Sto jada

18.09.13

Upoznao sam, jednom prilikom, Branka Ćopića. Bio sam tada sa ocem i to je bio osećaj koji nosi napetost, a verujem da se mnogi ljudi osećaju tako i kada mene sretnu

Knjiga Emira Kusturice „Sto jada“, koju je objavila kompanija „Novosti“, dobila je književnu nagradu „Svetozar Ćorović“, koja se dodeljuje u Bileći, na književnoj manifestaciji „Srpska proza danas“. Ovo ugledno priznanje do sada su, između ostalih, dobili: Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Milovan Danojlić, Radoslav Bratić, Rajko Petrov Nogo, Jovan Radulović, Goran Petrović...
Posle bestselera „Smrt je neprovjerena glasina“ (2010), proslavljeni filmski režiser Emir Kusturica (1954), u novoj knjizi „Sto jada“, u šest autentičnih, provokativnih i duhovitih priča, osobenim stilom, crnohumornim dijalozima, istinskim doživljajima, nepredvidivim obrtima, čitaocima nudi toplu ljudsku sliku poslednjih decenija prošlog veka.

Bavite se filmom i muzikom, a sada ste ozbiljno zakoračili i u spisateljske vode. Šta vam je, trenutno, najvažnije?
Sve mi je važno, zato što vrlo teško uočavam granicu između muzikalnosti, pisane reči i filma, jer verujem da muzikalnost svake reči i njen smisao može da se primeni i na filmu. Kada se čita, jedna reč izaziva 100 slika u čovekovoj mašti, a uhvaćeni filmski kadar ima milion piksela. Ono što čovek vidi je tek prvi plan koji pokreće lančanu reakciju i ljudska osećanja. Filmska slika nije nikada dovršena forma i ona je tek pokretač ljudske mašte. Gde staje reč, a gde počinje melodija – takođe je veliko pitanje. Davno je kanonizovana ideja da na početku beše reč, ali da bi čovek napisao jednu reč – mislim da on mora da ima sliku o tome kako izgleda ta reč.

Šta je zajedničko filmu, muzici i literaturi?
Zajedničko je to što i film, i muzika, i literatura imaju melodiju, uslovno rečeno. I to što su to umetnosti koje se metaforički izražavaju metodsko-prostornim sredstvima. Savremeni čovek živi sa promenjenom percepcijom sveta. Ideja o Rembrantovom svetlu je poništena fotografijama koju postiže ajfon, pa je cela umjetnost dovedena u pitanje zbog lakoće kojom se dolazi do slike sveta koju omogućava savremena tehnologija. Međutim, ona ne može da naruši ideju o umetnosti. Najveća tajna, od Aristotela do danas, je kako iskreirati celinu, a taj novi čovek koji je promenio percepciju, nije je promenio samo u pravcu goreg, nego i u pravcu napretka, tako da, kada čovek piše priču, on može da računa na mitologiju koju je stvorio film i njegova dramaturgija. Kada pisac operiše sa elementima kao što su porodica, stablo, most ili grad, može da računa na to da je čitalac neko ko u sebi već ima sastojke filmske dramaturgije, pa će tako lakše razumeti zaplet koji je filmske prirode. A muzika je uvek više ličila na film nego literatura. Dobar reditelj se razlikuje od lošeg tako što, dok zvižduće, odsvira jednu melodiju i tako se preporuči kao neko ko već čuje svoj film.

Vaše priče su životne, deluju istinito. Koliko je u njima autobiografskog?
Ima mnogo autobiografskog i uglavnom se prepliću dva elementa. Prvi predstavlja stvarne likove, ali ne i stvarne situacije. Kad bi od toga pravili film, morali bi napraviti veliku laž. U filmu događaji su izmišljeni, a likovi su stvarni.

Da li dok pišete mislite u filmskim slikama?
Ja dok pišem uživam u situacionoj aspekturi kao na filmu, ali znam da literatura ne može bez detalja koji učvršćuju likove i govori o njima koloritno kao, na primer, u priči „To ti je tako, pa ti vidi“, kada pišem o Braci Kalemu koji obožava Sibir, a sedi u kancelariji i drži se za radijator pošto je napolju -32. Dakle, te situacije bi teško išle bez idiomskog izražavanja koje sadrži kontrastne boje i postaje živopisno.

