Staro sajmište

10.01.05

>>VAVILON

Secanje je jedna od retkih oblasti iz kojih covek ne moze biti prognan. Ono mu potvrdjuje da je bio, postojao, daje mu odgovore na pitanja kako se I kada menjao, sazrevao, uoblicavao. Na taj nacin proslost svakog od nas nije nista drugo do deo naseg identiteta u sadasnjosti I buducnosti. Sebe najjasnije upoznajemo zagledani u ono sto je iza nas. Tako se jednim pogledom preko svega, preko vremena koje je proslo, moze zatvoriti krug s vremenom u kojem se zivi I stvara.
Tako se sa svojom prosloscu izborio Pavle Ugrinov, doajen nase savremene knjizevne misli. Dvema nedavno objavljenim knjigama dokumentarne proze sacuvao je od zaborava vreme u kojem je sa ostalim umetnicima svoje generacije, ziveo I stvarao.
POGLED PREKO SVEGA je naslov sazetog pregleda Ugrinovljevog pedesetogodisnjeg knjizevnog rada. Brojnim esejima, komentarima, izvodima iz dnevnika, publicistike I knjizevne kritike, citatima I autocitatima zaokruzena je slika o zivotu umetnika druge polovine 20. veka u Beogradu. Posleratna istorija je autoru posluzila kao neizbezni dramaticni okvir za sagledavanje umetnickih nemira I rekonstrukciju drustvenih pozadina iz kojih je celokupno njegovo knjizevno delo proisteklo. Na taj nacin autor je predstavio citav svoj knjizevni rad ozivljavajuci tradiciju kojoj pripada I ispitujuci otpornost umetnika prema iskusenjima jednog, kako sam kaze, mrtvog vremena.
Druga knjiga Pavla Ugrinova sacinjena je od secanja autora na cudesno Staro sajmiste, na zivot u prostoru nacickanom tesnim paviljonima koji predstavljahu pribezista posleratnih umetnika, slikara I vajara. Staro sajmiste u istoimenoj knjizi Ugrinova postaje simbol duhovnog azila u kome se pronalazilo snazno osecanje slobode I samosvojnosti. Iako usred stvarnog sveta, usred Beograda, u ateljeima na sajmistu disalo se I zivelo kao van sveta, van svih istorijskih konvencija I nuznosti. STARO SAJMISTE je licna hronika Beograda 50-ih, 60-ih I 70-ih godina proslog veka. To je esejisticko svedocanstvo o umetnicima koje je iznedrio boravak u paviljonima ovog dela grada. Saznajemo o nacinu na koji su stvarali Mica Popovic, Stojan Celic, Zoran Petrovic, Aleksandar Tomasevic, Laza Vozarevic, Zivojin Turinski, Dusan Jovanovic, Olga Jevric, Vida Jocic, Dusan Otasevic, Boba Jovanovic I mnogi drugi. Magijom pripovedackog prezenta ispred citaoca iskrsavaju sva ta opisana slikarska platna i njihovi koloriti, sve pomenute skulpture I iznijansiranost njihovih linija, svi ti razgovori Ugrinova sa ljudima koji su verovali u svoje talente I dela. U knjizi se neprestano smenjuje ozbiljan ton Ugrinova kao likovnog kriticara sa melanholicno intoniranim opisima susreta, razgovora I druzenja sa svojim savremenicima.
Pavle Ugrinov napisao je knjige kojima ce istorija knjizevnosti I umetnosti biti zahvalne. On u njima razmatra odnos knjizevne I likovne umetnosti, odnos mode I umetnosti, odnos posleratnih cinovnika kulture prema Beketu, Muru, Jonesku I Sartru. Ugrinov daje pronicljivu analizu pojma elite I fenomena sveprisutne kic-okupacije. Analizira poreklo I posledice potrosackog mentaliteta proleterskog malogradjanstva, njihov groteskni duh koji preti da unisti sve pred sobom. Objasnjava nacin na koji su umetnici sa Starog sajmista uspeli da se izopste iz citave ove posleratne kulturoloske kataklizme, tumaci beg slikara u apstrakciju I enformel I beg knjizevnika u prozu koja se nije neposredno vezivala za spoljnu stvarnost.
Svi ovi zapisi I impresije puni su nostalgije potkrepljene implicitnom sumnjom autora da ce se ikada ponoviti ovako plodotvoran period umetnosti u Srbiji. Ugrinov je zapisao svoja secanja uplasen ne samo svojim zaboravom, vec I zaboravom Beograda.
Beograd je poceo da gubi secanja na prostor Starog sajmista I ljude koji su ga oplemenjivali. Ova impresionictiska secanja Pavla Ugrinova pobedjuju zaborav i pomazu nam da se, u odnosu na njih, malo vise upoznamo, kao ljudi I kao umetnici.

