Strah od varvara

25.06.11

Savremena tendencija sve intenzivnije međusobne povezanosti kulturoloških i političkih fenomena dovodi pitanja kulture u centar diskusije o okvirima i principima zajedničkog života pojedinaca i grupa različitih sociokulturnih obeležja. Tema je do sada uveliko obrađivana kao tema multikulturalizma, politika priznanja, politika identiteta, ili u nekom drugom vidu razmatranja rešenja i objašnjenja složenih problema odlučivanja i upravljanja pitanjima kulture savremenih zajednica – kulturne politike. Problematikom su se najintenzivnije bavili civlini sektor i međunarodne organizacije, ali je ona uveliko i tema teoretičara različitih disciplina društvenih nauka.
Centralni pojam u mišljenju Cvetana Todorova (Todorov, Tzvetan) je nezaobilazni projekat prosvetiteljstva koji je, kako su brojni teoretičari naglasili, počev od Liotara (Lyotard Jean François), zapao u krizu uslovljenu manjkavostima projekta modernizma. Kao posledica krize usledilo je stanje ambivalencije i nedostatka kriterijuma da se relativizovane kategorije urede na način koji bi olakšao njihovo pozicioniranje i implementiranje; razvili su se brojni i neobični fenomeni naporedne koegzistencije inače međusobno nekompatibilnih fenomena, poput arhaičnog i savremenog, ili tradicionalnog i modernog. Društveni pokreti i pokreti oslobođenja koji su delovali nakon Drugog svetskog rata u kombinaciji sa slabljenjem nacionalne države doveli su do velikih pritisaka na normativni okvir uređenja sa vremenih zajednica, kako na nacionalnom, tako i na globalnom nivou koji postaje sve uticajniji i prisutniji. Promene uslovljene postkolonijalizmom i globalizacijom Todorov ne uključuje u svoju analizu, premda se bavi pitanjima povezanim sa globalizacijom kao procesom koji unosi sasvim drugi smisao u postblokovske međukulturne i interkulturne odnose. Centar razmatranja u ovom slučaju je Evropa, i Todorov se fokusira na odnose velikih sila, ali ne i na umrežavanja struktura moći ili na njihove međusobne neravnopravnosti i relacije dominacije i marginalizacije. Odnosi različitih oblika zajednica prema pojedincima ili grupama koje im ne pripadaju ili iz nekog razloga nemaju status ravnopravnog pripadnika, koje označavaju kao druge, strance, različite i način na koji se oni tretiraju u okviru te zajednice i šire, glavna je tema studije. Reakcija na “nepripadajuće” može biti strah koji dalje može da ih mobiliše na različite vrste reakcija. S jedne strane, Todorov želi da uvede jedan novi momenat u promišljanju granice koja deli civilizacije od „onih drugih“, a s druge i dalje ostaje sumnjičav prema mogućnostima da se izgradi zajednički okvir organizacije života i upravljanja poslovima neke zajednice, što svedoči o tome da ta granica ipak opstaje i da neko ostaje isključen.