Može li se od knjige „Sto jada“ napraviti film?
Može, jer je upravo ova priča „To ti je tako, pa ti vidi“ jedna intimistička drama koja ima filmski zaplet. Priča o dečaku čiji su roditelji istovremeno u bolnici, a on, da bi ih držao u dobroj kondiciji, laže i jedno i drugo da je ovo drugo dobro. Živi sam, i raste sam, i u sebi nosi vrlo izraženu dramsku crtu. Takve stvari mogu da postanu film vrlo lako.

Sve priče su u dijalozima. Da li je tome doprineo rad na filmu?
Mislim da nisu sve priče u dijalozima, ali govorni jezik jeste zastupljen. On ne nosi zaplet, već se kroz njega projektuju trenutna stanja i osećanja likova, a s druge strane radnja stvara zaplet. Mislim da je to na pola – govor i reči se spajaju u radnju.

Vaši mladi junaci imaju potrebu da „prekorače granicu“: radije bi da idu u popravni dom nego da čitaju. Da li su to lekcije iz odrastanja?
Ja sam odrastao kao dete koje je široko otvorenim očima gledalo kako raste sirotinja i to je rezultiralo stvaranjem smisla za tu klasu. To je ogromno bogatstvo koje je otvaralo vrata sirotinjskog raja. Stvorilo se smisaono saosećanje za bratski osećaj, ali, nažalost, blizinu i ljudi koji su, bez takvog razmišljanja, vrlo lako prekoračivali tu granicu dozvoljenog i nedozvoljenog. Upravo zbog toga što sam bio na onoj strani gde ta granica nije preskočena, imao sam priliku da u svom razvoju sretnem veliki broj onih koji su prekoračili granicu i gubili živote. Moja mladost je bila usmerena na to šta je granica i šta je to što nas upućuje na prekoračenje. Pronalaženje te ideje stvara uslove za dramu da je greh sastavni deo ljudske istorije. On je stepenovan i ja sam svoj greh video u tome što ne volim da čitam, i kao što neko odbija hranu, ja sam odbijao da čitam. To je trajalo sve dok jednom nisam počeo da čitam i otkrio beskrajne prostore koji se otvaraju kroz knjige i jednostavno zavoleo čitanje. Ali kod mene je sve bilo teško, pa i čitanje.

Da li su Karl Maj, Mate Lovrak i Branko Ćopić samo školska lektira ili i književni uzori?
To je bila čista ljubav. Kao kada se dečak sa sela zaljubi u devojčicu. Vatreno krštenje, rekao bih. To su knjige koje čine da se vreme tada drukčije meri, ne kazaljkama na satu nego kazaljkama na zidu. Čitati Karla Maja bilo je bezvredno, ali se uvek završavalo sa lampom ispod jorgana, jer su svi ti junaci bili mnogo življi od ljudi koji su ispunjavali naše stvarne živote.

Izuzetno je uzbudljiva priča o čitanju i Branku Ćopiću. Jeste li imali priliku da ga upoznate?
Upoznao sam, jednom prilikom, Branka Ćopića. Bio sam tada sa ocem i to je bio osećaj koji nosi napetost, a verujem da se mnogi ljudi osećaju tako i kada mene sretnu. Više se bazirate na ono što je taj pisac proizveo, napisao nego na samo njegovo prisustvo. Ne kažem da je bilo neprijatno, ali donosi određeni vid uzbuđenja koji magli te poglede.

Moja sabrana dela

Jedan od junaka kaže: Da sam književnik, prvo bih napisao sabrana dela. Da li su „Smrt je neprovjerena glasina“ i „Sto jada“ prva dva toma vaših sabranih dela?
Bojim se da jesu! Imam nešto što pišem već duži vremenski period, priče i eseje, i nadam se da ću uspeti skupiti zbir od pet knjiga, ako Bog da zdravlja i života!

Zoran Radisavljević

25.04.13

Poznati reditelj, za „Blic“, o novoj knjizi

Tatjana Nježić

Vrijeme slaže tragove u zaborav kao savjestan činovnik fakture u fascikle - napisao je Emir Kusturica u svojoj najnovijoj knjizi „Sto jada” koja je predstavljena juče u Medija centru na jednoj vrlo posećenoj i pomalo burnoj konferenciji.

