Stojan Novaković i Vladimir Karić

26.08.03 Danas

Arhiv Srbije i izdavačka kuća Klio, nedavno su u okviru poznate biblioteke "Polis" objavili delo Mihaila Vojvodića "Stojan Novaković i Vladimir Karić". Tokom osamdesetih i devedesetih godina XIX veka, među srpskim intelektualcima, naučnicima, piscima, publicistima, vladala je velika podeljenost u pogledu ocene najvažnijih unutrašnjih i spoljnih pitanja koja su se ticale Srbije. Nesuglasice se nisu vodile samo oko pitanja koja su se ticala spoljne politike, već i oko pogleda na budućnost zemlje. Stojan Novaković (1842-1915), bio je u to doba istaknuti istoričar, filolog, političar, državnik i diplomata. Vladimir Karić (1848-1894) važio je za uglednog geografa, profesora, diplomatu. Novaković i Karić susreli su se u trenutku kada je jedan uživao značajan prestiž u Srbiji, a drugi ga je sticao. No, njihov zajednički rad i međusobno razumevanje bili su ne samo važni za obe ličnosti nego i za Srbiju, zbog činjenice da su njihova stanovišta na službenom planu imala težinu u Srbiji, a naročito zato što su uticala na strategiju u ključnim spoljnopolitičkim zadacima zemlje, koji su tada bili gotovo isključivo usmereni ka jugu, ka staroj Srbiji i Makedoniji.
U dosadašnjoj naučnoj literaturi, o vezama Novakovića i Karića malo je ili gotovo ništa i nije rečeno. Stoga naša istoriografija nije zato ni mogla dovoljno pouzdano da ukaže na to, da je njihova saradnja bila od značaja ne samo za srpsku nauku, već i za nacionalnu politiku. Od godine 1888. do 1891. razvila se među njima redovna privatna i službena prepiska, iz koje je najveći deo pisama sačuvan. Autor ovog dela, Mihailo Vojvodić je, budući da je dugo godina proučavao Novakovićevu političku aktivnost, kao i njegov rad u srpskoj diplomatiji, zapazio da je on više od jedne decenije održavao kontakte sa nešto mlađim Karićem. Vojvodić je knjigu podelio u dva dela. Prvi deo posvećen je Novakovićevoj i Karićevoj saradnji, koja je, po svoj prilici, počela 1879. godine i vremenom se produbljivala, čemu je umnogome doprineo njihov zajednički rad na prosvetnim poslovima i sprovođenju nacionalnih zadataka Srbije u evropskoj Turskoj.
Najznačajnije godine Novakovićeve i Karićeve saradnje bile su u vreme Novakovićevog boravka u Carigradu, čemu je posebno doprinelo Karićevo bavljenje poslovima propagande u Ministarstvu inostranih dela, a zatim njegovo službovanje na mestu srpskog konzula u Skoplju. Drugi deo knjige donosi prepisku između Novakovića i Karića za period od 1888. do 1891. godine. Ovo je vreme kada je njihova prepiska bila redovna, a ostala je sačuvana. Autor se opredelio da za te godine objavi zajedno njihovu ličnu i službenu prepisku, uključujući i onu vrstu pisama koju je Karić, na svoje ime primao od Novakovića, a koja su cirkularno bila upućena i ostalim srpskim konzulima u Turskoj. Novaković je, naime, od novembra 1886. do kraja oktobra 1891. bio srpski poslanik u Carigradu. Karić je 1888. i 1889. godine radio najpre kao statističar u Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova, a potom kao sekretar Ministarstva inostranih dela. Oba puta bio je zadužen za političko-propagandne poslove u evropskoj Turskoj, a to znači i za prepisku sa srpskim konzulima u Turskoj i srpskim poslanikom u Carigradu. Ova prepiska, što će čitalac utvrditi iz sadržine, prvorazredni je izvor saznanja za prilike u evropskoj Turskoj (stara Srbija i Makedonija) krajem XIX veka, zatim za tadašnje mesto i ulogu Carigradske patrijaršije, kao i politiku Srbije, Bugarske, Grčke i drugih zemalja prema Turskoj, odnosno istočnom pitanju kao jednom od najznačajnijih međunarodnih pitanja.
Najveći deo pisama napisanih krajem 1890. ili u toku 1891. godine, bio je delimično ili potpuno šifrovan. To je bilo učinjeno po naredbi ministra Save Grujića od 12. novembra 1890, koji je naložio da se u prepisci sa srpskim predstavnikom u Turskoj iz predostrožnosti koristi šifra, kako bi se pojedine reči ili stavovi sačuvali od indiskrecije, ukoliko bi neko pismo palo u neželjene ruke. Pomoću određenog rečnika šifara, koji je autor imao sreću da pronađe u Arhivu Srbije, razrešena su nedešifrovana pisma ili pojedine šifre iznad kojih nisu bile unesene odgovarajuće reči. Sva pisma objavljena su hronološki, u celini, bez ikakvih skraćenja. Ispred teksta pisama, autor je dao kratak naslov koji sadrži samo ime na pošiljaoca i primaoca kao i datum i mesto nastanka. Uz pojedina pisma doneti su i odgovarajući prilozi, ukoliko ih je bilo. Obično su to bili raznovrsni dokumenti koje su Novaković i Karić u dodatku pisma jedan drugom upućivali, onda kada su to smatrali potrebnim. Pred nama je, dakle, prvorazredno istorijsko štivo, a koje na nov način baca svetlo na istorijski period o kome se zna malo, iako nije daleka prošlost. Vojvodićevo delo "Stojan Novaković i Vladimir Karić" primer je kako se na najbolji mogući način čuva baština i rasvetljavaju prošla zbivanja. Jer je bez pravilnog uvida u prošlost nemoguće kročiti u budućnost.