ISIDORA INJAC

08.01.05 Politika

Za naslovnu ilustraciju na koricama svog novog romana „Staro sajmište” P. Ugrinov je odabrao fotografiju toga beogradskog kutka na levoj obali Save, koji je pedesetih godina minulog veka pretvoren u radionice i stanove umetnika. A na kraj je stavio seriju reprodukcija likovnih ostvarenja svojih suseda iz Sajmišta. I bez tih ilustracija roman ostavlja utisak pune dokumentarosti ( jer opisuje se jedan stvarni, a ne fiktivni svet), ali ovako, sa fotografijama, priča se pojačava do očiglednosti. Čitalac vidi ulaz u Sajmište, vidi i siluetu pisca, koračajućeg ka tom ulazu, a onda gleda, jednu za drugom, izvanredne slike i skulpture S. Ćelića, Zorana Petrovića, Olge Jevrić, Živojina i Venije Turinski, L. Vozarevića, L. Šejke, Miće Popovića...

Time roman postaje nešto više od sećanja i svedočenja o negdašnjem umetničkom životu u Sajmištu; priča koja se ne čita, već se ono što je opisano još i gleda. Pisac više nije svedok, već to u neku ruku postaje i čitalac, pred kim se ukazuje jedan „isečak” iz svakodnevnog, ali ipak neobičnog, života umetnika. „Staro sajmište” je roman iz umetničkog života.

Ovolikim nanosom faktografije zatrpava se romaneskna interpretacija, za račun memoarske rekonstrukcije, zbog čega bi „Staro sajmište”, da je tako ostalo, bilo memoarsko štivo. Ali pisac je razvio i interpretaciju rekonstruisanih zbivanja i to najviše u vidu analitičko-esejističkog razmatranja i objašnjavanja. U stvari, i faktografski potkrepljena evokacija i esejističko objašnjavanje evociranog, kojim kao da se ono razmatra a ne pripoveda, samo pojačavaju ubedljivost umetničke projekcije života i rada u Sajmištu.

Alhemija stvaranja

Što više podataka o Sajmištu i više objašnjavanja kako se tu živelo, kako se i šta stvaralo, to ono izgleda stvarnije, a i umetnički ubedljivije. Svemu tome je svrha umetnički efekat, što „Staro sajmište” čini, prevashodno, umetničkom interpretacijom umetničkog života.

U ovom romanu, i u tome je njegova neponovljiva i nesumnjiva vrednost, susreću se podaci o stvarnom životu i umetnički doživljaj visoke artikulisanosti, susreću se umetnici i njihova dela, jednom reči, život i umetnost, da bi se najzad pronašli i prepleli u svom neraskidivom jedinstvu. Roman o tome kako se život posvećuje umetnosti i preliva u nju, a ona u njega, da ga sasvim osvoji i ispuni. Alhemija umetničkog stvaranja kojim se ispunjava život i pretvara u umetničku egzistenciju, a ova potvrđuje u novom stvaranju. To da se naslika ili opiše jedan „isečak” stvarnosti smo je prva polovina na tom putu; druga polovina počinje kada se to ne ostavlja platnu ili papiru, već prinosi duši i prima njome. Tada se bojama umetnosti ne slika više stvarnost, već vlastita egzistencija, a ona umetnički proživljava, makar i ne postala umetničko delo, no mesto estetskog događanja.