Nakon velikog uspeha s autobiografskim delom „Smrt je neprovjerena glasina”, u knjizi „Sto jada” („Večernje novosti”) Kusturica je objedinio šest pripovesti utemeljenih na istinitim doživljajima, prožetih humorom, uzbudljivim uvidima, tonovima poslednjih decenija minulog veka.
Pomalo buran ton samom kraju konferencije dala su, kako se može i pretpostaviti, pitanja s političkom konotacijom. No, govorio je juče Kusturica o svom budućem filmu u kome će se baviti i temom trgovine ljudskim organima, uticaju porodice na formiranje ljudskog bića, činjenici da živimo u svetu ogromnih promena...
Na početku razgovora za „Blic”, upitan misli li da je slučajno to što je samo sat vremena pre toga bila konferencija za medije povodom praizvedbe dramskog prvenca Mire Furlan u režiji Mikija Manojlovića „Dok nas smrt ne rastavi” - u kome je, na izvestan način, takođe prisutna tema porodičnog pečata, atmosfera poslednjih decenija XX veka - rekao je: „Bio bi to dobar esejčić. Odlično je da zajedno rade.”

Kroz osmeh, boreći se s okolnom gužvom, o naslovu nove knjige veli:
- „Sto jada“ je po uzoru na divnu jadikovku, sto zato što je od 100 sve veliko, od 100 dinara pa nadalje.

Pominjemo činjenicu da se Kusturica reditelj iznova latio pera, preobratio u pisca, samo se ne zna ko je tu koga uzeo pod svoje.
- Jedan je general koji upravlja vojskom, a potpuno drugi kad snima filmove i ne može da spava zbog svoje poezije. Utoliko je moja pojava na književnoj sceni zapravo odgovor na toliko puta postavljeno pitanje moje majke - što ti to treba? A eksplicitan odgovor nikad neće stići jer čitava priča je intuitivne prirode - direktno oduševljenje stvaralaštvom - kaže Kusturica.

Kad je bio mali, veli, hteo je da bude čuvar parkova, potom i đubretar, i sad je, eto, u Mokroj Gori došao i do jednog i do drugog posla. A o odnosu reči i slike u svom biću, životu i opusu, kaže:
- Andrić govori o tome kako je teško odrediti mesto gde prestaje reč, a nastaje slika, a ja zapravo iz slika izvlačim reči koje nisu samo opis, nego značenjem utemeljuju jednu misao na najbolji način.

Branim se duhovitošću

Činjenicu da je konferencija poprimila političke tonove, kao i to da uz njega često ide pridev „duhovit”, prokomentarisao je rečima:
- Uvek je to tako. A što se duhovitosti tiče, mislim da to rade obaveštajne službe. One svojim delovanjem izazivaju moju duhovitost kojom se branim.Upitan može li i kako umetnost protiv toga, odgovara: „Ne može. Nažalost, političari su i od umetnika i od ljudi oteli umetnost. To je vreme u kome živimo. Napravljen je ambijent kojim caruju milioni gedžeta, slika, tjubova. Preplavili su odrastanje i život čoveka i tako smanjili prostor za umetničko delovanje.

20.02.15 Politika

„Figaro” piše da su priče u knjizi „Sto jada” pune beznađa i fantastike, a nedeljnik „Nuvel observater” konstatuje da literatura slavnog reditelja nije bez zvuka
Bilo da srpski reditelj ima olovku ili kameru u ruci, on stvara svet pun kontrasta, pa ni u ovoj knjizi koja sadrži šest žestokih priča ne može da pobegne od toga, jedna je od konstatacija u književnom dodatku lista „Figaro” povodom izlaska knjige Emira Kusturice „Sto jada” na francuskom („Étranger dans le mariage”), koju je objavio izdavač „Lates” Autor prikaza konstatuje da je Emir Kusturica jedan od „retkih pisaca za koje semože reći da pišu kao što snimaju film” i da su priče u njegovom stilu, dakle, pune beznađa i fantastike. Očaj ne sprečava prisustvo poetičnih slika, ima i dosta humora, kaže on, napominjući da Kusturičin izdavač, kada ogovori o ovom autoru, pominje čarobni realizam. To je istina: sa olovkom, kamerom ili gitarom, on stvara tužnu realnost jedne bajke, konstatuje autor teksta, nazivajući Kusturicu izvanrednim pripovedačem.

Ova ocena se provlači kroz mnoge prikaze koji su osvanuli u frankofonoj štampi povodom izlaska ove knjige na francuskom. Ako je život ispričan u ovoj knjizi ponekad opor i mučan, sigurno mu ne nedostaje ni mašte, ni humora, navodi se u listu „Nuvel gazet” (Belgija). Luksemburški „Kotidijen” kaže da je reditelj Kusturica, takođe, i talentovan pisac.