S. Domazet

26.07.03 Politika

Mihailo Vojvodić spada u onu kategoriju najautentičnijih istoričara stvaralaca koji sami istražuju, sami tragaju za faktima, ali umeju sami i da ih tumače i dopadljivo prikažu čitaocima – koja dakle uspevaju da ih more činjenica ne uguši i ne hermetizuje. Oblasti i teme kojima se bavi, Vojvodić odlično poznaje kako na osnovu vlastito prikupljene prebogate empirije, tako i na osnovu rezultata svojih prethodnika. Na toj osnovi nastoji i uspeva da proučavane pojave sagleda "iznutra", iz njihovog vremena, i da u svakoj nađe najsnažnije pokretače.

Poput glumca koji na sceni "brani" i najnegativniji lik koji tumači, tražeći u njemu i ljudske i neljudske porive, Vojvodić ima puno razumevanja za svoje "junake", ali ih nikad ne slika u crno-belim kontrastima, već mirnom i sistemskom analizom sa distance od jednog veka i duže, dakle sa stanovišta njihovih poznatih istorijskih ishoda i rezultata. Ovo, dakle, nije knjiga za samo desetak naučnika, niti za vežbanja u istorijskim seminarima, već za sve one koji umeju i hoće da razmišljaju o iskustvima prošlosti, da uz njihovu pomoć pokušaju da shvate današnjicu i proniknu u sutrašnjicu.

Srpski intelektualci

Ima više prvorazrednih tema o kojima se može razmišljati i temeljno, pa i u kontroverzama, raspravljati na osnovu ove vredne – službene i privatne – prepiske dvojice aktivnih i eminentnih naučnika, političkih i diplomatskih delatnika s kraja XIX veka: velikog i široko poznatog Stojana Novakovića i nešto manje istaknutog, ali karakterističnog, Vladimira Karića.

Njihova prepiska iz vremena kad je Novaković bio poslanik u Carigradu (1886–1891), a Karić visoki funkcioner dvaju ministarstava (prosvete i inostranih dela), te konzul u Skoplju (1889–1892), kao i krajnje precizna i dokumentovana Vojvodićeva studija o njihovim odnosima otkrivaju celi spektar političkih prilika i nacionalnih planova Srbije toga vremena.

Iz ovog spektra izdvojiću samo dve-tri karakteristične teme, koje, gledano iz ovog, našeg vremena, nameću neka poređenja, ili nude mogućnosti za različita tumačenja državne i nacionalne politike Srbije na prelazu iz XIX u XX stoleće.

Prvu temu otvara Vojvodić na samom početku knjige u svom studioznom uvodu kad kaže: "Tokom osamdesetih i devedesetih godina XIX veka među srpskim intelektualcima, piscima i naučnicima, publicistima, u toj meri vladala je podeljenost u oceni najvažnijih unutrašnjih i spoljnih pitanja koja su se ticala Srbije, da se (...) teško mogao prepoznati kolektivni duh naroda, ili bar njegove elite..".

O tome u prepisci Novakovića i Karića ima dosta dokaza.

Novaković se vajkao kako u srpskom javnom životu vlada mrtvilo, bezvoljnost i "malaksalost (koja je) spopala čitavo pleme", kao da je "izgubljena vera u sve". Sa svoje strane, Karić je maja 1888. pisao Novakoviću: "Vi ne možete verovati kako je dubokoga korena uhvatila ravnodušnost prema zemlji i državi kod svih ljudi iz svih staleža. Znate li i možete li verovati, da se već počinju podsmevati ljudima koji govore o budućnosti naše zemlje?"

Stereotipi i predrasude

Opominje li nas ovo i na vreme koje sami preživljavamo?

Druge dve teme su sredstva, načini i pravci srpske nacionalne politike u označenom vremenu i njihovi rezultati koje mi danas znamo. I ta sredstva, metodi i ciljevi odgovarali su opštoj idejnoj konfuziji koja je vladala onovremenim srpstvom.

Govori i stranice naših današnjih političara i kvazipolitičara, istoričara i pseudoistoričara, analitičara i komentatora, prepuni su lamentiranja nad iščezlom građanskom naučno-političkom elitom koju je Srbija krajem DžIDŽ i početkom XX veka navodno imala, a danas je nema jer su je komunisti za sva vremena uništili.

Nije mi ni na kraj pameti da o tome nudim bilo kakve opštije zaključke, ali me ova Vojvodićeva knjiga podstiče da bar postavim pitanje stereotipa, možda i predrasude, o građanskoj eliti u tzv. zlatno doba srpske demokratije pred Prvi svetski rat.

Nama je danas jasno da se ciljevi koje su pred sebe postavljali Novaković i Karić njihovim sredstvima i metodama ne bi mogli postići ni do sudnjeg dana. A da li su i druga, efikasnija sredstva za koje će se opredeliti generacija srpske elite na početku XX veka, elita sledeće generacije, pokazati istorijski trajnijim i srećnijim po srpski narod?

Bilo kako bilo, ova besprekorno pripremljena Vojvodićeva knjiga sadrži više nego snažne izazove.

Čedomir POPOV

22.05.03

Stojan Novakovic bio je jedan od najvecih srpskih drzavnika, filolog, istoricar, i politicar, a veci deo zivota posvetio je diplomatiji. Nije bilo slucajno sto su vlasti bas njega poslale 1886. godine u diplomatsku misiju u Carigrad, posto su tada u svet slali samo najbolje sto je Srbija imala. Kada je otisao, poneo je i delo “srpske zemlje” geografa, profesora i diplomate Vladimira Karica, jer mu je to prakticno bio bukvar. Za srpske interese borio se sve do smrti, 1915. godine, a sa Karicem, kasnije srpskim konzulom u Skoplju nasao se na istom zadatku, ocuvanju srpskih nacionalnih interesa – kaze professor dr Mihajlo Vojvodic, istoricar, autor zamasne studije “Stojan Novakovic i Vladimir Karic” koji su zajednicki objavili Arhiv Srbije i izdavacka kuca Clio.

Njihov rad i medjusobno razumevanje bili su veoma vazni ne samo za obe licnosti, nego i za Srbiju, zbog toga sto su njihovi sluzbeni stavovi imali tezinu u drzavi, a posebno zbog uticaja na strategiju spoljnopolitickim zadacima zemlje koji su do tada bili usmereni iskljucivo ka jugu, staroj Srbiji i makedoniji. Studija obuhvata veliki deo prepiske koju su oni razmenili devedesetih godina 19. veka, neka od tih pisama iz 1890. godine su bila i sifrovana, pa je professor Vojvodic, zajedno sa strucnjacima Arhiva mesecima tragao za knjigom sifara. Ova knjiga, kako naglasava vjera Mitrovic, direktor Arhiva, i za tu ustanovu ima veliki znacaj, jer gradja tako postaje dostupna ne samo istrazivacima, nego i sirokoj javnosti, ali se i stiti od daljeg koriscenja i propadanja, jer vise nisu u obavei da je izdaju istrazivacima.

Istoricar Milos Kovic podsetio je da je Stojan Novakovic, gotovo zaboravljen, zapravo naslednik djure Danicica, da je bio jedan od najvecih Srba, te da se tek sada otkriva koliki je imao znacaj za nas narod, ne samo u politici. Bio je predsednik koncentracione Vlade 1879, zatim ministar, 1895-6. predsednik Vlade, delegat na potpisivanju mira u Londonu, a postavio je cvrste temelje srpske spoljne i medjunarodne politike posle priznanja nezavisnosti 1878. godine.

Nacionalna politika, ocuvanje zemlje, drzave i naroda bio je dovoljan razlog da Novakovic i Karic pocnu da saradjuju, za dobrobit Srbije, a u odsudnim trenucima i nije bilo vazno ko kojoj partiji pripada, bila je vazna – Srbija. Tako je Novakovic 1914. godine, pred pocetak Prvog svetskog rata rekao da vise nije predsednik partije, da partija vise nema, da pocinje rat i valja spasavati dokumenta, jer kasnije treba i polagati racune. Da ne bi ponavljali greske iz proslosti.

Nazalost, Srbi nisu poslusali znamenitog naucnika, a istorija nam se, precesto, ponavlja.

T.N.P.