Reakcije na kritike prosvetiteljstva koje su nastupile u drugoj polovini XX veka bile su različite i generalno se može reći da je reputacija ovog projekta bila ozbiljno narušena. Todorov spada u grupu teoretičara koji su ostali ubeđeni u neospornu vrednost ideologije slobode i jednakosti, smatrajući da oni nisu diskreditovani svime što je usledilo kao posledica nasleđa dve najveće demokratske revolucije, francuske i američke i da se može održati kontinuitet borbe za njihovu realizaciju. Strah od varvara nudi perspektivu neočekivano odlučnog, ali na svoj način paradoksalnog i kontradiktornog smirivanja i stišavanja konfliktnih nesporazuma koji su primer savremene forme odbacivanja drugih, u skladu sa očekivanim aktuelnim evropskim političkim ciljevima. Pojmovni aparat i način argumentacije koji Todorov koristi uključuje jedan sloj dvosmislenog, ali i dalje nekritički esencijalizovanog pozicioniranja koje Todorov ne dovodi u pitanje. (1) Polazna teza studije o varvarstvu pomalo je afektivno formulisana: “Zapadne zemlje imaju puno pravo da se brane od svake agresije i svakog nasrtaja na vrednosti koje su odabrale da na njima zasnuju svoje demokratske režime”. Todorov nema mnogo zamerki na liberalne demokratije, nema sumnji niti preispitivanja, vidi ih kao pozitivnu i jednoznačnu opoziciju totalitarnim režimima i u duhu prosvetiteljske tradicije želi da deluje korektivno na reakcije koje nastaju iz straha, na “nesrazmerne reakcije, preterane i nepravične, jer one vode ishodima suprotnim od željenih”. Tolerancija kao jedna od osnovnih liberalnih vrednosti, “ne znači da treba tolerisati sve” jer “poziv na toleranciju. Mora poći od suštinskog konsenzusa o onome što se u nekom društvu ne može tolerisati”. U duhu fukujamanskih teza, Todorov nas od samog početka obaveštava o postojanju konačnog rešenja i naginje eshatološkom shvatanju uloge evropskog projekta u pacifikovanju multikulturalnih tenzija. Međutim, kada je potrebno da definiše granicu „civilizacijske neprihvatljivosti“, sklon je njenoj relativizaciji i prenebregavanju činjenice da ne postoji ništa što zastupnike različitih kulturnih i socijalnih gru pa čini obaveznim da podrazumevani kriterijum diferencijacije i kategorizacije prihvate kao legitiman. Za razliku od uobičajenog načina da se varvari posmatraju kao oni čija se pripadnost ljudskom rodu negira zbog neke karakteristike koja se tiče društvene pozicije, porekla ili nekog oblika ponašanja, Todorov varvarstvo definiše kao “poricanje pune ljudskosti drugih”. Varvari nisu oni koji su odbačeni ili marginalzovani, to su oni koji odbacuju druge. Premda napominje da su kvalifikacije koje čine varvarina (kršenje zajedničkog života – incest, pokazivanje istinskog prekida sa drugim ljudima u vidu npr. kanibalizama, preklapanje javne i privatne sfere i nedostatak društvene organizacije) prolazni oblici ponašanja, ne trajne karakteristike pojedinaca ili grupa, on istovremeno političku upotrebu varvarstva u svom određenju smatra legitimnim načinom uređenja političkog prostora – varvari su oni koji odbacuju druge, i to je apsolutni smisao pojma “varvarin”, za razliku od relativnog koji označava svakoga ko za nas predstavlja drugog, stranca.