U tekstu, koji je u „Figaro magazinu” potpisao nama znani Žan-Kristof Buison (autor knjige „Roman o Beogradu”), kaže se da ovih šest Kusturičinih priča podsećaju na njegove filmove: čas burleske, čas ozbiljne, nabijene ratom, nasiljem, ljubavlju i bratstvom, priče koje plove između sirovog realizma i sna, pune melanholije, poezije i gorke radosti. Buison navodi da njegovi junaci podsećaju na heroje romana Dragoslava Mihailovića ili Vidosava Stevanovića. Romi su prepredeni koliko i slabi, policajci i vojnici su odvažni, ali ne uvek hrabri, deca se postavljaju kao odrasli, odrasli se ponašaju kao deca... Buison ne propušta da navede neke Kusturičine stavove izrečene tokom njihovog razgovora poput onoga da „u Ukrajini, Evropi, Južnoj Americi, srednjem istoku, svuda, Amerika seje rat i pustoš”, ponekad u formi „džinovskog rijaliti šoua gde je istina ustupila mesto laži...”

Nedeljnik „Nuvel observater” (od oktobra 2014. jednostavno „Obs”) konstatuje da literatura kod Kusturice nije bez zvuka i da u ovoj knjizi poznati reditelj vatrene slovenske duše gradi trenutke ljubavi i ludila, beznađa i nasilja u Sarajevu, Beogradu i mestima nekadašnje Jugoslavije.Jugoslavija sedamdesetih godina je u srcu šest priča reditelja Emira Kusturice, navodi AFP, list „24 sata” (Švajcarska) poredi ovu knjigu sa „filmskom utvarom”, a „Fam aktuel”, u kratkom osvrtu da Kusturica evocira svoje uspomene u šest priča sa maštom i podsmehom karakterističnim za njega, takođe, konstatuje da bi to mogla biti osnova za njegov sledeći film.

„Imanite dimanš” donosi intervju sa Kusturicom konstatujući u uvodu da se reditelj već okušao u pisanju, autobiografijom „Smrt je neprovjerena glasina”, koja je objavljena na francuskom („Ou suis-je dans cette histoire?”) 2011. godine kod istog izdavača, a da u ovoj zbirci govori o porodici, ratu i apsurdima svakodnevice u nekadašnjoj Jugoslaviji sedamdesetih godina. Na pitanje zašto su njegove priče tako lične, Kusturica je objasnio da je jako vezan za filmsko izražavanje s početka sedamdesetih godina i da su to bile zlatne godine za kinematografiju i za umetnost uopšte, da su SAD bile mnogo slobodnije nego danas, jer je posle Vijetnama snimljeno mnogo filmova o izgubljenom ratu, govorilo se o fašizmu, o životu. A onda je sloboda izražavanja zamenjena kontrolom izražavanja, zavladala je koncepcija Ronalda Regana koja je podrazumevala laku zabavu, uništivši svaku kritičku poziciju i pretvorivši film u puku zabavu. I danas, kaže on, trpimo posledice toga, jer čak i u Evropi gde postoji okrenutost autorskom filmu, ekonomska kriza čini da autori sve više postaju politički korektni.