„Staro sajmište” je sastavljeno od mnoštva kratkih poglavlja, koja ne povezuju likovi i zbivanja, svaki put različiti, već uvek isti narator i na isti način oblikovana naracija. Ona teče u dva naizmenična narativna toka: u jednom se evocira život u Sajmištu ili oko njega, a u drugom se interpretira neko ostvarenja iz tog nezaboravnog ambijenta kreacije. U prvom Ugrinov evocira likove naših poznatih umetnika, ponešto iz njihovog života, a u drugom, naizgled esejističkom, artikuliše, u stvari, svoj umetnički doživljaj njihovih ostvarenja, pa i poneko ostvarenja nekog drugog umetnika, ne pristajući na to da ga ograničava faktografski okvir romana, kao na primer, kad uvrsti u svoj vidokrug i slikarstvo Save Šumanovića, koji je stradao u ustaškom pogromu i nije ni živeo u Sajmištu.

I dok, sećajući se svojih prijatelja umetnika, pravi prema njima junake svoga romana, i dok „vodeći” čitaoce po Starom sajmištu, zadržava reč za sebe, Ugrinov, tako nepreobučen, preuzima ulogu naratora, odnosno tumača umetničkih sudbina i umetničkih ostvarenja, ulogu subjekta umetničke egzistencije, koju otkriva sebi i drugima. I jedno i drugo, i evokaciju i tumačenje, ispisuje sigurnom rukom iskusnog romansijera, u pouzdanoj deskripciji, verodostojnom svedočenju i živopisnoj evokaciji, a sve zarad što sugestivnije artikulacije umetničkog doživljaja i njegovog egzistencijalnog smisla. I kao što mu više nego ispisano pero omogućuje da lako opiše sve ono što se vidi u stvarnosti, tako isto mu bogato stvaralačko i životno iskustvo i istančan umetnički senzibilitet omogućuju da u prečišćenoj kristalizaciji izrazi i sve ono što oseća i postiže kao umetničko oplemenjivanje egzistencije.

U visini apsolutnog

Svoj doživljaj umetničke egzistencije Ugrinov artikuliše u razuđenoj i bogatoj konkretizaciji. Naravno, ona je subjektivna, ali nije ni hirovita ni proizvoljna, već, naprotiv, usmerena ka sveobuhvatnom uvidu, sintetičkom pristupu i složenom postupku poetičke i aksiološke kristalizacije. Takva sinteza nije bez ponavljanja, kontradikcija, obrta i pogodbi, ali je zato ostvarena u vrlo širokim rasponima. Na jednom (svetlom) kraju umetničke egzistencije su prenošenje u nestvarnost, „u visine apsolutnog”, panteističko poistovećivanje s kosmosom, „nostalgija za harmonijom”, opsesija večnošću, privrženost najvišim vrednosti, idealu koji „mora da postoji”, žeđ za slobodom, jednom reči beskraj kreacije i egzistencijalne ispunjenosti, a na drugom (mračnom) kraju, prostor „mučnine, strepnje, nemira i - beznađa”, „to naše egzistencijalno ništavilo koje povrh svega ne doživljavamo prvi put”, već ponovo, posle mrtvolazne pečurke nad Hirošimom, i u ovom našem vremenu, „u veoma nesrećnom vremenu”, u nedavnom ratu „koji doskora nismo mogli ni da zamislimo, a zatim ni da ga sprečimo, ili pak zaustavimo, a sada ne možemo ni da ga pojmimo”.

Gledajući sve to na slikama i skulpturama, na licima i životima svojih suseda iz Sajmišta, na sebi samom i svom životu i stvaranju, dakle, na zajedničkoj umetničkoj egzistenciji, koja ako je doista nešto posebno, može li pronaći neki svoj put, a da to ne postane put usamljenosti? - pita se u sebi pisac „Starog sajmišta”, sam u tišini svojih evokacija i svoje neutešne reči. Usamljenost jeste negacija egzistencije, njena tamna strana i, svakako, previsoka cena za svakog čoveka pa i za umetnika. I kada, na kraju romana, dovede čitaoca do te svoje poslednje istine, Ugrinov mu okreće leđa i odlazi. Kako drukčije, nego sam, gde drugde, nego u Sajmište. Svoje svetilište kreacije i lepote. A čitalac to jedva i da primećuje, niti doživljava kao rastanak, jer u rukama ima Ugrinovljev roman, de(l)o umetnika koji ume da ozida svoju građevinu, poskida sa nje skele, pokupi alat, počisti sve i nestane iz nje.

Stojan Đordjic