost. Domet ove studije je ukazivanje na opšte i specifične okolnosti života u pograničnim ruralnim naseljima. U ove prve spada činjenica da je u većini država reč mahom o oblastima naseljenim pripadnicima oba naroda – domicilnog i onog s druge strane granice – a u ove druge to što nerazvijenost dotičnih područja podjednako ugrožava sve njih. Razlog za to je nebriga onih koji bi trebalo da su im najbliži emotivno (srodnici), prostorno (susedi) i institucionalno (lokalna samouprava i država). Upotreba kvalitativne metodologije, kojom su autori do krajnjih granica „eksploatisali” prednosti dubinskog intervjua u ovakvoj vrsti istraživanja, pokazala se uspešnom za konkretizovanje opštih statističkih nalaza. Uverljivost i reprezentativnost prikupljenih podataka nije narušio ni evidentno uspostavljen prisan odnos ispitanika i istraživača – čak se, naprotiv, čini da je u okolnostima kada su ispitanici usamljeni ljudi takav pristup metodološki opravdan. Budući da svako poglavlje počinje širim teorijskim i empirijskim okvirom, a završava se predlaganjem načina za suzbijanje negativnih pojava svakodnevnog života na selu, aspiracije ove knjige ne zaustavljaju se na dijagnostifikovanju stanja, već dopiru do težnje da se ponudi skica potencijalne revitalizacije ruralnih naselja primenom različitih mera populacione, ekonomske i socijalne politike. To ne podrazumeva samo veću dostupnost sadržaja značajnih za pripadnike starije populacije, poput zdravstvenih usluga ili kućne nege, već permanentno sprovođenje čitavog niza delatnosti kako bi se, uz pružanje materijalne i psihosocijalne podrške, podsticale vrednosti tolerancije, poštovanja i međugeneracijske solidarnosti.

Dimitrije Bukvić