G. Popović

25.04.13 Vreme

Sto jada (Novosti, Beograd, 2013) je naslov nove knjige Emira Kusturice. Nakon velikog uspeha autobiografije Smrt je neprovjerena glasina, slavni režiser je napisao knjigu priča. Četiri priče (od ukupno šest) kao da čine konture labavog romana koji izvire sa margina Kusturičinog životopisa, ali dve, možda najbolje, deo su nekog drukčijeg i neobičnijeg književnog sveta
S drugom se knjigom, kažu, dokazuje jesi li ili nisi pisac. Jedna knjiga može i da ti se omakne, kao što se, za života, rekao bi Edvard Ficdžerald, svakom može omaknuti da napiše deset ili dvanaest pjesama, samo ako su zvijezde u pravoj konstelaciji. Takve te pjesme, međutim, ne čine pjesnikom, kao što te ni jedna (jedina) knjiga ne čini piscem. Za to je potrebno nešto više. Otud dolazi ta mistifikacija "druge knjige", rasprostranjena i među akademskim proučavaocima književnosti i među novinskim kritičarima i među kafanskim znalcima. Prva (dobra) knjiga može, znači, da ti se omakne, ali sve ti je džaba ako sa drugom – omaneš. Pred nama je, dakle, druga knjiga jednog pisca, ali je posljednja stvar koju možemo očekivati to da se o njoj sudi na način na koji se sudi o drugoj po redu knjizi nekog drugog pisca. Razlog za to je jednostavan. Autor knjige Sto jada, šestodijelne zbirke pripovijetki koja se ovih dana pojavila pred čitaocima u izdanju beogradskih Novosti, je Emir Kusturica.
DVA PISMA IZ 1994. GODINE: U uvodu intervjuu koji je Kusturica dao "Vremenu" 2004. godine, Stojan Cerović je zapisao: "Bilo je nepravedno i nerazumno očekivati od njega tačne i pouzdane procene istorijskog košmara kroz koji smo prošli i koji je i on lično odbolovao. Čovek se lomio zajedno sa zemljom kojoj je pripadao, a pritom nikad nije bio ni blizu mestâ na kojima se o nečemu odlučivalo. Utoliko je čudniji gnev nekih ljudi u Sarajevu pa i u Beogradu, koji Kusturicu drže negde pri vrhu liste krivaca za sva zla iz devedesetih." Od objavljivanja citiranih rečenica prošla je skoro puna decenija, a broj "nekih gnjevnih ljudi" u Sarajevu i Beogradu koji Kusturicu drže negdje pri vrhu liste krivaca za sva zla iz devedesetih nije se smanjio, nego, reklo bi se, i povećao. Posljednja ilustracija toga jest demonstrativno povlačenje sarajevske pozorišne režiserke Selme Spahić iz konkurencije ovogodišnjeg Sterijnog pozorja, a sve zbog činjenice da će festival otvoriti – Emir Kusturica. U obrazloženju stoji da se Kusturičinom participacijom u činu otvaranje festivala pristaje na nacionalističku retoriku te joj se daje legitimitet. Ovo se valjda smatra samorazumljivim, pa Spahićeva ne navodi nijedan dokaz za svoju tvrdnju o Kusturici kao prominentnom protagonisti "nacionalističke retorike". Ovakav njen čin aklamacijom je pozdravila sarajevska umjetničko-intelektulna čaršija, uz nipošto zanemarljivo aplaudiranje svojih beogradskih drugara. Niko, međutim, javno nije postavio pitanje zbog čega se participacija Emira Kusturice u kulturnom životu smatra legitimacijom nacionalističke retorike, dok, samo primjera radi, ni Selmi Spahić ni bilo kome od njenih mentora i fanova ne smetaju festivalsko-teatarska združivanja sa, recimo, Zilhadom Ključaninom. Možda i ne znate ko je Zilhad Ključanin? Radi se o jednom od najizvođenijih bh. dramskih pisaca u poslijeratnom periodu, dramatičaru čije su drame postavljane na gotovo svim scenama na kojima je Spahićeva gradila karijeru i simbolički kapital, autoru čiji tekstovi su bivali predlošci za predstave koje su se po festivalima najnormalnije takmičile sa onim koje je režirala Selma Spahić, a da njen istančani moralni živac nije ni zaigrao. Usput, Zilhad Ključanin je 23. februara 1994. godine pisao: "U Ugljeviku ima 500 srpske siročadi. Mašallah! (...) Srbin se približava čovjeku samo onda kada je mrtav. Ili zatvoren." 24. marta iste godine, tačno mjesec dana nakon što se Ključanin radovao i zahvaljivao Bogu zbog 500 srpske siročadi u Ugljeviku, nakon što je precizno dijagnostički utvrdio da se Srbin (svaki Srbin) približava čovjeku (dakle, još ne biva ljudsko biće, nego nešto manje ili više blisko tome) samo kad je mrtav ili zatvoren, Emir Kusturica je objavio tekst Rasimu, mučeniku, o Rasimu iz Lopara, rudaru kojeg su, ovo su Kusturičine riječi, "četnici izdvojili iz grupe rudara, svezali i potkovali". (Usput, navedene tekstove dijeli tek mjesec dana, a Ugljevik i Lopare samo nekoliko kilometara.) Kusturica svoj tekst završava ovako: "Trebalo mi je da vidim mučenika Rasima iz logora i da emocionalno pregorim i zaboravim sve politike i istorije svijeta... trebalo mi je da vidim blage oči koje pitaju – zašto Emire – i da shvatim da nema te istorije i predistorije koja može da opravda potkivanje živog čovjeka. To svi znaju, ali Rasimovo lice kazuje bol svih stradanja u Bosni... I dok tumaram svijetom bosanske muslimane ubijaju ne kao sezonske berače pamuka, nego samo zato što su muslimani. Znam da stradaju i drugi, ali sigurno muslimani najviše. Tumaram tako svijetom, nosim svoj posljednji film sa sobom i golemi čemer u duši. Pomiren sa smrću govorim i pišem od srca..."
JA, STRAŠNA REČ: Postoje ljudi kroz čije se živote istorijske epohe simbolički prelamaju, manje njihovom zaslugom ili krivicom, a više zarad nekih racionalno teško objašnjivih okolnosti. Emir Kusturica je jedan od takvih ljudi. U valjda najgore ratno vrijeme, pred kraj druge ratne zime, kad su, ali bukvalno, ratovali svi protiv svih, Kusturica je pisao da nema te istorije koja može da opravda potkivanje živog čovjeka. Inspiratori potkivača danas vladaju uz odobravanje međunarodne zajednice i međunarodnoj zajednici uvijek podobnih intelektualaca, dok se Kusturicu proglašava simbolom "nacionalističke retorike" i izlaže ga se ostrakizmu. Znakovita je u tom smislu medijska recepcija njegove autobiografije Smrt je neprovjerena glasina. Kusturičini ogorčeni neprijatelji uglavnom su je kudili, a da je nisu ni pročitali. Kritičarske pohvale su pak najčešće bivale površne i rutinske. Knjigu su, međutim, prigrlili čitaoci, pa se prodala u preko stotinu hiljada primjeraka, a zainteresovala je i strane izdavače, i to mnogo više nego svi ti silni romani ambicioznih ovdašnjih literarnih činovnika betonski tvrdo uvjerenih u svoju genijalnost koju veliki svijet samo što nije prepoznao. Cinik bi vjerovatno rekao da i interes publike i interes stranih izdavača manje imaju veze sa kvalitetom Kusturičinog pisanja, a više sa žanrom autobiografije. Biografije i autobiografije slavnih ljudi, pa još i – kako se to kaže – kontroverznih, hitovi su uvijek i svuda. Bio bi to, međutim, pogrešan ugao gledanja. Smrt je neprovjerena glasina jest valjda i najmanje moguće estradna verzija (auto)biografije Emira Kusturice. ("Čitalac koji bude očekivao pamflet ili dnevnopolitički traktat neće u ovoj knjizi naći ono za čime traga ili će, da si opravda očekivanja, iščitavati ono što želi iz njenih posve marginalnih dijelova. Svojom knjigom Kusturica zapravo mapira vlastitu intimnu geografiju." – vidi "Vreme" broj 1035)
Oni koji prate lokalnu medijsku industriju i koji imaju dobro pamćenje sjetiće se da je nekoliko mjeseci ili godina uoči izlaska svoje prve knjige Kusturica najavljivao da će se ona zvati Jao meni što se može čitati i kao Ja o meni. Pomenuta caka koja bi suptilno ukazivala na žanr knjige na kraju nije iskorištena, ali jadi su, evo, ipak ušli u Kusturičinu (bio)biobliografiju. Pošto knjigu otvara moto preuzet od Ive Andrića, nije teško prisjetiti se Andrićevog zazora od (auto)biografskog, od strašne reči "ja". Iako ovaj put ispisuje zbirku priča, paradigmatski fiction žanr, da se razumijemo, Kusturica ne odustaje potpuno od strašne reči "ja" koju bismo mogli identifikovati s njegovom vanknjiževnom osobom. Četiri od šest priča iz ove knjige (To ti je tako, pa ti vidi, Olimpijski šampion, Pupak su vrata ljudske duše te Stranac u braku) pisane su u prvom licu jedine, a pripovjeda ih isti narator: mladi Sarajlija Aleksa Kalem, sin Brace i Azre, koji u Beogradu ima tetku što živi na Terazijama, blizu restorana Dušanov grad. Na prvi pogled bi se reklo da Kusturica poslije autobiografije ispisuje autobiografski intoniran roman, ponešto izlomljene strukture. Njemu je, međutim, očito stalo do toga da ne piše roman, nego zbirku priča. Otud i potreba da se razbije kontinuitet sage o Kalemovim; pomenute priče u knjizi nisu, naime, spojene u jedinstven blok, jedinstvo im razbija priča U zmijskom zagrljaju. (Četiri priče o Kalemovim po redoslijedu u knjizi su druga, treća, četvrta i šesta, peta se, rekli smo, zove U zmijskom zagrljaju, a knjigu otvara naslovna priča – Sto jada.)