(2) Imajući na umu političko značenje varvarstva, Todorov ga smatra kategorijom od “prvorazredne važnosti”, ali za razliku od varvarstva koje je isključivo, smatra da ljudskost koja je na strani liberalne demokratije, uključuje i to “neljudsko”, i da je “neljudskost nešto ljudsko”, pružajući priliku svakome da “krene pravim putem”. Civilizacija je istorijska tvorevina i podrazumeva “poznavanje prošlosti”, ona je okvir koji nadilazi pojedinačne kulture i za razliku od njih, suprotna varvarstvu na način koji ne može biti relativizovan. Dok civilizacija uključuje u sebe moralni sud, kulture su moralno neutralne i nezavisne u odnosu na civilizaciju, ali su njen osnovni preduslov. Premda predstavlja priznavanje drugih u punoj ljudskosti, civilizacija takođe može biti zloupotrebljena kako bi iza sebe zaklonila varvarstvo. Sve u svemu, Todorov prema varvarstvu koje je odredio kao neprihvatljivo za civilizaciju, ostaje ambivalentan. Civilizacija je univerzalni projekat nastao tokom epohe prosvetiteljstva gde je pluralitet osnova jedinstva i to je krajnji domet objašnjenja koje nam se nudi, Demokratski se režimi moraju suprotstaviti varvarstvu u sebi, ali po potrebi i voditi legitimnu borbu protiv varvarstva koje dolazi od strane drugih. Ono što može biti jednakost različitih ima gotovo istu poziciju kao i „rat svakog protiv svih.“ U Strahu od varvarstva najcitiranija knjiga je Hangtintonov Sudar civilizacija, na koju zapravo Todorov odgovara sa namerom kritike i pobijanja njegove teze. Mada on pokušava da relativizuje i drugačije postavi pojedine koncepte rasprave, njegova argumentacija ne uspeva da dekonstruiše i zaobiđe strukturu koja je postavljenja od strane Hantigtona u okviru koje su kulturni i religijski identiteti postali mesto najintenzivnijih i najozbiljnijih političkih konflikata. Najviše što nam se nudi je optimističko uveravanje da je Evropska unija projekat koji ima univerzalizujuću snagu ujedinjavanja i prevazilaženja problema koji proizilaze iz kulturnih različitosti. Jednostavnosti u pristupu ne manjka ni sa jedne ni sa druge strane. Najveća zamerka koju Todorov upućuje Hantingtonu tiče se stava da je moguće jednom zauvek identifikovati tvrdo jezgro ili suštinu svake civilizacije. (3) Dalje, Todorov postblokovske sukobe smešta u još jedan okvir, okvir manihejske filozofije koja posmatra svet kroz večni dualizam dobra i zla, kroz njihov večiti međusobni sukob. Govoreći o metafori “su dara civilizacija“ Istoka i Zapada u vezi sa filozofijom manihejizma, posebno u kontekstu događaja nakon 11. septembra, kada sukob eskalira i počinje da se govori o društvenoj panici i strahu, makar i kao o okviru koji je potrebno prevazići, Todorov takođe previše podrazumeva i nedovoljno odlučno odbija taj diskurs. Prethodno nam saopštivši da se civilizacija mora braniti, Todorov sugeriše da odbrana civilizacije ne može da se zasniva na varvarskim sredstvima, inače se upada u krug nasilja iz kog nema izlaza. Na taj apel se često vraća, iako je prethodno već tvrdio da civilizacija nikada nije potpuno “očišćena” od varvarstva kom se često pripisuje kvalifikacija nerazvijenosti. Deluje kao da je Todorov ubeđen da linija fronta mora da postoji, ali i da nije u mogućnosti da je locira i identifikuje.
Način na koji se tortura legitimizira u okvirima borbe protiv terorizma je ilustracja za to kako strahovi mogu da unazade demokratiju koja pribegava amnestiji praksi koje bi trebalo da je odavno ostavila za sobom, na način koji daleko prevazilazi od branu i postaje ofanziva u cilju “otklanjanja opasnosti”. Beleške o torturi (engl. Torture Memos), dokument koji su sastavili pravni savetnici Ministarstva odbrane SAD, redefiniše pojam torture smatrajući da su prakse zbog kojih je ponašanje američkih vojnih snaga osuđivano od strane međunarodne zajednice zapravo zakonski prihvatljive i legitimne, jer ne rezultiraju smrću ni ozbiljnim telesnim oštećenjima onih koji su mučenju podvrgnuti. Prakse torture koje ne iščezavaju pokazuju da je sukob „civilizacije“ i „varvarizma“ unutrašnji konflikt savremenih društava, ili centralna dvosmislenost političkog koje ne može da kontroliše odnos sredstva i ciljeva.