POSVETE ĆOPIĆU I KAPORU: Aleksa Kalem je, književnokritičarskim žargonom rečeno, alter ego Emira Kusturice; on kao književni lik, kazano istim stereotipiziranim žargonom, i jest i nije Emir Kusturica. To je u književnosti čest i mnogo puta viđen postupak, postupak kojem su posebno skloni mladi pisci u svojim prvim knjigama. Kusturici je ovo prva fiction knjiga, pa to, u tom smislu, nije neobično. Ono što je neobično jest da ovoj njegovoj knjizi većina čitalaca prilazi sa predznanjem o Kusturičinom životu – što preko njegove autobiografije, što iz medijski posredovanih tračeva – pa će gotovo nužno naratora pretjerano poistovjećivati sa autorom. Kusturica je svjestan toga te se u nekim dionicama knjige s takvim čitaocem namjerno poigrava. U pričama o Aleksi Kalemu čitalac, dakle, nailazi na već poznate lajtmotive iz opusa – što filmskog, što književnog, što životnog – Emira Kusturice. To su, ponajprije, porodične veze, naročito odnosi između oca i majke, ali i odnos sina prema svakom od njih, i posebno i zajedno, ne zanemarujući ni različite rodbinske tangente. Sve četiri priče o Aleksi Kalemu dešavaju se sedamdesetih godina, u vrijeme njegovih tinejdžerskih godina te se iz njih naslućuje i nedovršen roman o odrastanju. Nije to bilo neko zaštićeno odrastanje, pod staklenim zvonom. Aleksa Kalem odrasta na ulici, među jalijom. U tom kontekstu, jedan od motiva knjige, otkriće ljubavi prema čitanju i književnosti, biva obojen posebnim svjetlom. Za Aleksu Kalema, kao i za silne dječake po jugoslovenskim malim mistima, čitanje nije bijeg od života, nego koncentrisani život. Po tim istim malim mistima, međutim, dječaci koji čitaju istovremeno se socijalizuju na ulici, a tamo vladaju oni za koje je čitanje mekušna i besmislena rabota. Nezaboravna je scena s početka priče Pupak su vrata ljudske duše s Miralemom, sarajevskim mangupom, koga mati tjera da čita Balzaka, da se obrazuje, da ne bi, poput oca mu, umro k’o hamal. Majka ga vezala šnjurom od pegle za stolicu, stavila knjigu pred njega, uz prijetnju: nema slobode dok knjigu ne pročita. Ovaj pošalje mlađeg brata kod mesara Rasima sa zadatkom da mu kupi sto pedeset tanko izrezanih komada stelje. Brat je bio zadužen da stavi po jedan komadić na svaku drugu stranu knjige. Taj isti brat to poslije ovako prepričava: "Stara sjela uveče preko puta njega na kauč, napravila veliku džezvu kafe i stala da pilji u njega. On gledo u onu stelju taman ko da čita i kada je htio da je pojede, fino bi se približio knjizi, ko da će da preklopi stranicu, a u stvari pojede jednu stelju. Pojeo sto pedeset komada stelje na trista strana Balzaka, a stara mislila da je pročito knjigu!" (Iz slične brazde je i sljedeći dijalog iz priče Stranac u braku. Kaže Crni: Da sam književnik prvo bih napisao sabrana djela! Pita ga Aleksa: A što? Ovaj odgovara: Kako što? Onda bih sa regala gledao kako domaćin kara domaćicu!) Kad se u takvim uslovima, među takvim ljudima, zavoli čitanje, to je drukčije nego kad se zavoli u literarnim sekcijama osnovnih škola. (Na jednom mjestu pominje se uzrečica s Gorice "Čita knjige, a mangup!" kao valjda jedina forma tolerisanja čitanja.) Uz sve ostalo, priče Pupak su vrata ljudske duše te Stranac u braku specifične su posvete Branku Ćopiću i Momi Kaporu kao dragim piscima i kao protagonistima Kusturičine izabrane tradicije. Pominju se tu i Karl Maj te Mato Lovrak odnosno Selindžer, kao početne i završne tačke privilegovane tinejdžerske lektire.
29. NOVEMBAR: Ima u ovim pričama i sarajevske intimne geografije, i sličica buđenja Erosa, suptilnih i živih, odsjaja ženskih koljena (bljesnu noga ko nova mistrija, rekli bi danas na Gorici) i kolokvijalne geopolitike u formi u kojoj utiče na svakodnevni život tzv. malih ljudi i nesvakidašnjih (odnosno nepotrošenih) sjećanja na život sedamdesetih u socijalističkoj Jugoslaviji. Lako se dade zamisliti kako se na sagu o porodici Kalem sedamdesetih nakalemljuje i nastavak o njihovom životu u narednoj deceniji. To, međutim, ne znači da se imaginacija Emira Kusturice ograničava na direktne varijacije na vlastito proživljeno iskustvo. Dokazuju to dvije preostale priče u knjizi: U zmijskom zagrljaju te Sto jada. Priča U zmijskom zagrljaju je pomalo markesovska, ali nipošto na način epigonski. Kao da ju je napisao čovjek koji je izgubio pamćenje, a kome je prethodno najdraža knjiga bila Sto godina samoće. Njen magijski realizam više je u atmosferi nego u tendenciji. Priča se dešava u Hercegovini, ali je to više neki arhetipski jug nego konkretna Hercegovina. Fokner je izmislio Joknapatafu da izbjegne smještanje radnje u stvarni okrug Lafajet, a Kusturičin postupak ovdje nije toliko drukčiji; on kaže Hercegovina, da ne kaže negdje na jugu, negdje na Balkanu. Priča je arhetipska i dok je čitate stalno vam se čini da ste je nekad čuli, da vam je odnekud poznata, ali ne znate otkud. I nema to veze s činjenicom da su se neki od motiva iz ove priče pojavljivali u medijima u kontekstu Kusturičinog planiranog filma Ljubav i rat. Dublja je ta poznatost. A naslovna priča Sto jada opet nas vodi u sedamdesete godine dvadesetog vijeka, no ne vodi nas u Sarajevo, nego u Travnik. Njezin glavni protagonist je dječak po imenu Dragan Teofilović, koga svi zovu Zeko ("ne samo zbog toga što je volio da jede mrkvu"). Živi u travničkoj Ulici 29. novembra, a otac mu je kapetan prve klase u lokalnoj kasarni "Petar Mećava". Kapetan Slavo Teofilović već godinama zaboravlja sinov rođendan. To s rođendanom je, međutim, hičkokovski rečeno, tek mekgafin. Priča Sto jada je zapravo priča o velikoj (cjelo)životnoj ljubavi začetoj u djetinjstvu. Dragan Teofilović zvani Zeko i Milijana Gačić, pionirska prvakinja SR BiH u šahu, u tom smislu nisu previše drukčiji od Tenga Kavane i Masami Aomame iz Murakamijevog romana 1Q84. Meni je to, potpuno subjektivno govoreći, najmilija priča u knjizi. Književni Travnik, odavno mnogo veći od stvarnog, u njoj dobiva još jednu posvetu. Svaki Travničanin ima neku, često i sentimentalnu, uspomenu na Ulicu 29. novembra. Na neki čudan način, u dinamici grada, ona funkciniše slično kao beogradski Bulevar 29. novembra: istovremeno je, naime, i gradska ulica u strogom centru i frekventna međugradska cesta. (U kontekstu Beograda i Travnika, a i simbolike 29. novembra, ne mogu da odolim da ne pomenem da su ova dva grada oslobođena skoro u isto vrijeme: Beograd 20. oktobra 1944. godine, a Travnik dva dana kasnije.) Obe ove ulice se, međutim, službeno više ne zovu po 29. novembru. U Beogradu je to danas Bulevar Despota Stefana, dok je u Travniku to Ulica Šehida. (Termin šehid označava one koji su poginuli na Allahovom putu.) Simbolika ova dva preimenovanja govori nam puno o lomovima jedne zemlje i svih onih koji su joj pripadali, o stvaranju društava u kojima se može biti ili samo za despota Stefana ili samo za šehide. Najgore se tu lome oni koji i u jednom i u drugom vide nešto svoje, oni koji su, gdje god da su živjeli, zapravo simbolički živjeli u nekoj imaginarnoj ulici 29. novembra. To su oni čija slika svijeta nije crno-bijela jer sadrži i polutonove, oni koji odbijaju plesati na muziku klavira čije su tipke ili samo crne ili samo bijele, oni kojima je nakon gubitka domovine ostalo tek nekoliko akorda, nekoliko pejzaža i slika, snovita sjećanja na zaboravljeni ili izgubljeni zavičaj te jezik, arabeskni ples crnih slova po bijelom papiru. U pozadini buke i bijesa medijskih manipulacija i društva spektakla, takvima se obraća umjetnost Emira Kusturice.

Muharem Bazdulj