Ajan Hirsi Ali (Hirsi Ali, Ayaan), holandska aktivistkinja, spisateljica i feministkinja poreklom iz Somalije, zaposlena u američkom konzervativnom institutu, priključila se ratu Zapada protiv Islama i terorizma, smatrajući da je poreklo i nekadašnja pripadnost toj religiji čine posebno legitimnom kritičarkom. Kao što se može reći da je Obama kao predsednik SAD bio preko potrebna figura savremenoj američkoj demokratiji, isto se može reći i za Hirsli Ali, koju konzervativne struje na neki način upotrebljavaju kako bi legitimizirale svoje stereotipe i neravnopravne tretmane pripadnika manjina, imigranata i doseljenika. U članku britanskog Gardijana (engl. Guardian) navodi se kako Hasli Ali predlaže prosvetiteljski projekat putem kog se “kritičko mišljenje” namerava uvesti u islam različitim posrednicima, od kojih je jedan i hrišćanstvo. (4) Bez obzira na to što se sa eklektičkom konstrukcijom Hasli Ali teško može polemisati, Todorov razlaže njene argumente i njeno shvatanje sveta označava šematizmom, što u datom kontekstu deluje prejednostavno. Ubistvo reditelja filma Potčinjavanje koji je snimljen po tekstu Hasli Ali, Van Goga (Theo van Gogh),dovelo je do nove eskalacije nasilja i novih konfrontiranja pripadnika muslimanske religije i Zapada, pre svega Holandije u kojoj se incident dogodio. Iako su mnogi zahtevi drugih religijskih zajednica za cenzurom iz razloga povrede verskih osećanja prihvaćeni, to nije prošlo kada je reč o karikaturama koje je objavio holandski list Jilands posten (hol. Jyllands –Posten). Njihovo obrazloženje je bilo da samo žele da pokažu da se i sa islamom “sme šaliti”, ali je cena bila prevelika: neredi, mrtvi širom muslimanskih zemalja i ozlojeđenost koju je teško zaboraviti. Hasli Ali dobila je status neprikosnovenog borca za slobodu, i njene izjave se dočekuju sa velikom pažnjom, a mišljenja o gorućim političkim temama smatraju relevantnim. Tako je za list Jerusalim Post (engl. Jerusalem Post) pohvalila Izrael kako je dostigao nivo liberalne demokratije i da ima problem sa fundamentalizmom koji dolazi od drugih grupa, čak i da njoj deluje da žene u Izraelu imaju ravnopravan položaj. Deluje da je Hasli Ali sasvim nezainteresovana da primeni kriterijume po kojima sudi o Islamu na druge religije i na druge zajednice, što je samo jedna od problematičnosti njenog angažmana. (5) Izjavila je ono što bi se Zapadu dopalo da čuje, iako je sasvim jasno da politika Izraela ima takođe crte fundamentalizma i totalitarizma. Tačka u kojoj nastupa razočarenje je momenat kada se Todorov usaglašava sa idejama Hasli Ali, i tvrdi da je “potrebna evolucija prema liberalnom Islamu koja može biti jedino delo samih muslimana i ne može biti nametnuta spolja”. “Spokojno prihvatanje demokratskih vrednosti” je rešenje koje daje Todorov, a smatra da neke dodatne zahteve koje pripadnici različitih religijskih zajednica ispostavljaju kao imigranti u zapadnim društvima jednostavno ne treba posmatrati kao nešto strašno i da im treba izaći u susret. Rešenje je dakle krajnje jednostavno, i tu počinje problem.
Put kojim Todorov obrađuje pitanje odnosa dve veoma važne koncepcije u okvirima društvenih nauka (civilizacije i varvarizma) zaokružuje se politički i simbolički tematizovanjem evropskog identiteta, koji je za sada uglavnom baziran na kohabitaciji nacionalnih identiteta, i razmatranjem mogućnosti određivanja sadržaja mogućeg zajedničkog identiteta, kako se jedinstvo unije ne bi baziralo prevashodno na administrativnim i ekonomskim osnovama, nego bi u njega bile uključene i kulturološke. Todorov smatra bi osećaj zajedničkog identiteta dao više snage evropskom projektu, ali i da se ideja o jedinstvenom evropskom kanonu ne može braniti, budući da je „jedinstvo evropske kulture u načinu upravljanja raznim kulturnim identitetima“. Ono što je važno jeste da pojam varvarin ne postoji u drugim velikim kulturama poput na primer kineske, ali Todorov smatra da je njegovo izdvajanje u evropskoj tradiciji imalo i svojih pozitivnih strana, iako je teško očekivati da su te pozitivne strane prevagnule i svakako da je to staro uverenje da neke pojedince ili grupe možemo smatrati suštinski drugačijim od nas samih i niže vrednim, bilo zbog toga što govore drugačijim jezikom, što su druge boje kože, ili zbog toga što konzumiraju neke vrste hrane – imalo tragične posledice. Premda je nemoguće ostvariti zajednički evropski identitet, moguće je da se socijalnim i kulturnim razlikama da isti status i da se stoga ne pravi njihova diferencijacija po pitanju distribucije društvene moći. Uslov zajedničkog identiteta bio bi zajedničko pamćenje, što za brojne i raznovrsne evropske narode svakako ne bi bio izvodljiv poduhvat, tako da je nivo zajedništva koji se smatra ostvarljivim obezbeđivanje jednakih prava, dok se odustaje od zajedničkog normativnog okvira. U perspektivi koju iznosi Todorov, s onu stranu sudara civilizacija, ostaje Evropa kao „mirna sila“, koja bi ipak „morala da raspolaže vojnom silom“. Ostaje pitanje čemu bi ta vojna sila služila, ako Evropi “nijedna drugost ne bi mogla biti suviše strana?“
S obzirom da je teško obuhvatiti misao i argumentaciju svojstvenu Todorovu, koju često karakteriše bliskost književnosti i fantastici, vidljivo je da je njegov cilj da pruži pogled na teme koje su ključne za politike koje se tiču kulturnih tema i fenomena. Pored toga, očigledno je da, s namerom ili ne, Todorov ostaje često uhvaćen u zamku „nezgodnih dihotomija“ (6) iz kojih ne izlazi tako da biva jasno u kom smeru se uputio, dakle u odnosu na većinu iznetih problema ostaje ambivalentan i nejasan. S obzirom na njegovo unapred iskazano opredeljenje, suvišno bi bilo ukazivati na esencijalizovanje i evropocentrizam koji nisu doprinos uvođenju novih rešenja u problematiku. Todorov je ponudio mnoge relevantne informacije i sveukupno nije uspeo da ode s druge strane teorija sukoba civilizacija, budući da je fenomenima pristupio sa podrazumevanjem I predodređenošću, ali je svakako ponudio stručnjacima u oblasti društvenih nauka jedno zanimljivo i informativno štivo na veoma važnu i relevantnu temu.



Napomene:
1. Očigledno je da su kategorije dihotomija ili binarnih opozicija i načina na koji su one upotrebljavaju u antropologiji, sociologiji i studijama kulture, instrument koji bi bilo sasvim umesno uposliti da se tendencija hijerarhizacije društvenih odnosa poveže sa pitanjem drugosti i granica pripadnosti određenoj zajednici, odnosno isključivanja iz nje. Kao jedan od interesantnih načina upotrebe ovih kategorija u svrhe dekonstrukcije dihotomno postavljenih odnosa pogledati: Baćak V., O pojednostavljivanju modernostikritika Bauma na i Gidensa, Diskrepancija, br. 12, Zagreb 2007.
2. „Stranac je i sam element grupe, ništa drugačije nego siromašni ili različite vrste „unutrašnjih neprijatelja“. On je element čija imanentnost, čiji položaj istovremeno uključuje spoljašnjost i suprotstavljenost“ (Georg Zimel 1858- 2008, priredio Marinković D., Novi Sad 2008).
3. „Ne radi se o sudaru civilizacija niti o verskom ratu, nego o poznatim političkim i društvenim sukobima u kojima religija igra bitnu ulogu“. Dakle, on vidi drugi izvor sukoba, ali ne dovodi u pitanje njihovu unapred pretpostavljenu strukturu i nužnost.
4. Brockes E., Ayaan, Hirsi Ali: Why are Muslims so hypersensitive?, The Guardian, Saturday 8 May 2010.
5. Gerstenfeld M., Ayaan Hirsi Ali on Israel, Jerusalem Post,August 4, 2006.
6. Key Debates in Anthropology, Inglod T. (Ed.), Routledege, London and New York 2005.

Sanja Petkovska
Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd